Đuzepe Verdi, Trubadur, Opera Beograd, Afag Abbasova, sopran, Janko Sinadinović, Dragutin Matić, Nataša Jović Trivić, mezzosoparan, Nenad Jakovljević, Marija Jelić, sopran, Siniša Radin, Ejub Gulijev, Ayyub Guliyev, dirigent, Jasmina Trumbetaš Petrović Direktor opere. 27. 02. 2019.

TRUBADUR NAD TRUBADURIMA

Večeras je operska predstava bila više nego dobra. Uz jednu opasku, za naše uslove.

I ovde prekidam pisanje o predstavi. Valjda znate kako uvek više pišem o "predstavi iza" i o “predstavi u predstavi” nego o onome što se dešavalo na sceni. Ovde molim osobe iz beogradskog operskog sveta, da prekinu sa čitanjem. Neće im biti prijatno ako se prepoznaju, čak i u najmanjem deliću narednog teksta.

Ako sam u nečemu pogrešio, slobodno mi priđite na nekom narednom operskom događanju i recite u čemu grešim. Mnogo toga mi možete prikačiti, ali neljubaznost, tvrdim, nikada nećete moći.

Kao što rekoh, večerašnja predstava je bila više nego dobra. Čak je gospodin Janko Sinadinović dobio aplauz na otvorenoj sceni. Nije neki aplauz za pamćenje, ali, aplauz je aplauz i kao Manriko može da bude zadovoljan.

Može on po mnogim stvarima da bude zadovoljan sa “ove dve osobe,” iako je pretio za vreme svog direktorovanja kako će ih prijaviti “Ministarstvu, jer vređaju operske veličine” (valjda samo on zna koje je to Ministarstvo zaduženo za zaštitu "operskih veličina"). Tvrdim da niko, osim te dve osobe, za Janka Sinadinovića (zadnjih 10 godina)  nije, u više navrata, napisao da peva izvrsno. Mislim na one koji pišu, a dolaze na operske predstave, jer ima i onih drugih koji dođu “specijalno, po zadatku” na jednu predstavu.

Acučena je bila u tumačenju Nataše Jović Trivić. Ona je dala maksimum od sebe i bila je to jedna Acučena za pohvalu. Mislim kako će Gospođa Jović Trivić večerašnji gromoglasan aplauz dugo da pamti, kao što će publika da pamti njeno pevanje. Može se i za Nenada Jakovljevića, u roli Feranda, reći da je bio bolji nego ikada do sada. Već sam napisao kako treba zapamtiti ime Siniše Radina. Večeras je bio “samo” Glasnik. Da, ali glasnik sa dobrim glasom.

Imali smo dvoje gostiju iz Azerbejdžana. Leonoru, Afag Abasovu… Za nju važi ona moja stara konstatacija… Na putu ka zapadnoevropskim operama stigla je (napominjem preko veze) do Beograda… I tu joj je krajnja tačka. Vreme će pokazati jesam li u pravu.

Na drugoj strani dirigent, Ejub Gulijev, nam je pokazao ne samo svoje majstorsko umeće dirigovanja, već dao nadu kako orkestar beogradske opere može veoma dobro da zvuči.  Hvala Gospodinu Gulijevu.

Grof Luna je bio u tumačenju Dragutina Matića. I očekivalo se da dobije najveći aplauz… I tokom predstave i na kraju.

Na beogradskoj operskoj sceni najveće aplauze pored Matića dobija još Nebojša Babić. Dok za ovog drugog nije bilo mesta među zaposlenima u Beogradu, Matić se izborio za “privremeno zaposlenje.”

Njima, što se tiče aplauza, može da se približi samo Ivan Tomašev… ali ga u ovoj prvoj polovini polusezone i nema na sceni.

Još jednom skrećem pažnju osobama iz operskog sveta da napuste čitanje ovog prikaza. Ovo je zadnja opomena.

Večeras smo kao Ines imali Mariju Jelić, člana Operskog studija. Pozitivno u vezi nje mogu da napišem kako njene kolege nisu  bile na predstavi, pa je izostalo frenetično aplaudiranje, uzvici “bravo” i ostalo. Očigledno, nije popularna u studiju, kao što su neki, ili ne pripada klanu “uspešnih”…

Elem, od početka jubilarne 150. sezone (tako se zove, reklamira na sajtu Pozorišta, a ništa mi drugo ne govori da je po bilo čemu izuzetna)… znači od početka sezone Gospođica Jelić je pevala 5 puta. Ne znam da li je to tačno i ne znam da li je tačno da će već za par dana ponovo na operske daske i ne znam da li je tačno da će u martu da peva više na Velikoj sceni od bilo koje druge polaznice Operskog studija.

Gospođicu Jelić sam doživljavao kao učenicu Jasmine Trumbetaš Petrović, jer se, iako je (mora se priznati) anonimus, pojavila na njenom Prvom solističkom koncertu, ni manje, ni više nego uporedo sa drugom gošćom Sanjom Anastasijom. To sam u osvrtu povodom tog događaja nazvao “umetničkim samoubistvom J.T.P.…

 Marija Jelić sigurno peva kao najbolji polaznik Operskog studija. Kada budemo čuli druge u različitim ulogama, prihvatićemo da je tako, do tada… Do tada ??? (tri znaka pitanja)

Prvi bih podržao svaki potez Gospođe Direktorke, pogotovo onaj da želi da promoviše mlade pevače, pa onaj da želi da se organizuju audicije za značajne role, … ustao bih prvi u njenu zaštitu od onih koji traže uloge uz “ponude koje se teško odbijaju”. Da, te “ponude koje se teško odbijaju” je rečnički milje najprizemnijeg dela sprskog populusa…. I znače nešto sasvim drugo… pretnju.

Ipak sam veoma informisan o stanju u operi. Mnogo informisaniji nego što i jedan od čitalaca može da i predpostavi.

Na žalost, ostajem oponent Gospođi Direktorki, jer tvrdim kako su njene izjave slične izjavi našeg Ministra kulture. Da li neko, osim mene pamti kako nas je Ministar prevario izjavom u vreme demostracija glumaca protiv samovolje Dejana Savića. Rekao je kako je Upravni odbor u obavezi, u roku od tri meseca, da raspiše konkurs za Upravnika Pozorišta. Da je Ivana Vujić samo Vršilac dužnosti… I ostale ble, ble, ble,…  betarije.

Glumci ćute. Ćuti i ona poznata grupa “Nije umetnički ćutati”. Znam da je Juda plaćen sa samo 30 srebrnjaka da bi izdao Božjeg Sina, Isusa Hrista. Pitam se koliko košta ćutanje glumaca? Rimljani su ponizili i Judu i Isusa, jer je nagrada bila u visini tadašnje cene običnog, najboičnijeg roba… Koliko li je tek malo plaćeno ćutanje glumaca da se odreknu SVOJIH IDEJA o poštenju, o umetničkim slobodama, o časti umetnika…

Dođoh do termina: Čast umetnika.

