Scenske maze - David Naum

Odavno je poznato kako mnogi umetnici ne mogu da se nose sa slavom, bez obzira da li je iznenada dožive, ili je to posledica dugotrajnog i veoma mučnog rada. Tu apsolutno nema pravila, jer mnogima psihički sklop popusti sa dvadeset, drugima sa šezdeset godina. Uz  slavu se jave brojni izazovi, pogotovo uz  “slavu”… Iako sam uvek spreman da pomognem one koji počinju svoj put u umetnosti, bez obzira da li su na sceni, ili zatvoreni u svoj atelje gde slikaju, ili pak sede i pišu, iznova, iznova, iznova, ili pak satima vežbaju… Već sam se bezbroj puta opekao, ali uvek prelazim onu granicu opreznosti kada pišem o onima o kojima drugi neće pisati. Ovde ne mislim na novinske izveštaje sa predstava, promocija knjiga, otvaranja izložbi, koncerata,… Pogotovo one osvrte koje su portparoli institucija napisali i prosledili medijima. Tu mislim na itervjue sa novinarima koji nisu bili na predstavi, koji nisu pročitali ni jednu stranicu knjige pisca koji im je gost i koga nazivaju “velikim i poznatim umetnikom”. Često ti, pogotovo mladi, kada pročitaju samo jedan, ili dva osvrta gde su pohvaljeni, porastu toliko da im je  usijana glava, a i pamet u nebeskim visinama, a zaboravljaju, tamo je vazduh razređen…

Neću vam citirati ono preprozaično o ubitačno prejakoj  reči… Znate li da je taj izvršio samoubistvo, a ja nisam na putu suicidnosti…

Elem… Pre dve večeri se izgrlih sa jednim prijateljem (sada znam, dotadašnjim)… I sve što se podrazumeva uz to, iskreni osmesi, lepe reči… Zahvalan sam mu što je imao izvrsne predstave o čemu sam najpozitivnije pisao… Treba li da napišem kako, osim mišljenja dvoje “omraženih ljudi”, druga nećete naći u medijima (mislim na one koji su prisustvovali tim predstavama). Da ne citiram  desetine i desetine rečenica u superlativima… Nazvao sam ga i kraljem… Tvrdio sam kako “proizvodi” srpski umetnički brend, da je naj (Evropa), naj (Svet), naj…

Danas stiže poruka kako su njegovoj “umetničkoj porodici zadate povrede”  i da više ne dolazim na predstave… Kako meni, tako   i mojoj supruzi (copy paste). Očigledno, neki ljudi misle  da ne kontaktiram sa suprugom, ili da će ponovljeno izazvati strašniji efekat.

Izvinjavam se za njihov bol i patnju… Samo neka se upitaju da li sam ja, kao gledalac i slušalac “njihove” poslednje predstave doživljavao bol, patnju i da li mi je povređen neki deo mentalnog sklopa… Ili to, možda, za prave umetnike nije bitno!!! To što sam doživeo jasno  stoji u predhodnom članku. Obim krivice je svima vidljiv.

Neću da citiram superlative izrečene na račun te institucije i ranijim predstavama o kojima sam pisao… U jednom osvrtu sam tri puta napisao: Hvala!… Niko od onih danas ucveljenih (o, pa oni čitaju moje tekstove, ko bi rekao???), a onda pohvaljenih, nije izrekao ono konvencionalno: Molim!

Digresija: Nemojte nikada na nečije hvala da kažete: Nema na čemu… Minimizujete svoju dobronamernost, a nipodaštavate utisak druge strane.

Da se vratim nakon digresije!

Znači ta “gospoda” ne umeju, ili pak ne mogu, ili možda neće da kažu: Molim, hvala i vama!… A sada ih boli!

Ne verujem da ih sve boli, jer sam u članku naveo imena sedam igrača i dva saradnika, koji su svoj posao uradili krajnje profesionalno… Ili su morali i oni da se pridruže kolektivnom bolu. Davno sam pisao seminarski rad o učenju sociologa Emila Dirkema, poznata mi je ta kolektivnost.

Interesantna činjenica, osoba sa kojom sam se pozdravio i poljubio pre predstave, zapravo ona koja  je pisala poruku, nije učestvovala u programu ni na jedan način,… tog imena nema u programu… ali se osetila prozvanom da mi saopšti da sa svojom suprugom nisam više rado viđen gost… (ovo sam veoma lepo sročio)… U kratkom tekstu je mnogo okrutnije “nemojte više da pišete o nama, nemojte više da dolazite”… Poslato na obe adrese. Sa nagaskom na “povređen sam, kao i ljudi…”

Mislim kako je to napisao njegov profesorski deo, ne umetnički… Jer nije umetnički obračunavati se sa publikom koja dolazi da uživa, sa onima koji pišu o događaju kome su prisustvovali…

Da li treba da čekam i treći deo tog gospodina da progovori. Onaj deo koji je politički i društveno angažovan?

Opet ću otići u (veoma bitnu) digresiju… O jednom pevaču iz Novog Sada sam napisao članak  sa toliko pozitivnih mišljenja, kakva niko od njegovih kolega neće dobiti, čak i da plati “profesionalce”. U međuvremenu sam upoznao tu osobu (znači pisao sam samo o njegovim scenskim nastupima, ne poznajući ga u realnom životu), zaključio sam da mi kao osoba ne odgovara i prestao sam da komuniciram…  Pre mesec dana sam napisao desetine i desetine pozitivnih reči o njegom nastupu. I sada mu hvala na osećanjima koja je u meni probudio. Takođe, nemam problem da o jednom tenoru šumadincu pišem u superlativima kada je na sceni, iako ima opsesivnu potrebu da minimizuje moje tekstove, iako je manje knjiga pročitao nego što je moja malenkost napisala… Naravno, ovo drugo ne bih nikada spominjao da je u stanju da se oslobodi svoje opsesivne potrebe.  Kod mene nema problema da odvojim scenu od realnog života.

