U utorak 22. novembra 2016. Desilo se opersko čudo.
PREMIJERA ĐANI SKIKI, Đakoma Pučinija.
Pisano u satima nakon predstave.
Ulaznice nisu bile u slobodnoj prodaji. Nije mi
problem da dobijem dve karte „preko veze“, ali ne volim kada ne platim svoju
ulaznicu, jer samo tako nikome ništa ne dugujem, a to je moj osnovni stav sa
koga upućujem otrovne strele, a i cveće.
Po mnogima bi mi bio zabranjen ulaz. Ubeđen sam, prvo mojoj supruzi, pa posle meni, ali sve jedno. I onako uvek idemo u paru. U
svemu.
Desilo se čudo! Već sam nagovestio na FB strani
pod imenom Opera: „Da vidimo i "rad" fascinantnog "Kopelijusa" u
ulozi "iza scene". I u drugom javljanju, izrazio sam pustu želju: „I
da dodam, očekujem samo trećinu utiska koji treba da proizvede "O mio
bambino caro", ne mora trećinu velike Monserrat, može i trećinu dame iz
komšiluka Angele Georgiu.... Tako sam skroman! ;)“
Ja sam od onih najbezobraznijih posetilaca koji
pre operske predstave čuje i vidi, kako se to radi u svetu. Po tome je bezobraznija
samo osoba koja uvek sedi pored mene.
Elem, desilo se čudo.
Bravo za režijske bravure Ane Grigorović. Bravo za
scenografiju po režiserovoj ideji koju je sproveo Miraš Vuksanović. Bravo za kostimografa
Katarinu Grčić Nikolić. I svi su bili u službi Magistratusa Alhemičara
Kopelijusa: Dejana Kolarova.
Ovo je predstava u jednom dahu. Zato ne zameram
Laureti: Sofiji Pižurici što nije dostigla ni polovinu kvaliteta beogradskih soprana. Najlepša
arija u operi je propraćena sa veoma mlakim aplauzom.
O glumi pričamo u jednoj drami sa „tankom“ muzikom, isto tako tankom dramskom
radnjom, ali u kojoj je zablistao onaj što i treba da zablista i oko koga se
stvara problem. Đani Skiki - Vuk Zekić. Fantastičan! Ovo predhodno je rečenica od
jedne reči koja objašnjava moj doživljaj. Vuka Zekića su Kolarov i Ana
Grigorović transformisali u operskog
Mister Bina! Ne mogu, u svom repertoaru metafora, da pronađem bolju i
adekvatniju od te.
Sigurno će oni koji su čitali i moje predhodne
operske doživljaje da pomisle kako sam izgubio oštrinu, ili da sam promenio
ugao gledanja.
Ne! Veoma spreman sam otišao na predstavu,
pregledavši kako to sve zvuči i izgleda u Metropolitenu, Parizu, Beču... Nigde
nije bilo bolje dinamike, lepše i funkcionalnije scenografije, nigde nije bilo
bolje režije, jer je tu Kolarov očigledno pustio mašti na svoju volju. A o njemu će biti
reči posebnom prilikom, pogotovo u vezi Kopelijusa, moram još samo malo alhemijskih
formula da pokupim sa nekoliko predstava tog baleta. Taj čovek bi mogao u
dobroj pantomimičarskoj predstavi da osvoji svet. U Đani Skikiju je osvojio Beograd
u narednih deset godina.
Naravno, ne mogu da ne konstatujem kako je VD upravnik
bio na svom mestu. Loža Jedan, Prva galerija. Desno. Pošto sam već rekao da je
moj omiljeni operski lik, imam i ovog puta jednu poruku za njega. Neka sve One (svoje kolege) koji su bili na prvoj galeriji, ili zadrži na toj galeriji, ili
im ponudi mesta svojih pomoćnika. (O tome ću se posebno oglasiti sa konkretnim
predlozima.)
Ipak je večeras svečarski dan! Opera je
zablistala! Osim za naborajne BRAVO i za: Nenada Čiču, Dubravku Filipović,
Slobodana Živkovića, Nevenu Matić, Stevana Karanca, Nikolu Mikića, Mihaila Šljivića, Pavla
Žarkova, Ljubicu Vraneš, Gavrila Rabrenovića, Svetu Krstatovića, Strahinju
Đokića, Predraga Gligorića.
Svi zaslužuju da budu spomenuti.
Već i hvaljen i kuđen orkestar je bio odličan, pod dirigentskom palicom Đuzepe Akvavive.
Već i hvaljen i kuđen orkestar je bio odličan, pod dirigentskom palicom Đuzepe Akvavive.
I znajte, mene ne možete lako da se otkačite! Eto
mene na sledećoj predstavi!
A obična publika, kojoj pripadam, zaslužila
je to uživanje.
Hvala Vam!
Potpisuje David Naum
Potpisuje David Naum