Čast umetnika

Pre neki dan je u Aleji zaslužnih građana sahranjen “kralj narodne muzike”. Sigurno znate, radi se o Šabanu Šauliću. A pre nega je sahranjen Nikola Mitić. Da Nikola Mitić, bariton 20. veka. Bariton koji je pevao od USA, do SSSRa.

I svi ćute. Razumem zašto ćute Upravnik Nacionalnog teatra, Upravnik Narodne Biblioteke, Direktor Filharmonije… Oni su “državni službenici”.. Njih je postavila Vlada… Ista Vlada koja je dala “svoj” avion za prenos posmrtnih ostataka “kralja narodne muzike”… Ali zašto ćuti Rektorat Beogradskog Univerziteta, Rektorati umetničkih fakulteta… Zašto je ćutala SANu… Zašto su ćutali uvaženi umetnici?... Zar se toliko plaše brze smrti, pa će im na negativnom komentaru zameriti (trenutna) Vlada, pa bi im u znak odmazde uskratila put ka Aleji??? Ili se svi slažu sa onih 5 miliona srba koji bi ustali protiv drznika koji bi rekao: “Nije mesto kafanskom pevaču, koji je slavu stekao pod vašarskim šatrama, u Aleji najumnijih srba.”

Tačno, izgubili bi 5 miliona “ljubitelja”… Ali od tih 5 miliona niko ne ide u pozorište, ne posećuje operske, baletske predstave, oni ne kupuju knjige… To rade onih nekoliko stotina hiljada srba, koji su preostali na popisu ukupnog broja stanovništva…

Zaključak u vezi ovoga donesite sami. Ja ću svoje mišljenje prećutati.

VVŠ (Vebalno Vaspitni Šamar)

Rećiće neko, šta je zajedničko predhodnom pasusu i večerašnjoj predstavi… Sve je to povezano, sve je to deo i Univerzuma i svake individue… Na tome sam godinama radio pišući knjigu “U tebi je Univerzum”… Da se vratim na temu.

Pre par dana dobijem obaveštenje kako se na određenom mestu,… na internetu nalazi nešto veoma interesantno u vezi opere… Valjda je to u tom trenutku bilo najinteresantnije događanje vezano za operu…

Jedan profesor, veoma uvaženi profesor pevanja se obratio dojučerašnjim studentima, sa opaskom kako treba biti mnogo skromniji u njihovom međusobnom hvaljenju i da skretanje pažnje na sebe van scene, pogotovo u pauzama tokom predstave nije svojstveno umetnicim, ljudima čija je želja da posetiocima pruže magiju uzvišenog i lepog.

Naravno da je nadobudnost osobe koja je to primila, prva odreagovala… Naravno da takvi "znaju", zapravo  “svi znaju ko kako peva”… itd,.. itd…

Čak i za mene, neočekivano, veoma odmereni Gospodin je  odregaovao sa veoma zveketavim VVŠom. Naravno nije mogao da dozvoli da mu neko, pogotovo neko ko nije ni student, a ni pevač, nešto “uči i oprašta".

Ovo ne pišem  sa konstatacijom kako će nešto da se promeni. I previše su pojedine “zvezde” prepotentno nadobudne… Čak imaju i svoje sazvežđe u kome se hrane međusobnim aplauzima.. Njih ne trezni ni činjenica da kada odu van ove Srbije utvrde da im je umeće toliko nisko da oni koji ih čuju jednom, kažu: Hvala lepo. Doviđenja!

Ovo navodim iz razloga što se već duže vreme borim sa bezobrazlukom izvesne grupe mladih ljudi, ljudi koji misle da će opstati na operskim daskama, a koji od pojedinih predstava prave atmosferu studentkog javnog časa u Kolarčevoj zadužbini.

Naravno da oni imaju i svoje idejne vođe. One koji ih usmeravaju kako treba da budu osioni, jer oni treba da: Razvale, razbiju, pokidaju, pokore,… Jer oni treba da budu gladijatori, ne umetnici…

A među tim razbijenima, razvaljenima, pokidanima, pokorenima,… treba, valjda, da budem ja, kao deo publike… E, to neće moći tako lako… Ili misle da kidaju svoje kolege, koleginice… Pa to je onda klanica…

Drago mi je da se jedan uvaženi umetnik, veoma oštro, oglasio na nešto što je postalo manir, ili trend kod izvesne, ne tako male grupe, mladih pevača… Ona osoba kojoj se obratio, tvrdim, jednog dana, sa svojim veoma pristojnim glasom, može da postane veoma solidna operska pevačica, ali dama nikada.

Sada prelazimo na sledeći odeljak.

Dame i gospoda

Već sam u više navrata pisao kako su dve najveće dame Opere Beograd, Jadranka Jovanović i Dragana Del Monako. Naravno, spisak je duži, od recimo Ane Rupćić, do… Za tvoju informaciju, čitaoče, ni jednu od njih lično ne poznajem.  Moje pisanje o njihovom  pevanju ne remeti konstataciju da su dame.

Navešću jedan pirmer. Gospođa Rupčić je svoje pratioce na FBu, uz jedan crtež,  obavestila sledećim rečima: “Uskoro pevam Tosku. Ko bude želeo, saznaće kada i u koliko sati.” Možda se ne sećam svake reči, ali otprilike to i tako.

Bez fotografija sa proba, bez šminkerki, bez krojačica, bez levog i desnog profila iz 26 uglova, bez “svežih” fotografija iz garderobe pred početak predstave, bez fotografija na prvoj pauzi, bez, bez, bez….

Umetnici moraju da budu dame i gospoda. Posetioci plaćaju ulaznicu, sede i čekaju da dožive magiju…

Magija počinje dizanjem zavese i završava se spuštanjem zavese… Zar nije u svim pozorišnim i operskim salama sveta zabranjeno fotografisanje… Fotografisanje scene… Čemu fotografije praktikablova, garderoba, hodnika sa izguljenim zidovima, poluobučenih Radamesa i Acučena…

Zapamtite, navođenje imena likova, nema ništa zajedničko sa njihovim tumačima na sceni u Beogradu, čak sam se trudio da budu u suprotnosti sa stvarnim likovima.

Zar publiku interesuje kako se Kavaradosi  valja sa kučetom po snegu, ili kako je Orlovski oljuštio celu glavicu belog luka, hvaleći se da će pred njim sve dame da popadaju s nogu.

Umetnik mora da bude gospodin. Ako nije gospodin, ne može da bude umetnik. Može da bude odličan izvođač, može da dobija najveće aplauze… Pa aplauze dobijaju i oni “kraljevi narodne muzike”… I to kakve aplauze… Oni su čak “burazeri” sa svima koje poznaju. Ali nisu umetnici.

Umetnik mora da bude tajna. Ako umetnik od svog života napravi predstavu, onda u predstavi neće da bude Aida, Mercedes, Skarpia,… biće neko sa imenom  i prezimenom.

Valjda zaključujete da je sve ovo veoma čvrsto povezano.