Gotova digresija…

Zatečen sam gore spomenutom  porukom.  Priznajem. Ne znam da li da je shvatim kao molbu i vapaj onih što osećaju povrede, a sa njima sigurno i bol (neću ih nazvati bolesnicima), jer predpostavljam kako je to trenutno… I kako je više posledica razmaženosti, nego telesne i fizičke  ugroženosti….  Ili to  treba da shvatim kao pretnju onih koji su spremni na “sve” ako se ogrešim i kročim u hram kulture gde oni umetnički činodejstvuju. (!!!!)

Jednog dana ću pisati esej o umetnicima koji biraju publiku. (i ova rečenica je digresija)

Valjda neću biti u situaciji (uvek pišem o svojim doživljajima) da pišem o “umetnicima” koji mi nisu političkom i policijskom silom dozvolili da prisustvujem nekom događanju, iako imam ulaznicu. Ja sam oponenet svake Vlade, a pošto je gospodin postavljen na čelo jedne kuće u ime i za račun Vlade, očekujem mnogo više nego što običnom čitaocu može da padne na pamet.

I dve stvari za kraj: Osoba o kojoj govorim mi je (pred svedocima) rekla da smo (misli na moju suprugu i  mene): “Povukli nogu!”… Misleći na pozitivno pisanje o radu kako njegovom, tako njegovih kolega i institucije, koja je sada (izgleda) u kolektivnim  povredama.

A drugo, bar kada je moje pisanje u pitanju, uvek ima mogućnosti za demantovanjem.  Neka gospoda, kada povrede uminu i bol prestane, lepo pošalju snimak cele predstave o kojo je pisano, na mail redakcije, što će biti “okačeno” na ovom sajtu (pored mog, ovog, ili onog članka), pa se lepo može uporediti ono što je bilo, sa onim što je pisano, pa će čitaoci da zaključe svu opravdanost i veličinu bola izazvanu realnim, ili (evetualno)  nerealnim pisanjem.

Ili je pak danas (ne samo među umetnicima) moderno da svako bude  povređen i  nešto ga boli.

Zašto bih  ja u toj sredini i među takvim ljudima bio drugačiji od drugih!

I ja sam povređen! (Samo da ne počnem da nabrajam)

Ne znam samo kome da pošaljem poruku: Boli me, možda me i ne boli, ali osećam kako me bolucka!

Ko je spreman da primi poruku takve vrste, neka očekuje štivo za celovečernje čitanje.

Garantujem veselost kod čitaoca.

Ceo tekst je objavljen na internet portalu pravoumetu.com

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/12/vozi-misko-laura-milcetic-aleksandar.html

Institut za umetničku igru. Sanjanje umetničkog sna. Showcase.

SANJENJE UMETNIČKOG SNA

Da li san, pa makar bio i “umetnički”, može da se sanja???

Veoma diskutabilno!

Ne želeći da ulazim u logiku naziva večerašnjeg  dešavanja, zapravo petogodišnjice  Instituta za umetničku igru, krenuo sam na predstavu sa željom da ne preteram u hvalospevima. Do sada sam najpozitivnije pisao o predstavama te institucije, koju sam nazvao srpskim brendom.

Elem, spremajući se, predamnom se stvori pištaljka. Sigurno spadam u one koji imaju najveću kolekciju pištaljki. Od onih namenjenih političkim dešavanjima, metalnim, sa teškom kuglicom, nabavljenim u sportskim prodavnicama u inostranstvu, a koje ne upotrebljavam, mogu reći, već par decenija, do onih krajnje visokofrekventnih pogodnih za netalentovane operske pevače. Večeras mi pogled pade na onu koja je jedina mogla da zaustavi nekadašnjeg kućnog ljubimca šarplaninske rase. Iako sam rekao sebi kako mi ne treba, stavio sam je u džep.

Naravno, sala Doma kulture “Vuk Karadžić” puna. Tako je na svim predstavama  Instituta za umetničku igru. Priznaću, nisam očekivao akademiju socrealističkog tipa. A bilo je baš tako. Pisao sam o mnogim umetničkim i obrazovnim institucijama koje iza kavala, publici ponude Rahmanjinove zvuke iz klavira, ili pak Šopenove. I u tome ne vide, niti im se može objasniti koliki je to pritisak na moždane vijuge publike.

Večeras nešto slično. Posle Glazunova: Raymonda – Pas de quatre, pokretom tumačenog na najklasičniji baletski način, grunu “Čiča hoće da me ženi”, pa Kokonješte,… I sve do Čačka…. Harmonikaš plete prstima po dirkama, mladić udara iz sve snage u goč,… publika u delirijumu,… normalno.

A atmosferu večeri preseče “Uspavana lepotica”, Čajkovskog…

Možda se pitate šta se dešavalo sa pištaljkom… ? Hteo sam zviždukom da reagujem na one što odvajaše “grojze od lojze”, ali vraga, desetak, a možda i dvadesetak oduševljenih zviždača me nadjačaše u sali.

Drugi deo u istom maniru, malo Glazunova, malo Ere sa onoga svijeta, malo Ravelovog Bolera.

Nekome se možda tako nešto sviđa, jer može da svari glavom i stomakom. Ja ne mogu. Rećiće neko da sam mogao na osnovu objavljenog programa da naslutim šta me čeka. Nisam mogao, jer verujem u Institut za umetničku igru. Znam kakvi ljudi tamo rade, znam kakve su rezultate postizali, dobro pamtim  kakvim sam oduševljenjem prihvatao njihove programe.

