7. novembar 2026. Narodno
pozorište u Beogradu, Gianluca Marciano.
Večeras opet, a na moju ishitrenu radost, moja omiljena opera.
Imamo i dva gosta. Domaću pevačicu ćemo nekako preživeti.
Dirigent, Gianluca Marciano, već je poznat i odličan. Šta očekivati, sem dobre
predstave.
Ali….. dobismo beskrajnu dosadu, bledu sliku, zapravo …. ništa,
na žalost.
Kakva oscilacija u odnosu na prošlu predstavu, koja je bila
nedavno…
Pa kada ne dobijem ono što bi trebalo, onda ja krećem od
sitnih detalja koji su mi upadali u oči i uši ( ja predstave i gledam, ne
slušam samo) , i koje, da su pevači bili dobri, možda ne bih pominjala.
Obzirom da sam se dosađivala glavnim protagonistima, i o njima kasnije,
mnogo toga sam primetila, kao i prošlog puta, kao i uvek, ali tada su solisti
bili na daleko boljem sveukupnom nivou, tako da sam to onomad preskočila,
pa, eto…. sada idem u ’’sitna crevca’’.
Pitam se, pitam se….. po ko zna koji put, ali… pitam se?
Čemu i kome ’’služi’’ reditelj?
Prošlog puta su tamničari ( u trećem činu) bila dvojica
nesretnika, jedan šepav, drugi pogrbljen…. Kao čuvaju sirotog Kavaradosija.
Smucaju se onim jadnim delom ’’zidina’’ ( svako za sebe)…. zastarela
scenografija,ubuđala se skoro, Miraš Vuksanović. Večeras, druga dvojica… da li
su statisti ili ne, nije bitno, bitno je da je reditelj MORAO da im kaže kako
da hodaju, kako da drže puške, kako da budu ubedljivi. Ovi raspareni, jedan ide
brže, drugi se vuče….Haloooooo, mislite da se to ne vidi. Pa oni su jedini na
sceni početkom trećeg čina izvesno vreme. I pošto se vrzmaju, a neugledni su, a
većina publike očito ne poznaje operu, orkestar svira, muzika teče, a
publika bulji u telefone, jer se NIŠTA ne dešava. A dešava se i te kako, samo
nisu uspeli da nam dočaraju.
Onda se pojavljuje ’’pastir’’, koji, kao i u Aidi ’’glas sa
neba’’, ne bi trebalo da se vidi. Ovde se šeta po sceni, pokušava da peva nekim
poludečijim glasom, intonacija katastrofa, pojava i hod katastrofa…. čemu to?
Bar ih sakrijte, da se ne brukaju. Pastir, Lenka Maksimović.
Kostimi, K.G.N. Da li su večeras isti kao i na prethodnoj
predstavi koja je bila 14. oktobra? Meni ni slični. Siroti Mario
Cavaradossi (Kristian Benedikt) je, kroz sva tri čina izgledao kao da je
pokupio sako, košulju a naročito pantalone, koje su bile pola metra duže nego
što bi bilo normalno, a krojači nisu uspeli ili nisu hteli da to ’’srede’’ za
pola sata… iz neke kutije ostavljene pored kontejnera. Aman, ljudi. To je
izgledalo potresno. Ali da je bar pevao ’’do bola’’, pa da zanemariš. Ovako….
nema slika, nema ton, samo jadni i mi i on. Hajde da ga ne iskasapim totalno,
ima prijatan glas, kada mu uspe da nešto otpeva. Malo ’’šlajma’’, malo pukne
glas…nekako se iskobeljao. Greota, moglo je da bude mnogo bolje, jer ima
’’materijal’’…. Možda se potrošio, pa došao kod nas, jer mi uglavnom dovodimo
izrabljene. Valjda neće ovako i dalje, iako, moram da naglasim, svi
dosadašnji gosti tenori, unazad koju godinu, koji su se pojavili, za ove naše
nepostojeće, a zaposlene, su ’’fenomenalni’’. Bolje i to nego ono.
Kostimi. Da li su večeras isti kao i na prethodnoj predstavi
koja je bila 14. oktobra. Meni ni slični. Floria Tosca (J.T.P.), u prvom činu i
nekako. Kostim lep, kosa lepa, hod nikakav, ali nema veze. U drugom činu….
pojavljuje se nekakva totica, kosa sakupljena u nešto nalik gnezdu…. strašno.