Ako mislite kako sam nekog ujeo… Pa to sam i hteo… Ne dozvoljavam da mi neko kvari dugo iščekivanu, plaćenu magiju, da mi neko urušava zadovoljstvo.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/02/uzepe-verdi-trubadur-afag-abbasova.html

Đuzepe Verdi, Nabuko, Nabucco, Narodno pozorište, Opera Beograd, Krum Galabov, Boris Lukov, Dimitrinka Rajčeva, Borislav Ivanov, Nenad Jakovljević, Željka Zdjelar, Mihailo Šljivić, Darko Đorđević, Nevena Matić, Ivana Dragutinović Maričić, Jasna Dimitrijević, predsednik upravnog odbora, Zoran Todorović, tenor. Zoran Todorović i prijatelji. 25 godina umetničkog rada.

IZ ČIJEG LONCA SADA KUSAMO?

Ili,

SVAKI LONAC NAĐE POLOPAC!!!

Imadosmo večeras “Nabuka”. Sklepanog “Nabuka”. Sa čak četvoro gostiju. Već Beogradu poznatog Kruma Galabova, Kralja Nabuka, isto tako poznate Dimitrinke Rajčeve, u roli Abigaile, tenora Borisa Lukova, kao Ismaila  i dirigenta Borislava Ivanova.

Čime smo zaslužili da nam dođe četvoro gostiju? Ili smo dobre platiše kada su honorari u pitanju, ili nam je poklon, koji se nije mogao odbiti, ili nam je ovo uzvratna poseta za ono što su dali (čitaj: uvalili).

Nisam zviždao gostima. Uzdržala se i osoba pored mene. Gostima i mrtvacima se ne zviždi. Ovo su ipak bili gosti, o mrtvacima ću vam pričati nekom drugom prilikom. Ima ih, čak se pripremaju za publiku kao što sam ja… Pisaću drugom prilikom…

Krum Galabov ne zvuči kao na svojim snimcima koji su na Youtube. (postavljeni su pre nekoliko godina) To je objašnjenje onima koji nisu bili na predstavi. Dimitrinka Rajčeva, uz sva klaćenja na sceni, (očigledan tik na kome treba da poradi), nije uspela ni delić onoga što je očigledno želela.  Da vas dalje ne zamaram detaljima.

Dirigent Borislav Ivanov je  uvertirom veoma dobro počeo… Valjda ga je dotle držala snaga…

Ukratko trećerazredna predstava, sa četvrtorazrednim gostima. Ovakvim gostima poručujem: Od vaših težnji da dosegnete zapad, stigli ste do Beograda i tu vam je kraj!!!

Možda grozno zvuči, ali videćemo jesam li u pravu.

Na sceni, među jevrejima, sprski ponos su branili Željka Zdjelar, kao Fenena, veoma dobro… Očigledno se njeno pevanje dopada novoizabranoj Direktorki, pa je sa scene čujemo skoro svake nedelje. Tu je i Nevena Matić čiji se glas izdvajao u sekstetima. Nenad Jakovljević, kao Zaharija, Mihajilo Šljivić u roli Velikog sveštenika i Darko Đorđević kao Abdalo su, hvala Bogu, preživeli operski rat.

Gospodin Đorđević se u potpunosti preneo u ulogu Oficira vavilonskog kralja. Mimikom i pokretima je dominirao. Pojedini na sceni, a često i u lošim filmovima, zaboravljaju da  su sporedni likovi… Večerašnji Abdalo kao da je ispao iz neke režijske postavke iz vremena nastanka Verdijeve opere, ali sa prostora gde je predstave davalo Knjažesko-srpski teatar Joakima Vujića. Znaće večerašnji reditelj Ivana Dragutinović Maričić o čemu pričam, inače ako se pusti ovako “napaljen” Đorđević  u sledećeg Nabuka, isukaće mač i pomlatiće sa njim sve oko sebe… A možda će da mlati oko sebe i sa nečim drugim.

Večeras se na kraju predstave pun sebe poklanjao teatralno kao da je istovremeno: Vojvoda od Mantove, Grof Rikardo, Mario Kavaradosi i Kralj Ibi. Tuče se u grudi, širi ruke, pokazuje na hor, orkestar… A on običan, najobičniji Abdalo.

Otkud večerašnji gosti. Šta kažu “zli jezici”. “Zli jezici,” oni u koje ne verujem kažu kako je u Operi u Varni gostovala Jasmina Trumbetaš Petrović i da je ovo gostovanje posledica.

Sajt Pozorišta o tome ćuti. Pravilo je da se ponovljena gostovanja naših umetnika ne objavljuju, ali Gospođi Trumbetaš Petrović u biografiji ne piše da je nekada gostovala u Varni.

Ubeđen sam da će novoizbrani Upravni odbor, na čijem je čelu Jasna Dimitrijević, da ispita po kom osnovu gostuju u Beogradu drugorazredni i trećerazredni umetnici i po kom osnovu se “biraju” oni koji će da “idu u uzvratne posete”. A iza svega je novac. Niko tu ne peva iz hobija, ili ljubavi. Novac!

Uvek sam, po tom osnovu, hvalio bivšeg V. D. Direktora Opere, Janka Sinadinovića. Mogućnost da se negde ode u bezbroj slučajeva je prepuštao drugima (zna se kome) i kada je Sinadinović krenuo za Tiranu, već nedelju dana, po povratku, dobi razrešenje.

Priznaću, prizivao sam večeras Sinadinovića, jer gostujući tenor Boris Lukov je sramota na sceni. Čemu gostovanja kada među mladim pevačima imamo bolje… Imamo bolje tenore, baritone, soprane… Ne dovodite nam Travijate sa govornim manama, Toske i Mizete  kojima nam vređate i ukus i inteligenciju.

Neka to i sve oko toga ispita Upravni odbor. Večeras, Direktorka, sigurno nije primetila kako je na pauzi sa predstave izašlo stotinak posetilaca, sigurno nije zaključila kako su aplaudirali isključivo posetioci na Prvoj galeriji, Sredina i parter, Levo, pozadi… Stvano je glupo da se gostima dele ulaznice koje su grupisane… Razredite ih…

Sinoć sam trebao da idem na jedno drugo dešavanje. E to je već nešto drugo, ali isto vezano za operu i “umetnike”.

Tome bi naslov mogao da bude:

Slučaj srpskog umetnika Zorana Todorovića.

25 godina umetničkog rada. Koncert. Ako želite dobro mesto (moj stav) kupite među prvima ulaznicu, a što znači mesec dana ranije. Koncert otkazan. Bolest. Da bi se zamenile ulaznice mora se dva puta otići do blagajne. Škripi i previše u sistemu organizacije Madlene Cepter. Na kraju otkazan i drugi koncert. Po četvrti put (pravac) na blagajnu.

Shvatam, Zoran Todorović, tenor svetskog renomea, je bolestan.

Ali šta ne razumem? Ne razumem kako mnogi srpski umetnici ne umeju da se nose sa svojom popularnošću, da ne kažem slavom. Javnost se smeje nekulturi “zvezda” rijaliti šoua, ili onih koji su uspeli u sistemu “Ja imam talenat.” Ali bezobrazluk, primitivizam, glupost se ne zaustavljaju samo kod onih koji su uspeli “preko noći”.

