Slepi Miš. Opera u Beogradu, Biljana Jovanović, Ivanka Raković Krstonošić, Ljubomir Popović, Sanja Annastasia, Nikola Kitanovski, Tanja Bošković, Aleksandar Dojković, Dejan Savić, Svetozar Goncić, Nikola Mijailović, inspicijent Branislava Pljaskić.

Čika Gliša .ebo Slepog Miša

 

Ako je neko gledao i slušao Štrausovog „Slepog Miša“ više puta u Beogradu, neka izađe na crtu. Što se tiče pisanja, ne pozivam,.. jer ni do kraja prve decenije ovog veka, neće me dostići.

Predpostavljate, ako niste bili u zdanju na Trgu Republike, večeras je Slepi Miš leteo pod svodovima  čiji je plafon oslikao Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. U veku kada je zidano pozorište i opera, rusi su bili najveći umetnici u Beogradu, kako u slikarstvu, tako u baletu,... i da ne nabrajam u medicini, arhitekturi, itd, itd... Čuveni Dejan Savić, bez i jedne sco probe, a zadnja predstava je igrana pre tri godine, je takoreći dirigovao desnom rukom, jer je levom pridržavao partituru... On je čovek čarobnjak. Da postoji serijal „Ja imam talenat“ i da je Ivan Tasovac živ da bude u žiriju, pobedio bi Savić, jer taj može da diriguje i sa jednom rukom, a ubeđen sam i da mu stave povez preko očiju dirigovao bi... Jer to je Dejan Savić. Za ostatak informacija pitajte ljude na sceni.

Ali pustimo one koje moja supruga naziva „umetničkim mrtvacima“... Sud im je presudio neku siću za duševne bolove, „urušavanje, ugleda i časti, gubljenja angažmana u inostranstvu i ovde“. Svi čitaju, svi znaju, svi pamte,.... Samo se ne zna ko je prosuo sirće... Da nije trepavi Čika Gliša?

Idemo na mnogo lepše stvari.

Rozalinda je bila Biljana Jovanović. Iskreno, odahnuo sam kada je sklonjena iz te role Evgenija Jeremić. Tu mladu pevačicu su gurali i gde treba i gde ne treba. Podršaka od tri profesorke, jedne oronule (oronulost izgleda da je u recipročnoj vezi sa povećanjem urođene oholosti i prepotentnosti), druge koja nikada nije izašla na scenu i treće da bi bilo na tipičan srpski način. A na prošloj predstavi se pojavila Biljana Jovanović. Rećiću ne samo svoj zaključak, ni približno kao večeras, a večeras je bila više nego odlična... Eto nama novog soprana. I ne samo soprana, već i sigurnom pojavom, odličnom glumom, je bila u večerašnjoj predstavi najbolja. Bila je bez organizovane grupe tapšača, kako praktikuju neki iz njene generacije. Nije joj to trebalo. Bravo Biljana. Nije bilo na predstavi tvojih koleginica. Ne bi se one uplašile od tebe, ali NP je prepuno ogledala. Kako sebe da pogledaju, još teže sagledaju.

Iskren da budem, strahovao sam da će iza zavese da iskoči Jasmina Trumbetaš Petrović, jer kako da se završi polusezona bez nje, kako da se dese tri predstave, a da ona nije bar u prvoj i poslednjoj. Jasno, sajma knjiga nije bilo, ali može zato da peva na „Medijadi“... organizuje se par puta godišnje u Tašmajdanskom parku... Postaće tako popularna među srpskim pčelarima kao Pčelica Jaca. Propala su joj i putujuća gostovanja po sitemu "koliko učesnika, toliko slušalaca", jer je idejni vođa i obezbeđivačica materijalne podrške "uznapredovala".

Taj strah je možda i posledica dehidratacije. Svetozar Goncić nas je držao bez čaše vode tri ipo sata. Bar da su postavljene plastične čaše po lavaboima u WCima. U svom bivšem pozorištu nije bio tako nemilosrdan prema publici, ali... da mu ovog puta oprostim, uz obećanje kako ću, ponovili  se ovako nešto, ili slično, zagrebati po površini, a u NP čim se zagrebe po površini izađe neka interesantna slika. Neki su se dosetili, pa su između činova istrčavali do obližnjih trafika, vraćajući se sa par bočica mineralne vode. Drugi, treći, peti su napuštali predstavu. Izdržao sam do kraja.

Ali Gospodo iz NP, ma koliko Vi bili obrazovaniji (to vam priznajem), ma koliko u umetnosti bili uspešniji od Gazdarice Madlene, ona vas za "tri koplja šije". Vaša publika "vuče piće na slamku", ako ima sreće da je dobije pored konzerve, ili staklene bočice, a kod Gazdarice Madlene su staklene čaše. I da ne detaljišem.