Može proslava i drugačije da se napravi. Ne moraju svi u proslavi da učestvuju… Uostalom o ukusima se ne raspravlja.

Napomenuću dve ekstremnosti u večerašnjem događaju. “Grand pas espagnjol” je bila najlošije pripremljena numera. Koreografa Bahrama Juldaševa nismo videli. Bolje ako nije video svoj rezultat. U dve reči: totalna neuigranost.

Na drugoj strani “Zeleni bolero” Loranda Zahara. Najbolja i sa pravom zadnja tačka večerašnjeg programa. O “Zelenom boleru” sam pisao kada je, u istoj sali, premijerno izveden, večeras se osetila posebna energija, moćnija poruka, upečatljivija simbolika… Sve pohvale za Luku Stojkovića, Mariju Tomić, Nataliju Trifunović, Ninu Pantović, Katarinu Ilijašević, Biseru Damčevu, Jakšu Filipovca, pohvale i za one koje su im pomogle: Katarinu Bućić i Anđeliju Jovanović.

Iako je ovo jedno šturo viđenje večerašnje proslave, ne bih da analiziram čemu vodi pretvaranje nacionalnog folklora u “umetničku” igru. Hoće li to koreografe da odvede put bolivudskog spektakularizma, ili pravcem argentinskog tanga koji je takmičenjem prerastao u akrobatiku. O tome ću sigurno pisati na nekom drugom mestu.

Ne bih hteo umesto zaključka da spominjem sve one lepe reči koje sam u predhodnim tekstovima uputio na račun rada rukovodstva, profesora i studenata Instituta za umetničku igru, koji je za svaku pohvalu, respekt i poštovanje.

 Eto mene već na njihovoj sledečoj predstavi. Bez pištaljke, naravno, jer na njihove predstave i ne nosim pištaljku sa sobom.

Ne znam šta mi bi večeras.

Tekst u celosti objavljen na internet magazinu PUM

http://pravoumetu.com/2019/12/01/sanjanje-umetnickog-sna-david-naum/

Mihajilo Miša Kravcev, izložba, monografija, 2019. Piše David Naum

Navršilo se godinu i po dana od “Purpurnog feniksa” (tako se zvala predhodna izložba Gospodina Kravceva u Domu vojske). Nisam pisao o pticama, pumama i lavovima koji su preko slika, iz mašte pušteni u prirodu… U prirodu u kojoj obitavaju breze, jer kakva pa to može biti imaginacija rusa po poreklu, u kojoj nema breza.

Nisam pisao o toj izložbi iz više sitnih razloga, a jedan su uniforme… Ljudi u uniformama otvaraju izložbu, stoje iza nje, hvale, veličaju svoj rad i dobronamernost… Pisao sam knjige o protokolu i… i… I nedomaćinski ne ponudiše goste čašom vode… Možda je to, čitaoče, za tebe, zadnja stavka o kojoj treba da se piše. Ne trpim uniforme, pogotovo ne u umetničkim vodama, ne trpim nedomaćinsko ponašanje, iako reči na otvaranju ne čuje devet desetina prisutnih. A gle, igrom slučaja, uvek sam među njima. I večeras nisam čuo reči sa otvaranja. Ne verujem kako se reklo nešto novo, niti više od onoga što može i u najskromniji  katalog da se smesti. Onaj katalog sa predhodne izložbe je bio par exelance. Večeras nisam primetio nešto slično.

Uostalom, ne idem na izložbe da bih sakupljao kataloge, a priznaću i nonsens, onaj sa Purpurnog feniksa mi je tu, na dohvat ruke. Izuzetan po mnogo čemu.

Mihajlo Miša Kravcev je opet pred nama. I slikar i pisac i astrolog. Nesumnjivo, Gospodin Kravcev je rođen pod srećnom zvezdom, a tih zvezda nema ni na noćnom nebeskom svodu, nema ih ni u natalnim kartama, o njima nije pisano u knjigama. On ima publiku, njega podržavaju mediji, više publike od mnogih drugih, češće u medijima od (zajedno) polovine beogradskih slikara. Jedno vuče drugo, drugo vuče treće, slikar, astrolog i pisac se, očigledno, dobro dopunjuju.

Ovo, večeras, (sve tekstove pišem u satima nakon događaja kome sam prisustvovao)  je nestavak već spominjanog “Purpurnog feniksa”. Večerašnja izložba nema naziv (uz predpostavku da mi je to promaklo). Već rečeno, katalog nisam video, na velikim izlozima nekadašnjeg, mediji kažu “Eurosalona” (godinama praznog), u prvom planu najava monografije.

Kao što moja malenkost ne sluša reči otvatranja, tako mnogi dolaze na otvaranje izložbi, a ne gledaju slike. Ponajviše pratim interakcijski odnos umetničkog dela i publike, bilo da je opera, izložba, koncert,… Večeras,  većina publike se nije pela na sprat, na kome je veći broj izloženih slika, jer je tu i dvadesetak akvarela nastalih u periodu 2000.-2010.

I večeras je Gospodin Kravcev pustio sa svojih radova da u misli publike utrče: flamingosi, konji, zlatne ribice, vrapci,… Žarke boje očigledno su posledica njegove vulkanske potrebe da svoju maštu preko širokih pokreta prenese u pravouganike slikarskog platna.