Zoran Todorović je, neosporno, cenjen i veliki umetnik…

Zoran Todorović izgleda ne shveta kako  publika “na njegovu proslavu” želi da dođe sa namerom da UŽIVA, ali istovremeno mora lično da razume da mu  publika čini ČAST svojim dolaskom… Cena ulaznica je bila dva puta veća nego za beogradsku Operu.. “Gasopodin” Zoran Tororović nije tu publiku udostojio ni jedne reči izvinjenja… Od trgovačkog bračnog para Cepter i ne očekujem tu reč. Oni misle (na sajtu) kako je dovoljno napisati: “Hvala na razumevanju!”

Meni se ne mogu zahvatiliti na razumevanju, jer ja NE RAZUMEM!

Jer sam deo one publike koja je dva meseca čekala, četiri puta išla na blagajnu,… Čak na dan otkazivanja “Gospodin” slavljenik, po društvenim mrežama, “kači” svoje snimke, kao da je najzdraviji… Kao da puca od zdravlja i da “nikome ništa ne duguje”… Ne zaboravite zahvalnost i izvinjenje su dugovi veći od bilo kojih novčanih, jer to zadire u ono što se zove moral.  Pa još,… pa još kratki komentar koji glasi: “Koncert otkazan.. Greota!” (valjda po stilu pisanja zaključujete da je to napisala ona “grozna osoba” koja je uvek pored mene…) Elem, “Gospodin” Todorović BRIŠE! Nije previše bolestan, može da “briše” ono što mu se ne sviđa.

“Gospodine” Todoroviću, vi ste operska veličina, ali je u vama nestalo ono što se u srpskom jeziku zove “domaćinsko vaspitanje”… Stotine ljudi je htelo da vam dođe na proslavu, da vam prisustvom i aplauzima mobe… Da, da vam mobe… aplauzima, povicima bravo, da vam ulepšaju proslavu, da je naprave veličanstvenijom, a vi im bez reči okretoste leđa… E to spada u ono “domaćinsko vaspitanje”. Teško je taj izraz prevesti na druge jezike. Možda se uz sve drugo zaboravili i maternji jezik? Vi ste loš domaćin, a o vašem vaspitanju neka razmisle oni koji budu ovo pročitali.  Valjda se SLAVI I PROSLAVLJA među dragim ljudima… Ipak to znaju samo DOMAĆINI.

Sinoć je izostala porcija uživanja, večeras me je sačekala druga. Imam neki osećaj kao da su iz istog lonca.

Znam da nisu, ali i dobro znam kako me osećaj veoma retko vara.
U toku je takmičenje: "Ja nemam kulture." Prijavite se!

Idemo dalje.

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/02/uzepe-verdi-nabuko-narodno-pozoriste.html

Đuzepe Verdi, Rigoleto, Narodno pozorište, Beogradska Opera, koncert, Dragutin Matić, bariton, Dejan Maksimović, tenor, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Aleksandar Stamatović, bariton, Filip Vučić, bariton, Marija Jelić, sopran, Pavle Žarkov, bariton, Siniša Radin, tenor, Mihailo Šljivić, bas, Željka Zdjelar, mecosopran, Mina Gligorić, sopran, Katarina Čolaković, Ana Zorana Brajović, dirigent, (dirigentica) Jasmina Trumbetaš Petrović, sopran, Direktor Opere. 06. 02. 2019.

ODAKLE VETAR DUVA!

Onaj ko želi da uživa u dobroj operskoj predstavi, neka dođe da čuje i vidi “Rigoleta”… Već sam toliko puta pisao o toj operi kada pevaju baritonsko-tenorski dvojac Matić – Maksimović, da tu može samo da se doda kako se kvalitet povećava. Dokle? Videćemo. Večeras, u prvoj slici, prvog čina Vojvoda od Mantove (D. Maksimović) je bio bolji nego ikada do sada.

I još jedna posebnost večerašnje predstave. Kvartet u trećem činu: Rigoleto,  Đilda, Sparafučile, Madalena (Matić, Savičić Sekulić, Šljivić, Zdjelar) je zvučao kao nikada do sada… Zapravo tu uvek neko “zataji”, a večeras je zvučalo, baš, baš,…

Oni koji me čitaju (redovno) znaju kako pišući o operi, najmanje pišem o pevanju. Pa i večeras će biti tako… Iako je noć bogomdana za mnoge stvari, pa i za pisanje, jer tada osećanja zaigraju kao strune na eolskoj harfi nekog mediteransog  povetarca,…  osim ovih impresija, u principu noću ne pišem… Noć je vreme za hedonizam, a za mene je pisanje kao kuvanje… Ono što neminovno  predhodi uživanju…

Odoh u digresiju. Omiljene su mi.

Muškarcima savetujem da ženama nikada ne priznaju kako umeju da kuvaju. Mislim na one iskusnije i one koji već dobro znaju šta je brak. Priznaju li, doživeće da pri svakoj najavi gostiju čuju od lepše polovine kako baš ti gosti uživaju o onoj divnoj hrani koju ON sprema… Pošto volim druženje, osvojio sam čak i kinesku kuhinju, maštovito sipajući med, soja sos, sirće…

Već sa početka večerašnje opere mi je u sećanju ostao tenor Siniša Radin, kao Dvoranin Borsa. Nisam jedini… Primećuju njegov kvalitet i oni koji sede u drugim delovima sale.

Ovim ne umanjujem ni trud ni značaj drugih učesnika opere koji su polaznici Operskog Studija. Naprosto, Radin se izdvojio.

Već sam na početku teksta spomenuo Šljivića i Zdjelar. Imali smo jednog Sparafučila koji je odisao silinom. Kao što je i glas Mihaila Šljivića. Ne mogu reći da Šljivić nije, proteklih par godina,  artikulisao snagu svojih pluća i glasnih žica, ali… Ako uspe, biće to bas basova.

Gospođa Željka Zdjelar je pevački bila mnogo upečaljivija, nego scenski. Bar za mene je kod Madalene nedostajalo naglašene erotičnosti, čak je pravila i neprirodno krupne korake kako bi se “postavila” na mesto, valjda režijski određeno, ili će scensko iskustvo vremenom da se povrati, ali je sa druge strane, kao što rekoh,  pevački je bila veoma dobra. Često je Madalena ona najslabija karika u kvartetu trećeg čina. Zato večeras zahvalnost za lepe utiske poklanjam Gospođi Zdjelar.

Digresija!

Uvek se postavlja pitanje sa koje strane vetar duva. Ko to u Srbiji odgonetne, zna da reši svaku jednačinu sa tri nepoznate. Svojevremeno su mi omiljene bile baš te jednačine sa tri nepoznate. Možda vam ne ličim na takvog… Trojka je srpski usud.