Pamtim ja i bolja vremena, kada se znalo kako 2 dl mineralne vode "Bistrica" košta 9 dinara, a 1 dl. vina manje od 30. Cena ulaznica je povećana, cena (mislim u maloprodaji) pića nije. Samo da nema Čika Gliše, sve bi to bilo na nivou. Ovako, bljutavo predprazničko veče, bar kod mene.

I da ne detaljišem, ubeđen sam kako se veoma dobro razumemo.

Da se vratim na samu predstavu.

Druga pevačica koju treba pohvaliti je Ivanka Raković Krstonošić. Adela, Rozalindina sobarica je prava rola za nju. Sa jedne strane sigurnost u glasu, sa druge izvsrna gluma je za svaku pohvalu. Ne treba mnogo znanja i još manje procene pa da Ivanka stekne mnogo veću naklonost publike.

Što se tiče muških uloga, jedino je Ljubomir Popović bio na nivou jedne zabavne predstave, u kojoj mora i da se bar malo peva. Mislim kako bez takvog glumca ova predstava i ne može da se igra u Beogradu... A tu je bio i Aleksandar Dojković. U starom maniru, pisano o njemu i ovoj roli više puta.

Sve drugo nije vredno spominjanja... Ponoviću samo kako je dopisani govorni deo koji se igra u zatvoru dramarurši predugačak, a pogotovo što insistiranje na pijanstvu, koje je najniži komedijski udarac, koji, tačno, kod ovdašnjeg popusa pali, ali ostavlja veoma otužan utisak u stomaku onih koji znaju šta je humor i zdrav smeh.... I to traje, traje, traje. sve dok ruka sakrivenog Big Laleta ne mahne Saviću da nastavi sa orkestrom... Jedno, dva puta, pet puta...

Imali smo i dva, plus jednog gosta. Kada kažem na dva gosta mislim ga Sanju Anastasiu i Nikolu Kitanovskog. Već sam do sada bar desetak puta pisao da je Sanja naš najbolji i u svetu najuspešniji mecosopran, a gospodin Kitanovski najkvalitetniji tenor koji živi u Srbiji. Međutim u programu kao gost je na prvom mestu najavljena Tanja Bošković. ???? Niti se prva pojavila, niti je pevački u bilo kojoj grupi gde su spomenuta dva pevača. Sa pesmom iz serije aktuelnom pre skoro pola veka. ????

Razumem da su ljudi iz marketinga primljeni od strane politički podobnih, razumem da ne znaju pravila bontona, marketinga, estrade... Ne moraju čak ni da čitaju članke koje pišem na te teme. Bezbroj puta sam dokazao kako su nepismeni, nevaspitani, ali u očiglednoj milosti onih koji vladaju, ili povlače konce iz senke... Tako je bilo, a po svoj prilici i ostaće.

Znači li to, o vrli organizatori, koji podilazite niskim strastima publike, da ćemo uskoro slušati Jacu, ili Cecu. Mislite da bih se čudio?

Da zabeležim!

Večeras je, zasluženo, Kitanovski dobio najveći aplauz, a Sanja Anastasia je imala ariju kojoj je nedostajao balet (naravna pogrešna procena reditelja). Ostaviti nekoga na sceni minut, dva, tri,... bez koreografije, među razmaknutim horom "na balu Orlovskog", dok muzički uvod teče, teče, teče, je ravno ubistvu, a to se upravo desilo... Sanja se okretela oko sebe, cupkala, prilazila članovima hora... Nije znala šta će sa sobom... Naravno, izostade efekat njenog celog nastupa.

Hajde da odem malo u digresiju.

I hoće li Gonciću inspicijent Bransilava Pljaskić da uključi svetlo u hodniku druge galerije? Na prvoj pauzi sam otvorio vrata lože i jedna gospođa koja je prolazila hodnikom je mogla da se povredi, naletevši u mraku na njih. Pisao sam najmanje pet puta da inspicijenti ne uključuju svetla... Napiše li se da ste „umetnički mrtvaci“ odmah ćete se setiti i onoga što je pisano pre 3, 4 godine, dok vas neko kulturno opominje, gluvi ste. Ne terajte me da dokazujem genetsku sličnost između davno upokojenih i aktulenih.

I za kraj lep potez. Direktor Nikola Mijailović se javno zahvalio članu orkestra Slavku Stankoviću, koji odlazi u penziju... Nadam se da je to nov početak... Da će i oni za koje moćnici i ne znaju da postoje, dobiti bar jednu reč javnog priznanja. Nešto novo, nek postane tradicija.