Ovo ide kao komentar šminkeru, frizeru, Marko Dukić. Zar nisu naučili da nije
sve za svakoga. Nekome stoji jedno, nekome drugo. Nije opera copy… paste,
da sve mora uvek da bude isto. Pomozite pevačima da izgledaju lepo,
nemojte da ih unakazite. I kada smo kod Tosce…. počela je lepo, ali to je trajalo
kratko. Visoki tonovi jako loši, vrišteći, bez vibrata, daj samo da se spasem.
Čuvena arija u drugom činu ’’Vissi d‚arte’’, oh…. početak falsch i to baš…
(nekada su, pošto je nezgodan početak arije, jer prethodni muzički
završetak nije idealan za ’’hvatanje’’ intonacije, davali tiho iz orkestra
početni ton arije)… večeras to nisam čula, verovatno nije ni bilo. Jer ne bi
bio takav početak. Cela arija…. ništa. Veliko NIŠTA. Tri tapšanja
’’fanova’’ i to je to. Gluma… nema, u stvari,više je, na momente, ličilo
na napade stomačnih tegoba, nego na bilo kakvu glumu. Cela uloga….
nema je, uobičajeno. Ali šta je meni nezamislivo u vezi J.T.P. Oh
la,la…UVEK GREŠIM JA. Dakle i večeras, upade gospa u drugom činu više od
nekoliko taktova ranije nego što treba, nekako se izvukla, nije bitno, nego
NIKADA ni jednu ulogu nije otpevala a da nije negde ’’zapelo’’. Posle toliko
godina karijere?????? Rebus.
Kostimi. Da li su večeras isti kao i na prethodnoj predstavi
koja je bila 14. oktobra? Meni ni slični, sem… Baron Skarpia (George Proca)….,
e to je taj kostim. Skoro identičan, ali odličan. I??? Čemu tolike razlike? Ma
nije važno. Bar je taj vizuelni deo bio dobar. Pa donekle i pevački, po meni,
solidan. Možda malo ’’mlak’’ za jednog ’’zlikovca’’ Scarpiu, ali svakako
kultivisan glas, sa izuzetno dugim dahom, glumački jako dobar do polovine
drugog čina, ali tada, zapravo u njegovoj ariji, počeo je nešto da se
čudno mrda, gluma prenaglašena, valjda prevelika želja da otpeva dobro, a meni
je to bilo baš uočljivo i previše. Posle se ’’vratio u normalu’’, ali ….Taj
naboj koji se valja u drugom činu…. pih….izostao skroz, iako se trudio, ali
nije imao sa kim to da ostvari.
I……. ja Toscu slušam zbog dva momenta, sem ako nije
…. kao u Parizu davne 1984. Pavaroti, Behrens, Bacquier, Ozava, pa ne znaš gde
si…. dakle, Te Deum i drugi čin. Za mene, bariton, kao okosnica ove opere,
večeras više kao ukosnica.
I tako…. Crkvenjak, Mihailo Šljivić…. ostariće i otići u
penziju, pevajući falsch i bez ritma. Jedno te isto, nepopravljivo, DOKTORE.
Srećom nije lekar.
Spoleta, Slobodan Živković…. mnogo se dere, a nekultivisan glas.
Ok, ne kvari, ali ni ne pravi.
Angelotti, Aleksandar Stamatović….. uh, sreća pa ima malo da
peva. Ali i to ’’malo’’ je bilo previše loše. Previše.
Orkestar večeras…. upola lošiji nego prošli put. Pa ne
mogu oni stalno da sviraju ok. Pokažu jednom i…. dosta. Neka. Neko će ih jednom
’’urihtati’’ da sviraju dobro, jer mogu, a to njihovo ”nećemo”, hm……. ko neće…
pa pa.
Eh, zamalo da zaboravim još jedno pitanje, kad već pljuckam, da
pljucnem do kraja. Ko je zasluzan za binsku muziku i hor? Jelena
Miljević? Molim dotičnu da uzme prvo metronom, a potom i slušni aparat, kameru
i nekoga ko će da sve to snimi, da vidi i čuje kako to sve NE ZVUČI.
Suma sumarum…. nije bilo harizme. Ni strasti, ni ljubavi, ni
zla, ni smrti. Ničega. OTUŽNO.
Hvala na pažnji, vidimo se opet.
Laura Popović
Teksto objavljen na portalu;
Pravo u metu
https://pravoumetu.com/2026/11/08/g-puccini-tosca-2/
