Toska, Ana Rupčić, Janko Sinadinović, Miodrag D. Jovanović, Aleksandar Stamatović Mihailo Šljivić, Darko Đorđević, Iskra Sretenovič, Ana Zorana Brajović, dirigent.

 

TOSKA

 

Dobismo večeras Tosku. Drugi neka pišu o onim bitnim stvarima, ja ću o nebitnim.

Valjda je trebalo „neko“ da ode, da bi se Ana Rupčić pojavila pred publikom. Valjda je „taj neko“ otišao, nadajmo se zauvek, i eto razloga da večeras budem  na predstavi. Zapravo, znam mnogo više nego što pišem, ali obzirom da ima „lovaca“ na reči, i da iz svoje bolesti, u nervnom rastrojstvu traže preko suda „pravdu“,… naravno, neću pisati i biću blag okolo naokolo o konkretnim stvarima, dok se postupak ne okonča, a onda počinjemo ponovo… Mislim na „ono dvoje zločestih“… Moju suprugu i mene. Novokomponovanu predstavu “Jazavac pred sudom” ću tek početi da radim.

Elem, na 12 stepeni celzijusovih (toliko je bilo stepeni u trenutku početka predstave), neko je umislio kako garderobe ne treba da rade, a broj razvodnica je bio uobičajen.  Valjda misle da će publika na toj temperaturi da se šeta u haljinama, sakoima, košuljama… Ili pak da svi svoje kapute, mantile, jakne… drže u krilima…

Opraštam Gospodinu Bajiću, nov je na funkciji V.D.Direktora opere, a pohvaljujem ga jer je stajao u holu dok je publika ulazila… Mislio sam da će svima reći: „Dobro veče! Dobro došli!“ Onako domaćinski…. Možda je drugima i rekao. „Zločestima“ nije. Možda bi to uradio da mu je partijski zadatak… A možeda nas i ne poznaje… sumnjam.

Ne mora da mu bude nelagodno. Već sam u pismu (oproštajnom) bivšoj Direktorki nagovestio kako mu neću javno pisati, jer nikada se ne zna gde on peva…

Večeras ga nije bilo u loži u kojoj uobičajeno sede direktori… Možda sedi u svojoj direktorskoj fotelji… Džaba mu sedenje. Teško da će se pilići izleći…

Pilići dolaze na svet posle tri nedelje… ovo je informacija za one neupućene…

Dosta sam rekao… Oni koji me čitaju redovno, znaju kako svima govorim da glavne adute uvek držim u rukavu… Zar ne rekoh u pismu da se Upravnici Ivani Vujić “ljulja fotelja na sve četiri strane sveta… i proćiće isto… bez objašnjenja, a to je, što bi današnji klinci rekli -baš bedak-” (kraj citata) Koliko znam, za njom (Upravnicom) je samo kralj Ibi pustio suzu, par dana kasnije, kada je „naprasno“ dobila otkaz. Suviše je glavu dizala visoko da bi čitala i tumačila šta sam pisao i poručivao. Pitajte me, ja sa druge galerije dalje vidim od drugih. Gospodin Bajić ako nije razumeo ovaj članak, rećiće mu se samo.

Elem, Svetozar Goncić je novi Upravnik. Pošto je veoma dobro organizovao bife u svom dojučerašnjem teatru, nadam se da će i u novoj kući… Bar za početak, da daju uz piće staklene čaše i fiskalni račun…. Sem ako vlasnik bifea svakog meseca, u znak „revanšizma“, ne dovede u Beograd, o svom trošku, neku svetsku opersku zvezdu… Sumnjam.

Da ne pričam o matematici, Toska je u pitanju…

Ana Rupčić, Toska….  Bilo je i boljih Toski, ali pošto Gospođa Rupčić nije godinu (može u, a može i e) i koliko meseci? stala na scenu… Ovo je za pohvalu sa moje strane. Glumački je bila više nego dobra.

Miodrag D. Jovanović, Baron Skarpija, grozni šef policije… Harizmatičan od trenutka kada je stupio na scenu. Rola za Gospodina Jovanovića.

Janko Sinadinović, Mario Kavaradosi, je bio samo Janko Sinadinović.

Janko je i onako „momak za sve“. Kada je trebalo do bude V.D. Direktor, bio je, kada je nakon ostavke Gospodina Miodraga D. Jovanovića na mestu predsednika Umetničkog saveta (pisano već o tom džentlmenskom gestu jednog umetnika), bez problema uskoči Janko. Zaključak može da glasi: Neće propasti beogradska opera dok je Janko u njoj… Samo može da promeni ime…

I tri u 1, Mihailo Šljivić. Taj je i čistio crkvu i pridržavao kaput Skapriji i donosio pisma, nosio fenjer… Gde su desetine mladih iz operskog studija… Kome ide u račun da se Šljivić presvlači u toku predstave? Smešno koliko se publika dovodi u nerazumevanje.