Dosta toga je preko internetske virtuelnosti viđeno, dosta toga naslućeno. Da li prikazivanje novih radova od strane likovnih umetnika umanjuje magiju “pokazivanja”… Koliko nas danas lišavaju opčinjavanja fotografije sa proba baletskih i operskih predstava, koliko gubimo time što je stvaraoc ogolio ceo process nastanka onog krajnjeg… magičnog, koje više nije. Želja da se sve vreme bude “pred očima publike” ubija magiju, valjda isto onoliko koliko raste popularnost, jer umetnik je tu, svakodnevno tu… Znamo u kom je restoranu bio, šta je jeo, na kojoj se plaži kupao…

Možda će se neko setiti da na narednoj izložbi Gospodina Kravceva umesto stereotipnih reči i nabrajanja imena ljudi, koje, po pravilu, niko i ne pamti,… umesto toga (očekivanog) da se pusti cvrkut ptica, zvuci konjskog galopa i rzanja, krici flamingosa… Da se čuje zvuk balalajke iz čestara breza… Ili samo pastirska frula iz nepreglednosti stepa… Sve ostalo, preciznije i obimnije može da piše u katalogu izložbe.

Miša Kravcev je u trendu. On ima svoju publiku. Jednostavno, pronašao je onu čarobnu umetničku formulu. Da je ne tražimo, jer Gospodin Kravcev je 3 u 1. I pisac i astrolog i slikar.

Piše David Naum

SNP, Šarl Guno Faust, Dejan Maksimović, Danijela Jovanović, Nebojša Babić, Vasa Stajkić, Goran Krneta, Jelena Končar. Marina Pavlović Barić, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, Saša Senković, Nikola Senković, Senka Ranosavljević, Marko Radanović, Vesna Kesić Krsmanović, Andrea Solinas.

Tekst u internet magazinu PUM

http://pravoumetu.com/2019/11/03/snp-sarl-guno-faust-dejan-maksimovic-danijela-jovanovic-nebojsa-babic-aleksandar-nikolic-reditelj-aleksandar-ilic-koreograf/

Beogradska opera, Andre Šenije, Dušan Plazinić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Dragutin Matić, Višnja Popov, Nikola Mikić, Svetlana Đokić, Mihajilo Šljivić, Đorđe Pavlović, dirigent.

Operska publiko, crno ti se piše 

Počela je ovogodišnja operska sezona u Beogradu. Andre Šenije, Umberta Đordana, a u prestonici Šenije bez Šenijea, u kući žalosti (operske) na Trgu Republike.

Pitate kako?

Pa nekome se prohtelo da stavi tu operu na repertoar. Sada, u ovom momentu. Da ne pričam o proteklim godinama. Tada je bar sala (sa drugim operama) bila puna (naćićete među mojim tekstovima).

Da li je gospođa Trumbetaš Petrović, ujedno i Direktor Opere, poželela da bude zanosna Madalena di Koanji, na samom početku sezone, ne znam. Pamtim da je Gala koncerte otvarala svojim valcerom na sceni. Tek tako je bilo, ali večerašnja Madalena je bila bez strasti, nežnosti, strahova, odlučnosti,... Porcelansko lice Gospođe Trumbetaš, bez mimike, gestova, bez iskazanih osećanja, je pevalo. Gospođa Trumbetaš Petrović je korektno, veoma korektno pevala, u skladu sa svojim gledanjem na operu koje glasi: “Opera je bel canto pevanje!”

Kako to zvuči zaposlenim muzičarima, rediteljima, kostimografima, šminkerima, binskim radnicima,... u operi kojoj “ne pripadaju”... Oni znaju.

Možda je gospođa Trumbetaš Petrović navikla da peva pred dvadesetak, ponekad sa kusurom ljudi, od Vrnjačke Banje, do Beograda (preko Pariza). Za državu bi jeftinije bilo da sve te domaće posetioce stavi u klimatizovan BUS, dovede u beogradsku, ili novosadsku operu, potom u povratku svrate negde na večeru,... i ljude vrate svojim domovima...

Da li treba umetnik (???) koji vodu instituciju kulture od nacionalčnog značaja da nastupa na mestima gde se zna da će biti par desetina posetilaca, ili je honorar jači od etike.

Elem, večeras je sala bila tužno prazna. Bruku nisu spasli ni učenici koji su bili razmešteni duž cele druge galerije. Nisu spasli ni dovedeni penzioneri od trećeg reda, pa nadalje, u dubinu... Učenici se razbežali na prvoj pauzi, pola penzonera otišlo pre zadnjeg čina... Popunjenost sale manje od 30%... A gde je tu svečanost... Znate ono,.. iščekivanje, radost početka, glamur,... ? Pa počinje nova sezona... Zar pevači ne žive od predstava? Zar ne žive za njih? Zar nije mogla da im bude radna obaveza da večeras dođu i uveličaju početak sezone, da iz gledališta podrže kolege na sceni??? Ili svi oni administrativno doživljavaju teatar. Imaju radno vreme!

Da li je tako nešto padalo na pamet Direktorki Opere, Upravnici Teatra? Prate li šta se radi u svetu za početak operske sezone???

Ili, bitno je obući krinolinu, popeti se na scenu  i pokušati da se bude ljubavnica, fatalna za ljubavnika, pogubna za sebe i ... U stilu: Samnom sve počinje i samnom će se sve završiti!

Samo ti ljubavnici Andre Šenije i Madalena ne dobiše aplauz u zadnjoj sceni. Ni A od aplauza. Ko se u duetu zbunio, ko je preskočio, ko je koga čekao da uskoči... Zašto bih analizirao? Direktorka je omogućila Plaziniću da se pojavi na sceni, neka onda  ona razmišlja o posledicama. A posledice su muk u sali. Ima li šta pogubnije za umetnika, od tišine u gledalištu. Ili treba biti umetnik da bi se na sceni osetila sramota.

Naravno da sam bio na ovakvoj predstavi iz više razloga. Prvi, rekoh, početak sezone. Drugi je u dve reči, Dragutin Matić. Odličan, u svom stilu, a publika, opet ću reći iako malobrojna, podarila mu je, na otvorenoj sceni, najveći aplauz. Pravi operski!