Pod jedan! Navšilo se 100 dana direktorovanja Gospođe Jasmine Trumbetaš Petrović. Možda ste vi čuli da se obratila javnosti. Ja nisam. Obraća se javnosti i novoizabrani Predsednik USA, obraća se javnosti i Guverner Banke Srbije… Daleko od toga da mi nešto u životu znače predsednik USA, ili naš Guverner. Više mi znači Gospođa Trumbetaš Petrović… A ona, koliko znam, ćuti…. A, ima sa čime da se pohvali… Od toga da loža direktora nije kužno mesto u kome sedi Boss sam samcijat, do toga da je imala predstavu za pamćenje… pa je uz Gostovanje Sanje Anastasije i  sama Gospođa Direktorka pevala odlično. Ne oskudeva u dobrim rezultatima… Neću nabrajati sve što znam…

Spomenuću i novu praksu, da gostujući umetnici bar čuju i posavetuju mlade pevače… A zašto ne bi večerašnji dobar “Rigoleto” bio u čast stotog dana direktorovanja J.T.P.

Ali, nije osetila obavezu i potrebu da se obrati javnosti. A to je po svim pravilima lepog ponašanja. Znajte, nikoga ja ne učim lepom ponašanju. Pošto sam jedini u Srbiji koji je za zadnje dve godine objavio dve knjige na takve teme, to su časovi kod mene i previše skupi.

Možda će novi Upravni Odbor da izdejstvuje kod J.T.P. da se oglasi… A možda i neće. Za sada, što znači još, verujem Upravnom Odboru.

Siguran sam, ovde mnogi iščekuju da navedem šta doživljavam loše u radu novopečene Direktorke. Neću da navedem. Čekaću da se sama ispravi… Ispravi li se, a ima šta da se ispravi,… zaboraviću… Naučio sam sebe i toj osobini pod imenom zaborav… A, ako se ne ispravi… Pa gomila grešaka i propusta će porasti, biće interesantnije…

Pod dva! Večerašnja predstava je o ljubavi oca prema ćerki…

Mnogi mi skreću pažnju da sam preopširan, a takvima odgovorim kako je svaka reč napisana sa razlogom, veoma velikim razlogom… I da je uvek nastavak u sledećem broju, kao kod onih “romana u nastavcima” koji su se gutali u dnevnoj štampi sredinom prošlog veka…

Elem, zamolila jedna osoba (reč osoba ne određuje ni pol, ni godine) drugu osobu, iz jednog jasnog razloga. Zamolila da dobije klavirski izvod jednog dela, koji je potreban jednoj devojčici. A osoba II odgovori: “Neću ti dati sve dok deliš postove….”

Tačno, postoje dve grozne osobe koje pišu ono što čuju, vide, dožive,… Mnogi su samovoljno prišli, upoznali se…

Od te dve osobe ćete uvek dobiti klavirski izvod. Dobićete i neku knjigu na poklon,… da ne nabrajam.

Neću da postavim pitanje da li može mirno da spava Osoba II… Ona osoba koja nije dala devojčici klavirski izvod… Zato imam razumevanja za rad Direktorke J.T.P. Nije lako imati takve ljude u svom okruženju. Ljude  koji nisu umetnici i koji nikada to neće postati. Patološka mržnja je nespojiva sa umetnošću.

Pod tri! Imali smo večeras dobru predstavu. Čak i orkestar, koji pokadkad zvuči raštimano loše,  večeras je bio veoma solidan. Za to se pobrinula Ana Zorana Brajović. Da li je orkestar bio preglasan, pa se Marija Jelić, kao Grofica Čeprano nije čula, ili je Jelić zatajila, rastumačićemo u nekoj drugoj predstavi. Sigurno ga Gospođi Brajović nije bilo ni malo lako sa pet polaznika operskog studija u predstavi.

Za kraj…

Moji kulinarski recepti su jednostavni. I uvek imaju samo početak… Potom se uključuje mašta onoga ko ih koristi.

Tako recimo “Apostolska čorba” počinje sa: Uzme se više od pola kilograma prošaranog junećeg mesa. Isećeni komadići se proprže na luku i tome se uz vodu, doda još 11 vrsta povrća…

Predpodtavljate kako je zovem apostolska, jer mora da ima 12 vrsta povrća… Pravi se uz činjenicu da ni svi apostoli pred Isusom nisu bili jednaki.

Ubeđen sam kako su zadnja dva pausa idealni za kraj ovovečernjeg teksta.

P.S.

Nikada ne pravim jelo za 2, 3, 4,… osobe. Možete sam da odete na počinak, sami da pijete kafu, sami odete na letovanje… Ali nikada nemojte sami da jedete.

Što je više ljudi za stolom, sreća je veća.

Izvolte!

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/02/uzepe-verdi-rigoleto-narodno-pozoriste.html

Claudio Monteverdi, “Krunisanje Popeje”, “L'incoronazione di Poppea”, Opera Beograd, Klaudia Eder, program “Barok Vokal”, Alberto Veronezi, Aleksandar Nikolić - reditelj, Aleksandar Ilić - koreograf, Dunja Kostić, Sara Bradić, Grutzka Julie, Botos Larissa, Kuppers Florian, Rohrbach Christuan, Shai Terry, Sonja Grevenbrock, Daniel Tilch, Radoslava Vorgić, Milica Lalošević, Bojan Bulatović, Nataša Rašić, Marko Živković, Filip Vučić, New Trinity Baroque, Predrag Gosta, Transition Dance kompanija, sa Instituta za umetničku igru, Stefan Zekić. 28. 01. 2019.

UVEK IMA NEKIH ČUDNIH LJUDI

Ovde će uvod da bude duži. Ili odmah odustanite od čitanja, ili preskočite uvod… Spadam u one koji se ne dodvoravaju potencijalnim čitaocima… Samo mi je jedno bitno, da se moj izdavač raspituje kada će biti gotov sledeći rukopis, ostalo je stvar nekih sila koje nisu u vlasti onog ko piše…

Oni koji čitaju ove tekstove sigurno i ne predpostavljaju kako se decenijama bavim fenomenologijom umetničkog uspeha. Interesantno kako više ljudi reaguje na moju konstataciju da je neki trećerazredni pevač očajan, nego na objašnjenje zaključka kako više nikada neću da čitam roman ovenčan NINovom nagradom, nakon govora Ivana Ivanjija, koji je izneo svoje mišljenje o vlasti i državi. Pa logično je da će sve druge potencijalne dobitnike prvo iskontrolisati oni zaduženi za špijunažu i kontrašpijunažu, jer kada neko ovenčan slavom udari visoko… Ljudima je interesnatnije da zapamte moje obraćanje nekoj drugorazrednoj dirigentici, od onog kada sam rekao da prestajem da idem na Sajam Knjiga, od onda kada sam morao pre ulsaka u Halu 1 da prođem pored bilborda “književnice” Suzane Mančić, moja konstatacija da je glupost sa Kusturicinim filmom “Na mlečnome putu” otvarati FEST, jer je to beznačajan film, kao i njegovih pet predhodnih filmova, da ta moja konstatacija potkrepljena činjenicama je manje uzburkala “umetnička osećanja” od toga da je neka beznačajna pevačica, nedoškolovana, polutalentovana, zbunjene prirode u milosti pojedinih operskih moćnika, a što mi na daljinu miriše na ono što se zove interes.