Pa šta reći o Operi (mislim na instituciju) koja nije mogla, u proteklom periodu, bar jednom predstavom da obeleži ni 25, a ni 30 godina rada prvakinje Dragane Del Monako. (Jedan više nego strašan primer hroničgog slepila i prepotentnosti). Zato su drugi mogli sve, uz pomoć onih koji mogu sve. Napisaću nekom sledećom prilikom kako svaka politička ujdurma se završava kao farsa na račun onoga ko je režira. Tako život smesti.

Da ne verujem u bolje sutra ne bih pisao.

Da se mnogi češu, potrudio se:

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/12/slepi-mis-opera-u-beogradu-biljana.html

NORMA - Ana Rupčić

 

NORMA

O svemu u vezi predstave i operske kuće,

A najmanje o pevanju

Ponovo se desila beogradska „Norma“. Ni bolja, ni lošija od predhodnih. Ovo je šesta po redu. O četiri sam pisao. Nisam siguran da li sam prisustvovao svima do sada, jer zadnja nije igrana skoro dve godine pre pandemije. (Zadnje dve reči su bitne.)

Valjda na osnovu toga imam pravo da progovorim (još nešto).

Zapravo, ova predstava je izbor bivšeg Direktora. Samo je odložena za sredinu decembra, ali da ne ulazim u detalje…

Dragoljub Bajić, EX Direktor opere me nije poslušao, a siguran sam da čita moje tekstove. Zar bi veoma upečatljivo okretao glavu na drugu stranu kada prolazi pored mene, a da sam kojim slučajem napisao samo jednu ružnu, ili neistinitu reč na njegov račun, siguran sam, pala bi tužba.

Napisao sam kako može da čuva svoju fotelju koliko hoće, (pogledajte moj tekst o T o s k i) pilići se neče izleći… Malo metaforike nije na odmet… Ali… Ali po svodovima NP, kokoške nose nojeva jaja, a za izleganje nojčića je potrebno 45 dana… Pogodih da će biti smenjen… Izdržao je 40 dana, zapravo odlagao je potpisivanje ostavke čitavih 7 dana… i da ne ulazim u detalje… Malo za buduće nojeve.

A Ivana Vujić skliznu. Zapravo smeniše je Ministarstvo, Vlada… Zaključujem da nije bila dovoljno dobra služavka…. (ups!)… Sama je izjavila kako „su oni izabrani da služe“… To je jedan od njenih bisera koji ostaje zabeležen u medijima… Pa ako je sebe doživljavala „da služi“, ženski rod, u srpskom jeziku za  pojam sluge, je reč „služavka“. A žena je toliko želela da bude Direktor. Čak je konkurisala 2015. ali je tada u milosti vlade bila druga osoba.

Nigde nisam pročitao razloge zbog kojih je smenjena, tako da ne mogu ni da ih komentarišem.

Kao što sam već u u spomenutom tekstu o „Toski“ rekao da Gospodinu Bajiću ne želim da se javno obraćam, tako se nisam obratio ni sadašnjem Direktoru Nikoli Mijailoviću.

Objasniću. Pre 3, 4 godine sam napisao da nije tačno kako u Beogradu nema sposobnih ljudi koji mogu da vode Operu. Naveo sam tri imena: Nikola Kitanovski, Ivan Tomašev, Nikola Mijailović. Desetine ljudi se trudilo da mi objasne kako nema zakonske osnove primanja na mesto Direktora nekoga ko nije član ansambla. Sada  javno ja njih pitam: Koji se to zakon promenio u međuvremenu, pa Mijailović može da bude Direktor.

Pa pošto sam Gospodina Mijailovića naveo kao sposobnog da bude Direktor, neću mu se obraćati na početku mandata, već ću mu samo poželeti sreću, a da je počeo drugačije da radi, pokazaću kroz veoma suvoparne činjenice. A da ću ga štedeti, neću… Ko pročita nastavak teksta, biće mu jasnije.

Za ovo kratko vreme od pomeranja u stranu Jasmine Trumbetaš Petrović, dobismo da nam ona (mislim na Jasminu) ne otvara sezonu sa predstavom u kojoj je glavna rola zagarantovana za nju, dobismo predstave u kojoj nije svaka treća sa Jasminom i konačno dobismo na sceni (uvek neki broj 3 u vezi Jasmine) i Anu Rupčić i Nevenu Bridžen i Draganu Del Monako. One, potom ja, a i svi oni koji se interesuju za operu, veoma dobro znaju koliko su puta imale šansu da se pojave na sceni u vreme kada je Jasmina bila i u predstavi koja otvara sezonu, i u predstavi koja zatvara sezonu i na koncertima, koje otvara igrajući valcer…. i… i… i…..(pisao sam o svemu tome) Ali Jasmina je daleka prošlost, a Gospodin Bajić može istoj, plus Ivani Vujić da zahvali za četrdesetodnevno direktorovanje (dotična ga je imenovala). Za njegovu utehu, upisan je zlatnim slovima u svodove Operskog Panetona kojim je rukovodio.