Treći razlog je Višnja Popov. Njena gostovanja u Beogradu garantuju, bar što se nje tiče, kvalitet. Večeras se nije pokazala u pravom svetlu. A i koja je svrha za Višnju da tumači (kao gost) Bersi, a ogledala se u mnogo zahtevnijim rolama. Pisao sam o tome, da ne ponavljam. Očigledno društvo na sceni, kao i uloga, ne odgovaraju Gospođi Popov. Bolje neka se drži svog Novog Sada. Oni koji žele kvalitetne predstave, polako  će da se sele preko Dunava. Pa, nije Novi Sad preko sveta... Tamo sam uskoro...

Naravno da pamtim i druge lepe trenutke. Nikola Mikić, Flevil... Rado ću da ga čujem u nekoj drugoj operi. Isto tako i Svetlanu Đokić, koja je odlično, veoma upečatljivo,  prikazala staricu Madelon (u programu pogrešno napisano), dočaravši je i pevački i glumački.

I na kraju, a mogao bi da bude i na početku, dirigent Đorđe Pavlović. Čovek se razmahao, podigao adrenalin orkestru, ne sluša pevače, ne sluša pevače... Ili ih ne čuje, kao i publika. Muzika pokriva sve... Šta je sa tim čovekom?

A uvek glasni i preglasni Mihailo Šljivić, koji je u protekloj godini veoma kultivisao svoj glas, ovog puta je imao gaf druge vrste. Trebalo je da peva Marseljezu, a cappella... Samo da odlalaiše. Više nego smešno. A možda je hteo da bude tako, da prikaže svoj preobražaj od monarhiste, ka republikancima, u toku noći... A za jednu noć ne može da se nauči Marseljeza.

I tako, još jedna predstava je odigrana... Gospođa Direktorka može da je utefteriše, pa kao bivši Direktor, da se hvali sa petstotina i desetak predstava, od kojih “ni jedna nije otkazana”... A kvalitert, a poseta,... a kvalitet, a poseta...

Ne znam da li je sramnije da Direktor Opere bude u gledalištu sa ovoliko posetilaca, ili je teže biti na sceni, a pred očima prazna sedišta, prazna sedišta...

Da li u operi postoji neko ko se srami zbog večerašnje sramote?

Da li su neki, ili pak svi, oguglali?

Šta vi mislite, da li su neki oguglali?

Da pojasnim, definicija reči oguglati na internetu je: Prihvatanje iz navike... To je nedovoljno precizno. Da bi neko došao u stanje oguglanosti, mora da ne vidi, da ne čuje, da izgubi osećaj ukusa, mirisa, dodira,... tek potom se prelazi u stanje (koje nam je veoma često pred očima u srpskoj kulturi), u našem divnom metaforičnom jeziku definisano kroz izraz: “zabole ga”.

Tekst objavljen na portal P.P.

https://punjenipaprikas.com/operska-publiko-crno-ti-se-pi%C5%A1e-david-naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

                

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/10/beogradska-opera-andre-senije-dusan.html

          

Srpsko Narodno Pozorište, Novi Sad, Đuzepe Verdi, Rigoleto, Željko R. Andrić, Stevan Karanac, Darija Olajoš Čizmić, Goran Krneta, Jelena Končar, Strahinja Đokić, Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor Ksionžik, Marija Matić Vasić, Vladimir Zorjan, Aleksandar Nikolić, reditelj, Aleksandar Saša Ilić, koreograf, Saša Senković, scenograf, Senka Ranosavljević, kostimograf, Marko Radanović majstor svetla, Mikica Jevtić, dirigent,.... Foto Srđan Doroški

Onaj ko je imao želju da doživi scensku magiju 25. septembra 2019. godine, trebalo je da bude u Srpskoj Atini, preciznije u Srpskom Narodnom Pozorištu.

Spojene lucidnosti  Felinija i Pazolinija (već viđene, naslućene i svakog novog puta drugačije) u mladom reditelju Aleksandru Nikoliću,  došle su do punog izražaja u večerašnjem Rigoletu.

Umetnike poput dvojca Aleksandar Nikolić, reditelj i koreograf Aleksandar Saša Ilić, treba samo “pustiti” da rade. Dati im slobodu kreiranja i rezultati neće da izostanu. Namerno sam upotrebio množinu kod reči rezultat. Čelnici SNPa su imali sluha (očigledno je u našoj srpskoj sredini potrebna  hrabrost) za tako nešto. I, videlo se, čulo se.

Pored mene je prošlo desetine i desetine posetilaca koji su bili na premijeri (pričali su o tome) i ponovo su tu, na prvoj reprizi, jer magičnost dobre predstave je u tome što mora iznova da se gleda, kako bi se otkrio drugi, treći i sedmi veo… Sličan onim providnim, Semiramidinim, koji su u najzanosnijem plesu spadali sa nje, opčinjavajući sve prisutne.

Nisam bio na premijeri, ovo je, kao što sam napisao, prva repriza. Premijera se desila istog dana kada i premijera opere “Koštana” u Beogradu. Šta se tada desilo u glavnom gradu, pisao sam.

Novi Sad je večeras  dugo aplaudirao Rigoletu, Srbija je aplaudirala Rigoletu. Ono što se desilo pre dva meseca na premijeri, svedočile su o tome fotografije Srđana Doroškog, ponovilo se.

U jednoj rečenici, bila je to scenska igra ljudi koji se dobro razumeju, koji potpuno daju sebe, koji su, neosporno i talentovani i vredni i koji zaslužuju i aplauze i reči pohvale. Nisam, u stotine članaka o njihovim kolegama u Beogradu, mogao tako nešto da napišem.