Da, imam i želje i znanja i novca i vremena da se bavim fenomenologijom umetničkog uspeha. Moji prijatelji su mi se smejali videvši da čitam “Hari Potera”… Za njih je činjenica da su ljudi stajali celu noć pred knjižarama engleskog jezičkog područja, čekajući, čekajući otvaranje radnji kako bi što pre kupili primerak za sebe… (potrošačka euforija zapadnog društva) Zar i vi mislite da je to karakteristično samo za društvo “ispranih mozgova”??? Pa fenomen Karlosa Kastanede, pa brojne domaćice, koje su u kuhinjama otipkale romane bestselere…

Znate li šta je u umetnosti donelo producentima najveći novac. Nije to ni film “Titanik”, nije ni film “Prohujalo sa vihorom”… U pitanju je mjuzikl “Kralj lavova”. Nisu mi smetale knjige, rimejkovi igranih i crtanih filmova. Muzika Genijalnog Eltona Džona a prva milijarda dolara (dobro ste pročitali), zarađena još pre pet godina.

Znajte, Ernestu Hemingveju je roman od stotinak strana po imenu “Starac i more,” otvorio vrata ka Nobelovoj nagradi, drugi, roman od samo četrdesetak strana, Galeb Džonatan  Livingston,  odbilo je da štampa 17 izdavača, ali je osamnaesti krenuo… I danas je jedna od najčitanijih knjiga prošlog i ovog veka.

Mislite kako smo mi, ovako skučeni sa 6 miliona stanovnika, sa dve opere i dve filharmonije, pošteđeni tih blistavosti koju samo može umetnost da izazove.

Videli ste u naslovu, pisaću o večerašnjem događaju, ali pre toga da skrenem pažnju kako se čuda dešavaju, neko će reći previše retko da bi bila pravila, a drugi, poput mene, da oni koji pamte, shvataju zakonitost i sačekaju na pravom mestu pravu stvar.

Pre godinu ipo dana, u prvim letnjim danima septembra 2017. U Beogradu se desilo umetničko “čudo” (da ne tražim drugu reč). Maja Živanović je u “Kući legata” u Knez Mihajilovoj ulici, priredila izložbu šest slikara, pod nazivom “Fantastičnih 6”. Skratiću. Štampano je 2000 kataloga, a nije bilo dovoljno za one koji su bili na otvaranju. Nakon sat vremena  veoma zgužvano provedeno u tom prostoru, ne videvši ni deseti deo od izloženih slika, progurao sam se ka izlazu, a drugi posetioci su čekali u redu da uđu… “Fantastičnih 6” od tada putuju po Srbiji, iz grada u grad, iz galerije u galeriju.

Onaj ko je stigao u čitanju dovde, može da se upita kakve to ima veze sa Monteverdijevim “Krunisanjem Popeje”… Nemam vremena za takve odgovore, i nikada neću imati vremena…

Večerašnjem operskom spektaklu je predhodio sinoćni koncert polaznika kursa kod profesorke Klaudie Eder. Nisam o tom događaju pisao, samo iz razloga umora, jer sam tog dana bio i na takmičenju “Lazar Jovanović”,… bio sam među onih 12 posetilaca koji su davali podršku, podršku mladim takmičarima… I ovo negira napade i slivanje krokodiskih suza onih koji tvrde kako sa svojom suprugom omalovažavam i uništavam mlade pevače… (valjda pod “mladim pevačima” podrazumevaju svoju pedagošku, profesorsku, rukovodilačku nemoć…)

Jedan predvan koncert u prepunoj Sali Muzeja Narodnog pozorišta je bila najbolja ulaznica Gospođe Klaudije Eder… Ulaznica u srca i interesovanja…

A javnost, ma koliko to čudno zvučalo, zna i prati da je u toku “Rosi fest”.

I onda “Krunisanje Popeje”… Već u holu buja adrenalin… Neki čudni ljudi… Pošto nema redovnijeg posetioca opere od moje supruge i mene, sa punim pravom mogu nege stvari da zaključim… Čudni ljudi, među njima mnogi koji ne dolaze u operu, mnogi koje prepoznajem, jer se bave umetnostima bliskih muzici, čudni, je im se na licima vidi želja za uživanjem,… dobronamernost, iščekivanje… Svi iščekuju, a svi ne mogu da uđu… Pojavi se čovek koga sam dva puta sreo u životu i sa kojim sam izmenjao manje od deset reči i pita me hoću li dve ulaznice…

Konstatujem: Nisam znao da radiš kao tapkaroš!.. Bar mu podarim zajednički smeh za ukazanu pažnju.

Sve je počelo od spomenute Klaudije Eder, koja je osnivač programa “Barok vocal” gde se usavršavaju mladi iz oblasti rane muzike. Njeni studenti su večeras učestvovali u predstavi. Sa njima, i šest beogradskih pevača… Treba na prvom mestu navesti jednu činjenicu, samo tri dana reditelj Aleksandar Nikolić i koreograf Aleksandar Ilić imali su samo tri dana da sve sklope u celinu, koju publika, zbog ograničenosti scene mora da doživi, bez pauze, u jednom dahu.

U prepunoj sali, u zagušljivoj Sali, dok je stalno na sceni više od trideset muzičara, pevača, baletskih igrača, dok mnogi sede na stepenicama između redova… na sceni bajka, u gledalištu muk. Sve jedno o čemu pišem, da li o bajci, ili o tišini.

To je početak i kraj priče. Bajka ne sme da se prekida, ne vraćajte se nikada u realnost iz bajke. To je onaj postignuti fenomen umetničkog uspeha… Umetnik koji uspe slušaoca, gledaoca, čitaoca da opčini i postigne samo jednu stvar, oduzimanje osećaja protoka vremena… Gotovo! To su sinoć postigli Gospođa Klaudija Eder, koja od mladih ljudi stvara one koji dostižu svoje maksimalno pokazivanje, bez obzira da li sa njima radi samo tri dana, ili nekoliko meseci… Večeras su na sceni bili i jedni i drugi. To je sinoć pošlo za rukom taletnovanom Aleksandru Nikoliću. Pa samo da je sinoć od svih likova na sceni  bila jedana Arnalta, koja se do zadnjeg dela predstave nije (po libretu) oglasila… Samo da je taj lik, kao što rekoh, bio tu, na sceni u režiji Aleksadra Nikolića, napisao bih reč fascinantno. Aleksandar Ilić, već poznati čarobnjak, čovek koji ljudskim telima i pokretima, a večeras su tu bili nejgovi studenti, svoje najmaštovitije priče, preko scene, prenosi u osećanja publike. Bravo za Nikolića i Ilića, bravo za sve učesnike. Dunji Kostić u svojstvu scenografa i Sari Bradić, kostimografu večerašnjeg dešavanja na sceni pružena je sloboda da po sopstvenim željama oplemene minimalizujući i na taj način nas "približe svetu", od koga su i dalje decenijama udaljeni oni koji nam kreiraju umetničku vizuelnost.