Vratimo se na gospodina Mijailovića. Pogledate li mu u oči, nećete videti evre. Neće imati potrebe da dovodi u naš grad članice ruskih pevačkih društava i trećerazredne ugasle pevače, jer ima iza sebe karijeru koju niko od ovdašnjih pevača nije ni približno dostigao. Zato sam ga pre nekoliko godina i naveo kao potencijalnog direktora.

Znači ova Norma nema ništa zajedničko sa njim.

Pitate se kakva je bila Norma. Ista kao i prošla i predprošla.

Karakteristika, ili ono po čemu će se pamtiti?

Sanja Kerkez za ariju Casta dive dobija muk u Sali…

Znate, svaka opera ima udarnu ariju. Ono što je karakteristiše… Casta diva je za Normu nešto najbombastičnije.

Adalgisa!… Alma, costanza (Adalđiza!… Samo mirno, dušo moja) Opet muk.

Daleko od toga da ću napisati kako publika nije aplaudirala. Jeste. Znate, ono, kada započne neko u Sali da tapše, pa prihvati još jedna trećina prisutnih…

U drugom činu je bilo malo drugačije, a na kraju predstave stari običaj. Aplauz! Neki tapšu što žele, neki po inerciji, neki tapšu sebi što su izdržali do kraja.

Siguran sam kada bih davao nagradu od milion, ili hiljadu evra (sve jedno, nemam ni jednu, a ni drugu cifru) niko ne bi pogodio gde gledam kada je aplauz u publici.

Gledam u ložu gde sedi (po pravilu) Direktor opere. U tim sekundama dobijam najinteresantnije i najrazličitije informacije… Pamtim „direktore“ koji su aplaudirali svima, a obzirom gde sede, to se lako vidi sa scene. Pamtim i da su se nekima znojile ruke, jer su ne sceni bile (njihovom voljom) osobe po prvi, a i po zadnji put… I da ne nabrajam… Vidim da li imaju mere i ukusa, da li su pošteni, da li aplaudiraju iz neznanja, ili kolegijalnosti… Kroz njihov aplauz vidim šta se publici u skoroj i daljoj budućnosti sprema. I da ne nabrajam… Da sam  godinama, hiljada i hiljadama puta „gledao“ te aplauze sa drveta, naučio bih njihov jezik, a ja sam, ipak, bio mnogo bliži, i osim gledanja  koristio sam i neko malo znanje o neverbalnoj komunikaciji, analizi gestova. Napisao sam bezbroj puta kako ne poklanjam svoje znanje, a učenje kod mene je mnogo skupo.

I na sledećoj predstavi ću za vreme aplauza da gledam u „direktorsku ložu“.

Možda očekujete da više pišem o predstavi. Pa bezbroj puta sam ponovio kako meni operske predstave, između ostalog, koriste poput šlagvorta ze neke sasvim druge, ili treće priče… podsticajno utiču na razmišljanje.

Tako sam, recimo primetio da prevod Maje Janušić (mislim na libreto – sa moje strane već na prvoj predstavi pohvaljen prevod) ima neke  manjkavosti u izrazima. Recimo, nisu mogli rimljani da budu u kampu. A tako je prevedena i Adalđiza, a  i hor koji govori o svom logoru. Nadam se da će Maja da ispravi sve izraze koji nisu adekvatni, jer već godinama trvrdim da je bolja od western prevoda bračnog para Carina, koji su na mnogim mestima više nego smešni.

Čekate da pišem o predstavi. Pa Norma počinje uvertirom, a dirigent Dejan Savić se potrudio da uvertira na mnogim mestima zvuči vatrogasno. Valjda iz predostrožnosti da se publika preterano ne popali na beogradskih nula stepeni i tako dalje i tako dalje…

Ako samo jedna osoba iz  mog pisanja izvuče pouku, uspeo sam. Ako se njih desetoro naljuti, misleći da su bili dobri, za pamćenje, ili čak izvrsni, opet sam uspeo, jer će se bar neko od njih potruditi da bude bolji, više vežba, nauči rolu,….

Ne želim da se u nekom sledećem pisanju pozovem na ovo večerašnje.

Razumemo li se?

Predstavom Norme se bavio:

David Naum

O istoj predstavi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/12/i-od-goreg-moze-gore.html