Željko Andrić, Rigoleto. Odličan. Sa tom rečju mislim na onu prefinjenu izvajanost lika od prgave dvorske lude, do nežnog oca. Gospodin Andrić je siguran u sebe i zato sa lakoćom dominira scenom. Biser predstave je Đilda, večeras u tumačenju Darije Olajoš Čizmić. I koliki je Đilda biser, toliki je bila dragulj Gospođa Olajoš Čizmić, koja je sijala svojim glasom i pojavom. Treba li na ovo reći bilo šta o duetima Rigoleta i Đilde.

Grofa Monteronea je tumačio Strahinja Đokić. Više nego prijatno iznenađenje. Gospodin Đokić može da bude ponosan na ono što je uradio u predstavi.

Za Madalenu, Jelenu Končar se moglo predpostaviti da će biti za svaku pohvalu. Ona i njen brat, u predstavi, Sparafučile, Goran Krneta, do perfekcije su dočarali svu morbitnost jazbine u kojoj će se desiti zločin.

Za njima ništa manje po kvalitetu i glumi nisu zaostajali Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor Ksionžik Marija Mitić Vasić Vladimir Zorjan,… zaslužuju da im bar spomenem imena. I dok u Beogradu “sporedne” uloge daju onim “sporednima”, onima koji nikada neće napredovati dalje od trećeg soliste, u Novom Sadu se pravi, po kvalitetu,  ujednačena predstava, a pevači u “sporednim rolama” su oni koji će već za par godina moći da nose repertoar. Svi oni su večeras iskoristili svoju šansu.

Jedina razlika od premijere je večerašnji gost Stevan Karanac, koji se, napomenimo, prvi put  ogleda u roli Vojvode od Mantove.

Bio je odličan.

Dobro ste pročitali, Karanac je bio više nego odličan.

Čitaocima dugujem dva objašnjenja.

Prvo, oni koji su ovde očekivali neku vrstu sahranjivanja, jer Stevan Karanac se u nekim momentima proslavio time što je skretao pažnju, kako je sam rekao “uvaženim  internet portalima da objavlju tesktove piskarala” (misleći nedvosmileno na moju suprugu i mene)… a ti moji tekstovi pod kojima je ostavljao svoj trag nisu imali ništa zajedničko ni sa operom, niti sa operskim pevačima… Nisu blatili intelektualne provincijalce, nevaspitane, propotentne i one kojima samo nedostaje harmonika Dallape da bi bili umetnici, a uz sve to su manje pročitali knjiga nego što sam ja napisao.

Ti koji su čekali “revanš” greše.

Stevan Karanac je večeras u roli Vojvode od Mantove pokazao kako ne mora publika da strahuje da će tenorima na srpskim scenama da pukne glas, da će da izgube dah, da strahuju kako će kraj fraze da dočekaju otvorenih usta, bez glasa.

Drugo, vidite da nemam problem da svakom Karancu u ovoj državi kada je loš kažem da je loš, a svakog dobrog maksimalno da pohvalim, ako to, kao pevač, zaslužuje.

Napomenuću samo kako  su Karanac i Jelena Končar i pevački i glumački imali izvrsnu scenu udvaranja, strasti i ljubavi… Uz to treba izdvojiti i kvartet: Rigoleto, Đilda, Sparafučile, Madalena… I dok u Beogradu uvek neko (zna se unapred ko) zataji, u Novom Sadu je publika i u tom delu predstave mogla potpuno da uživa.

Vratimo se režiji i koreografiji. Baletski igrači su predstavi dali posebnu dinamiku, izoštrili dramsku priču, popunili i ulepšali scenu. Već sam u nekoliko navrata pisao kako je Aleksandar Ilić neko  ko može pokretom da prenese bilo koju poruku. Aleksandar Nikolić je celu predstavu uvio u jedan fišek, kraj je spojio sa početkom, smrt sa devojčicom u belom. Od otkinute i bačene latice cveta je sačinio poruku za Rigoleta, a pri poslednjem oglašavanju Vojvode od Mantove, stavio ga je na čelo razuzdane procesije, koja odlazi svojim putem. Nikolić je čak režirao i poklanjanje glumaca, jer kod njega je sve deo priče, sve u skladu, koji glasi: neočekivano, a prija. I da ne nabrajam, dođite i vidite.

Nisam ni pomišljao da ne napišem kako scenografiju potpisuje Saša Senković. Minimalizam koji je dovoljan da raspali maštu gledaoca. I ništa manje nisu za pohvalu kostimi Senke Ranosavljević. Dva puta: Bravo!

A svetlo. Decenijama me u Beogradu ubeđuju kako pevači sa sceni Narodnog pozorišta često pevaju u mraku (ne vidi im se izraz lica), jer je “tehnika slaba”. Kada bi do te scene doprli večerašnji reditelj  i dizajner svetla Marko Radanović, opravdanje za još jednu nesposobnost bi palo u vodu. Pohvala za Gospodina Radanovića. Neka već jednom shvate moji oponenti kako mi retko koji detalj promakne, a još ređe propustim da pohvalim one koji to zaslužuju.

Na kraju: hor, orkestar i dirigent.