Kada nešto iz realnosti iskoči u magiju, a imao sam dosta vremena u životu da jedan deo sebe posvetim i magiji, to onda mogu reći…: Magija se ne objašnjava ovozemaljskim rečima.

Pored cele te sinoćne predstave, jedina osoba puna realnosti je bio Stefan Zekić… Da ne proveravam da li je u svojstvu Direktora Rosi festa, ili samo rukovodioca… Nekako mi izgleda mlad za zvanje direktora, a opet sposoban da produži dešavanja Rosi festa na celu godinu, na gostovanja, na prezentiranje kvaliteta mladih ljudi u sredinama koje ne poznaju ni klasičnu miziku, ni operu,… a iz kojih će nam sutra doći muzičari, pevači, slikari, pisci…

Pamti ovaj grad i književne večeri, kada su ljubitelji lepe reči sedeli na podu, jer nije bilo dovoljno sedišta…

Nadam se kako ću uskoro, pišući o nekom događaju, da počnem veoma dugačkim uvodom,… sličnim ovom,… u kome ću prvo da kažem: Nije tačno da ova sredina ne voli klasičnu muziku, nije tačno da se ne prepoznaje kvalitet, … jedne januarske noći, dan nakon predstave igrane pred polupraznom salom, u drugom kraju istog Teatra, publika je pristizala, pristizala, pristizala,.. neki čudni ljudi…”

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/claudio-monteverdi-krunisanje-popeje.html

Đuzepe Verdi, “Bal pod maskama”. Narodno pozorište, Beogradska Opera, Nataša Jović Trivić, Nagrada Breda Kalef za 2019., Jasmina Trumbetaš Petrović Direktor Opere, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Jelena Radovanović, Sofija Pižurica, Miroslav Markovski, Vuk Matić, Mihailo Šljivić, Siniša Radin, deca, učiteljice,…

BAL POD MASKAMA

(Skidanje maski I deo)

Tačno je 22,55. Pre manje od pola sata je završen “Bal pod maskama”. Mislim na onaj od Đuzepe Verdija.

Imam dva uvoda. Prvo je u konstataciji da sam danas odvojio par sati da poslušam učesnike takmičenja u pevanju, pod nazivom “Lazar Jovanović”. Ti mladi ljudi uvek uliju, čak i u one poluskeptične, hajde tako sebe da okarakterišem,… uliju dovoljnu dozu optimizma. Veoma je lep osećaj kada čovek može bar nekom od tih mladih ljudi, punih umetničkog naboja, da izrekne kako  je osetio lepotu o onome što rade.

U našoj Operi godinama nema audicije, o jednoj audiciji ću pisati za koji dan… Nema audicije i to nikoga ne dotiče iz Uprave. U predstave i nove premijere se stavljaju “svoj do svoga”… ili kao što se desilo, utrči na par dana pred premijeru “Poluuvenula Moćnica,” sa politkomesarskim zahtevom: “Ovo ću ja da pevam!” Nadam se da će nova Direktorka, Jasmina Trumbetaš Petrović, na tom planu da učini nešto. Jer ako nemaju vremena, a razumem da nemaju vremena da prate rad mladih ljudi, pogotovo u mestima van Beograda, onda neka se održavaju audicije, pa ko prođe… Neka svi imaju pravo da učestvuju… Oslanjanje na preporuke profesora, pa zar svaki profesor mora da bude prijatelj sa čelnicima, je veoma nizak nivo rešavanja lošeg stanja.

Druga stvar, večeras je Nataši Jović Trivić uručena nagrada “Breda Kalef”. Zasluženo. O Gospođi Trivić sam pisao u superlativima… Tako da ni ova večerašnja nagrada neće ići u prilog oponenata onih dvoje “groznih ljudi”. Čak je ova osoba, što uvek sedi pored mene i za koju i sam kažem da je dva puta “groznija” od mene, u vezi večerašnje slavljenice svojevremeno  napisala,  (između ostalog): “N. J. T. peva odlično. Takav profesor može i ima čemu da nauči svoje studente….”

Propade još jedna šansa da oponenti ovakvog pisanja likuju.

Pre pisanja o predstavi, da komentarišem stajling Direktorke Opere. Pojavila se, naravno pri uručenju nagrade. E sad, što takva gloknasta lepršavost haljinčeta (to nije bila ni haljina, ni haljinica, već napisano haljinče) nije upriličena događaju… Bože moj! Nek se muškarci u publici raduju, a žene, kako koja… Ako imate vremena pogledajte fotografije sa dodele nagrade. Nalaze se na internetu.

“Bal pod maskama,” ili da malo skinemo maske… Nekima…

Dragutin Matić, kažu,  indisponiran. A dobi najveći aplauz… (Pevao je najbolje do sada) Hajde da i druge članove opere indisponiramo, pa da dobiju matićevske aplauze. Večeras je Dragutina Matića prevazišao Dragutin Matić. I zato je dobio najveći aplauz i na otvorenoj sceni, a i na kraju predstave.

Uostalom o Dragutinu Matiću, u roli Renata i Dejanu Maksimoviću, u tumačenju lika Grofa Rikarda sam pisao i ranije… Da ne ponavljam.

Spomenuta u uvodu, nataša Jović Trivić, kao Vračara Urlika, je od večerašnjeg nastupa stvorila jednu prefinjenu kompaknost. Opuštena u kreiranju onoga što je zamislila i to joj, bez ikakvog problema, polazi za rukom.

Sofija Pižurica… Mora se zaključiti da je bila dobra. Očigledno uživa u ovakvim rolama. Večeras je bila jedno dinamično scensko skakutalo, jer nedvosmileno njoj operetsko vodviljski fah odgovara.

Jelena Radovanović je na sceni bila Amelija, Renatova supruga. Što se tiče pevanja, neki će tvrditi da je solidna, neki da je na ivici lošeg. Za mene je nešto između. Bez glume,...  bez glume, bez ikakve scenske moći… Nikada ona neće postići pevačku harizmu na sceni. Sem ako je ne angažuju da predstavlja tužnu vrbu, ili brezu što se leluja u nekoj ruskoj operi.

Odavno, a kod mene, u ovom slučaju,  odavno ne znači pre nekoliko godina,  pitam se koja je sila (nemojte ovu reč sila vezivati za reč poplava) “izbacila” Jelenu Radovanović iz članova hora u soliste.

Uprava, (bivša) odavno (sada već mislim zadnjih 5, 6, 7,.. godina) kod primanja mnogih solista, u deceniji kada je zabranjeno zapošljavanje u društvenom sektoru, zapušavala je usta eventualnih znatiželjnika, konstatacijama… Raznim konstatacijama… Tako je za jednu pevačicu, nepoznatu, netalentovanu,… (pre par godina) objašnjeno: “Morala je da se primi, jer je rođaka Zorice!” Naravno, svi znamo da je Zorica supruga moćnog Bore… (I naravno da nisu ova imena u pitanju) Uzmimo predpostavku da su ljudi veoma zli. Da ljudi izmišljaju, pa su možda izmislili i da je Uprava  tom rečenicom svima zapušila  usta… Ali.. Ali… Desilo se nešto drugo. O toj “novopečenoj” pevačici je “Državna TV” snimila desetominutnu emisiju… Jer ta “nova” je očigledno najkompetentnija da kaže šta je to Opera, šta se radi u Operi i kako je "teško" (radom) doći do statusa soliste. Jer ona je za medije nešto posebno, izuzetak,… Operski dragulj!

I svaki put kada se “ta” pojavi na sceni, u meni progovi neki Vrag: Ova je preko Zorice tu došla!... Možda i u Vama, možda ne u svima Vama…

Pitaće neko kako znam??? I Vi da ste napisali više od 100 impresija o Operi, od kojih nije demantovana ni jedna rečenica,… znali biste… Pitate kako?... Pa ljudima su dozlogrdile Zorice i Bore… Dozlogrdile su im sve Zorice, Slavice, Smiljke i Koviljke ove države… I njihove navodne rođake, komšinice, školske drugarice,.. I onda se od muke… od velike muke se jave, čak i nepoznatoj osobi, jer u toj osobi vide, sa jedne strane istomišljenika, a sa druge nekog kome mogu da povere saznanje, nepravdu, mučninu, gorušicu… Pa davno se prestalo sa kopanjem rupa i nakon izgovaranja “U Cara Trajana kozje uši,” njihovo zatrpavanje,… i ostalo… Zamislite na šta bi Beograd ličio ako bi svako od nas kopao rupu da izgovori ono što ne sme javno pred drugima??? Ličio bi na mesečevu površinu.
Da se vratim na predstavu.

A u jednom beogradskom dnevnom listu (Nije čuvena “Politika) osta zapisano o Jeleni Radovanović:

“Nebeski glas… Njoj kao da je sam Verdi kroz vekove došapnuo kakvu Aidu želi… Aida koja je bacila sve u zasenak... čak i dirigenticu Zoricu Mitev Vojnović… Svoje Aide imale su obe Marije (Kalas i Kjara), obe naše Radmile (Bakočević, Smiljanić)… “ Tako je pisala jedna vremešna gospođa (do skoro uvaženi kritičar), a koja zadnjih godina samo par puta godišnje zaluta u Operu… I to je dotumarala baš onda kada J. R. peva. U dobronamernost i ikrenost dotične vremešne gopođe ću da poverujem kada bude pisala o Sanji Kerkez, Jasmini Trumbetaš, Ani Rupčić, Dragutinu Matiću, Ivanu Tomaševu, Nebojši Babiću… (sa adekvatnim superlativima i poređenjima) Neću verovati pričama o spominjanim Smiljkama i Koviljkama (suprugama moćnika) kada se o istim, gore navedenim pevačima budu snimale TV emisije u produkciji “Državne TV”.

Za sada imamo pevačice koje u senku bacaju i dirigenta… A na toj predstavi, “Aida” joj je ime, konstatovao sam kako tadašnji VD Direktor sedi sam u svojoj loži i krši prste od nervoze. Dok sam to pisao, nisam mogao da znam kako će članak biti napisan.

Ništa nije slučajno, i znajte, skidanje maski je veoma jednostavno.

Ukratno, za mene je večerašnja predstava bila veoma dobra. Osim navedenih pevača, utisku su doprineli Miroslav Markovski, Vuk Matić, Mihailo Šljivić i Siniša Radin. Ja ne očekujem previše. Ipak sam skromnih prohteva i još skromnijih očekivanja kada ulazim u Zdanje na Trgu Republike

I za kraj!

Da večeras nije bilo pedesetoro veoma bučne dece na drugoj galeriji, sala ne bi bila ispunjna ni 50%. Razgovarao sam sa jednim mališanom, profesorka im nije rekla ništa o operi. Ne zna kako se zove predstava, ne zna o čemu se radi, još manje na kom jeziku se peva… To su bila deca od 11 godina. Ne znaju ništa o operi. Profesorke su bile toliko bučne na pauzi, da mi je na kraju predstave jedna razvodnica, uz osmeh,  rekla: Izvinite!

O moćna, nedodirljiva, prepotentna Upravo. Proverite kod dve razvodnice (II galerija levo) da li pišem istinu.

Zar nekome od vaših stotinak činovnika u Teatru  nije palo na pamet da kupcima kolektivnih ulaznica ponudite papir sa kopiranim tekstom: “Zgrada Beogradskog Teatra, Opere i Baleta je sazidana pre tačno 150 godina… Slušaćete i gledaćete predstavu pod imenom… Radnja se dešava… Glavni junak je… U njoj učestvuju najpoznatiji srpski operski pevači….”… Zamolite, ako već ne možete da organizujete da svagu grupu dece dočeka neko iz Uprave i u jednom od spratnih holova im ispriča o predstavi… Zamolite te nastavnice u kožnim pantalonama, profesorke koje viču kao da su na koncertu rock muzike, prosvetne radnike koji nisu (tvrdim) sposobni da nauče decu ni pitagorinoj teoremi, a kamo li ko je bio Verdi… Zamolite ih da taj tekst pročitaju deci, naglas…

Zašto se unapred odričete buduće publike…? Zašto učestvujete u stvaranju odbojnosti prema operi kod dece koja su došla, a ne znaju šta ih čeka…? Jer su u drštvu onih koji nemaju pojma gde su, kako se ponaša na tom mestu,…

Ili Vi, moćnici, prepotentni, samozvani umetnici, ne možete da gledate ovako široko???? O daljini vaših pogleda i sagledavanja onog sutra, pišem već godinama.

Ili jedva čekate da vas telefonom pozove neka Smiljka i Koviljka, sa željom, koju ćete podanički da izvršite, unapređujući na taj način nivo umetnosti u kulture ove države.

Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović, ja u Vas (još) verujem. Najavili ste veoma strogim glasom promene. Vidite kako znam i da Vam je glas bio veoma strog. Znam i mnogo toga drugog… Jer, malo je onih koji popu kažu da je pop, a bobu da je bob, a previšre onih zastrašenih pretnjama otkazima, a potkrepljenih (dojučerašnjim) izjavama u stilu: “Ja sam sa bivšim svake nedelje igrao košarku, a sa ovim sadašnjim igram šah!”…

Tipujem na Vašu strogoću Gospođo Jasmina!

Čekam!
P. S.
Oni koji su čitali moje knjige, znaju kako  se, između ostalog, bavim i paranormalnim moćima... da ne objašnjavam vezu toga i opere... Elem, nešto mi govori kako će Gospođa Trumbetaš da prevaziđe svoju opersku moć. Čak ću da tvrdim kako je njen večerašnji polurazgolićeni  stajling, najava dela onoga što će u budućnosti da radi.
U vezi ovoga čitaoče čekaj.
Videćemo!

Završeno u 00,07

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/verdi-bal-pod-maskama-dragutin-matic.html