Hor, ne samo dobar, već svi članovi učestvuju u predstavi. Ovde nije slučaj da se članovi hora dosađuju, pričaju jedni sa drugima, ili pak tupo gledaju u daljinu, čekajući svoju deonicu,  kao na “nekim mestima”. Svi su u priči… Svi su tu, na sceni, na trgu, u dvoru… I svaki od njih je osoba sa karakterom… Nekoga muči ljubav, neko ima problem sa decom, treći je u kockarskim dugovima i čeka slobodno vreme,… Režija, režija, režija… Hoćemo dobre predstave, nećemo anegdote o “režiserima” koji drže noge na stolovima, telefoniraju dok “rade”, dovode svoju stinu decu iza scene… Režija, režija, režija…

Već sam u ranijim susretima sa orkestrom SNPa konstatovao kako su članovi sa veoma visokim izvođačkim kvalitetom. Ovog puta zadovoljstvo da se sa njima prikaže je dato Mikici Jevtić. Napisaću još jednom ime Mikice Jevtić, umesto pohvala. Zapamtite to ime.

Već za desetak dana je novi Rigoleto. Pošto sam odnegovao desetine i desetine oponenata (uvek su iza plota, osim onog, spomenutog što je istrčao, pa se…), prvenstveno iz kruga operskih pevača u Beogradu, to im predlažem da se raspitaju kada je sledeći Rigoleto u Novom Sadu… Naravno da znam kada je, ali ti i takvi neka se bar malo pomuče… Može tu dosta da se čuje, ponešto nauči, a možda će poželeti da čuju i vide ovu predstavu, iz bitnog razloga, kako bi me demantovali. (do sada njihov neostvareni san).

Ako dođu, neka budu sigurni, zatećiće mene u gledalištu, jer idem, po nekoliko puta, na predstave koje su nikolićevski dobre.

A u Novom Sadu se priprema za ovu jesen “Faust”… Režira Aleksandar Nikolić. U Beogradu će da se gusla, duva u okarinu i dvojnice na domaće teme… Svako u skladu sa svojom estetikom i mogućnostima

Uostalom, pisaću.

Fotografije sa premijere Srđan Pabloo Doroški.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/09/srpsko-narodno-pozoriste-novi-sad-uzepe.html

Isti tekst objavljen na portalu  PP:

https://punjenipaprikas.com/snp-rigoleto-aleksandar-nikoli%C4%87-reditelj-aleksandar-sa%C5%A1a-ili%C4%87-koreograf-%E2%80%93-david-naum

Gala koncert "Zoran Todorović i prijatelji", Evgenija Jeremić, Nikola Mijailović.

Podnaslov ovom tekstu glasi: Koncert na kome neću da budem.

Ako sam mogao da pišem o knjizi koju neću da pročitam, (radi se o dobitniku NINove nagrade, koga se već više niko i ne seća), ako sam mogao da pišem o otvaranju FESTa na koji nisam hteo da idem, jer je filmEmira Kusturice, čoveka kome na slavlje premijere neće doći ni jedan jaran iz Sarajevske mahale u kojoj je odrastao,… a koji, opet, zadnjih par decenija uz potrošenih isto toliko miliona evra nije napravio ni jedan polupristojan film (povrdilo se to i sa zadnjim filmom koji nisam hteo da gledam), što onda ne bih pisao o koncertu na koji neću da idem.

Pred Novu godinu, ovu u kojoj smo, požurio sam da kupim ulaznice za slavljenički koncert Zorana Todorovića, tenora sa kojim Srbija ne da može, već mora da se ponosi. 25 godina umetničkog rada. I to na najznačajnijim svetskim scenama. To je za poštovanje. I gle???  Rekoše mi kako je pre mog dolaska prodato samo tri ulaznice. Da, požurio sam, više od mesec dana pre koncerta, jer takav događaj sam želeo da pratim sa najvećim zadovoljstvom i pažnjom, pogotovo što su  gosti trebali da budu Dragana Radaković i Nikola Mijailović. Dvoje Beograđana, operskih pevača,  koji imaju najuspešniju karijeru van granica naše zemlje. Ovde će,  već moji tradicionalni oponenti, da dignu obrve, ali svoje stavove ću braniti u svakom demokratskom dijalogu, samo neka se TI OPONENTI usude i javno se oglase, ali to  već postaje farsično njihovo pljuvanje iza mojih leđa.

Elem, koncert je otkazan. Koncert je otkazan i to je objavljeno na dan koncerta, u 15 sati. Mnogi, u svojoj neobaveštenosti, došli su to veče, mnogi iz mesta van Beograda… Na blagajni nije bilo novca da im se vrati… O tom novcu koji je tada već bio u rukama bračnog para Zepter, kasnije… Ja sam za otkazivanje koncerta znao to jutro, ali sam zamoljen da to ne objavim, sve  dok “Madlenijanum” ćuti. Već sam pisao o pritiscima određenih “moćnika” na osobe sa kojima se družim.

To je prvi bezobrazluk. Mislim na “čekanje” do 15 časova. Drugi bezobrazluk je što to veče nije bilo novca na blagajni “Madlenijanuma” da se vrati onima koji su tražili povraćaj novca, a doputovali su iz drugih gradova.

Istovremeno,  objavljeno je  da se ulaznice mogu zameniti za naredni termin, koji je nekih desetak dana kasnije.

Odem sledećeg dana do blagajne u Knez Mihajilovoj ulici, kako bih uzeo novu ulaznicu, ali moja “šetnja” nije urodila rezultatom. Sistem poslovanja i zamene ulaznica zahteva da u blagajni bude novac, koji ce se “navodno isplatiti”, pa se onda za isti novac uzme druga ulaznica.

Možda bi neki pametni, u svetu, a to se kod nas već radi na sportskim utakmicama, jednostavno objavili da postojece  ulaznice važe za sledeći termin, a one koje se vrate, uz povratak novca prvobitnima, prodaju se novim znatiželjnicima.

Taj moj dolazak je bio njihov treći bezobrazluk, ali već par dana kasnije je usledio i četvrti. Proveravao sam telefonom kada imaju novac u blagajni, došao da zamenim ulaznice, ali vraga… Gospođa gleda u monitor i nudi mi sedišta koja su u lošijoj poziciji i samo 5-6 redova dalje.

Valjda samo kompanija Zepter prodaje nešto dva puta, pa po sistemu “ko prvi dotrči”. Tu je već februar, a moj novac koriste od sredine decembra.

Pristanem i na to. Jer Zoran Todorović je svetsko ime. Draganu Radaković ne možemo da čujemo u Beogradu.. O njenom nastupu u Novom Sadu sam pisao, naravno. Nikolu Mijajilović ni nakon desetog nastupa u inostranstvu, ne možemo da čujemo u gradu gde živi.

Nakon  i tog četvrtog bezobrazluka, mislim kako ste razumeli, dobio sam mnogo lošija mesta u Sali, ali za isti novac, dogodi se nešto neočekivano.

Zoran Todorović otkazuje i drugi koncert.

Opet put pod noge, pa blagajna, pa čekanje novca…

Možda bi i sve to prošlo, ali Zoran Todorović ne svojoj Facebook stranici prikazuje sebe srećnog u svojoj ergeli konja. Ni jedne reči izvinjenja publici koja je maltretirana ništa manje od mene. Čak i to da mu se oprosti. Velikim umetnicima se uvek oprašta više nego običnom populusu. Oni koji ih prate i koji im se dive, moraju da budu spremni i na njihove hirove. I na to se oglasi osoba koja je uvek na svim dešavanjima pored mene. Obratila se Gospodinu Todoroviću, ne prviše zajedljivim, pre bih rekao peckavim rečima, kako izgleda na fotografijama veoma dobro, obzirom da ima problem sa prehladom…

Zoran Todovović nije na to odgovorio. Jednostavno je izbrisao pitanje. Može i to da se podvede pod hir umetnika, ali nije u maniru jednog Gospodina. A umetnik koji nije Gospodin, nije Kompletan Umetnik.

Ne bih taj postupak okarakterisao kao bezobrazluk (bropj 5)… Jer moje poštovanje umetničkog rada Z. T. nema ničeg zajedničkog sa opštim mišljenjem.

Možda bih preko svega toga prešao… Išao sam na predstave, koncerte, projekcije,… sa namerom da doživim uzvišeno i da se osetim poniženo… Možda te, čitaoče, čudi ova zadnja rečenica, ali znaj, u svakoj dramatici, bitna je katarzičnost, a to je već nešto što osećaju  danas duhovno zrela bića, a i onaj populus u starogrčkim arenama, koji je za vreme predstavao pio vino, jeo ovnujsko meso, gađao aktere butnim kostima i rebrima, ali uvek prepoznavao ono što je uzvišeno.

Šeste meseci kasnije, pod istim nazivom “Zoran Todorović i prijatelji” se nudi koncert, ali sa nekim bitnim izmenama. Umesto Dragane Radaković se pojavljuje Evgenija Jeremić. Mlada umetnica koja je na samom početku pevačke karijere. Koliko je tu primeren naziv “…i prijatelji”. Možda je Z. T. prijatelj sa Gospođicom Jeremić. Možda je i Gospodin Mijailović prijatelj… U životu (možda) da, ali scena ima neke sveje zakonitosti koje mnogi u ovoj državi, već dokazano, ne poznaju.

Setimo se solističkog koncerta sa prepotentnim nazivom “La divina” Jasmine Trumbetaš Petrović, pa pisao sam i  o tome. Bar me sadašnja Direktorka Opere pokušala da razuveri kako Marija Kalas nije jedina La divina. Uz gosta, svetskog mecosoprana Sanju Anastasiju publici je podarila mlađanu Mariju Jelić, koja do tada takoreći nije ni stala na opersku scenu. Da li je Gospođi Sanji  Anastasiji bilo neprijatno da peva sa nekim ko je totalni anonimus? Vi je pitajte, ja sam bio dovoljno bezobrazan i siguran u odgovor  koji sam dobio.

A taj koncert nam je pokazao još nešto.

Na njemu je več spomenuta Evgenija Jeremić sedela u počasnom redu… U tom redu su bili i Upravnik Nacionalnog Teatra i V.D Direktor Opere… Sedela je između dve veoma poznate, uspešne i uticajne profesorke.

U istom momentu kada je Jeremićeva sedela tu gde je, u zadnjem redu iste sale je sedela Mirjana Matić. Isto mladi sopran, sa (u tom momentu) istim brojem rola (ali sa mnnogo većim scenskim iskustvom) na daskama koje život znače.

Treba li da budem prorok, pa da zaključim kako će se razvijati karijere operskih pevača, kada primećujem i pamtim ovakve činjenice… (Postoje fotografije na internetu koje ovo potvrđuju)…

Nemojte misliti kako sam sklon digresijama. Nekada je ono što drugi nazivaju “digresijom” glavna svrha i vrh trna mog pisanja.

Zato, definitivno ne idem… Ne idem da  gledam kako će na kraju da se uhvate za ruke Zoran Todorović, Evgenija Jeremić i Nikola Mijailović… pa takav je red… I da nam zajedno otpevaju neku ariju… pa i to je red…

Njima srećno bilo, publici srećno bilo, ali to nije za moj mentalni stomak.

Srećno vam bilo i uživajte, sem ako se ne otkaže…

To, čitaoče, iako saznam pre drugih,  neću ti javiti unapred.

Tekst u celosti objavljen na portal Punjeni paprikas.rs.

https://punjenipaprikas.com/koncert-zoran-todorovi%C4%87-i-prijatelji-nikola-mijailovi%C4%87-evgenija-jeremi%C4%87-david-naum?fbclid=IwAR0z_yKeOry4q-VVzDI0XukzvxXZAN5G0-eNaxsUA_iQndcbddP3xYXeD6o