Predstava će se pamtiti ne samo po pojavljivanju Ane Rupčić, već i po tome što je orkestar sedeo iza izvođača. Prevazišao bi se taj problem sa malo ozvučenja, koje je postojalo, ali nestručnim rukovanjem, propade zamisao… uz to nekome je palo na pamet da hor na početku drugog čina smesti iza izvođača i da publici i solistima budu okrenuti leđima, a licem orkestru. Valjda je neko bitan u ovoj predstavi zaboravio kako zvuk ide pravolinijski… Znači njihovi glasovi su putovali do kraja bine (dvadesetak metara), pa tek u povratku dolazili do ušiju solista… A i orkestar i hor i solisti su bili korektni, samo kada se to troje spojilo… Odnosno, to je ona „stotinka sekunde“ koja u operi upropasti sav trud. Ali…

Pa dosta sam pisao… Više sam rekao, nego što Vam se čini. Vreme će pokazati.

I verujte, mnogo sam bolje bio raspoložen kada sam ulazio u onu divnu zgradu, nego sada, par sati nakon predstave.

Ako je nekome to bila namera, uspeo je.

 Članak preuzet iz PUM magazina.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

 

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/10/toska-ana-rupcic-janko-sinadinovic.html

Aida, Novi Sad, Srpsko Narodno Pozorište, režija Aleksandar Nikolić, koreograf Aleksandar Ilić, Stevan Karanac, Višnja Radosav, Sonja Šarić, Tomislav Šaraba, Nebojša Babić, Andrea Solinas, Aleksandar Ilić, Riccardo Zanelatto, Senka Ranosavljević, Željko Andrić,....

 

OD NILA DO DUNAVA 

OPERSKI SPEKTAKL No. 1 

Aleksandar Nikolić nastavlja sa umetničkim uzletom

Već sam pre par godina napisao, ako želite da uživate u dobroj operskoj predstavi, pravac Novi Sad.

Već vidim leve obrve svakodnevno fotošopirane i okačene, između ostalog, po društvenim mrežama, kako se dižu. Od umetničkih dostignuća. fotošopiranje je (mnogima iz operskog polusveta) na prvom mestu.

Istovremeno sam napisao kako Beograd ima kvalitetnije pevače, ali da se u Novom Sadu prave neuporedivo bolje operske predstave. Bilo.

Jedino što konstantno tvrdim je da da ništa nije podložnije promenama od umetničkog stvaralaštva, mislim, u rasponu od bezvrednosti, do onoga pred čime se treba pokloniti.

Odmah da sa tobom, čitaoče, rasčistim dve stvari. Operski događaj na „Tvrđavi“ u Novom Sadu  (lokalni izraz), 15. 09. 2021. (pišem i datum i ostalo…, videće se zašto) je u organizaciji Opere Srpskog Narodnog Pozorišta i sve pohvale, a i pokude idu na tu adresu.  Objašnjenja u stilu kako je to „radio neko drugi, pružaoci usluga“, ne prihvatam ni u kakvom obliku.

…….

 

Ceo tekst na internet posratlu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/09/17/aida-novi-sad-aleksandar-nikolic/

Opera "Orfej i Euridika", Aleksandra Angelov, Snežana Savičić Sekulić, Sofija Pižurica, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, , scenograf Dunja Kostić, dirigent Dian Čobanov

 

OD CELE LAĐE DALJE IDE SAMO DVOJAC A.&A.

 

Čitaoče * (Ovde se obraćam onima koji prvi put čitaju moje tekstove),  odmah možeš da prekineš, ako nisi spreman da pročitaš nešto na drugačiji način i ako nisi u stanju  da čitaš i ono što ne znaš – ovo zadnje i ti i ja znamo kako to ne bi ti sam nikada, ni pred kim, priznao. Nisi platio da čitaš ovaj članak, to je pod jedan, a pod dva, ne živim, niti sam ikada živeo od „državnog novca“, pa posedujem onu veoma skupu slobodu da ne moram da se divim „carevom novom odelu“, već da sam, po srpski, slobodan da popu kažem da je pop, a bobu, bob.  Bob spada u moju redovnu ishranu, a popove dobro poznajem –nikada, čitaoče*, ne proveravaj moje navode-, a ako imaš slobodnog vremena, ukucaj, isto ovde na Googl-e „Koliko popovi zarađuju“, pa ćeš odmah videti kako ni jednu reč ne upotrebljavam, a da nisam spreman da se odbranim u svojim stavovima, pred svakim)

Elem!

Vraćam vas par hiljada godina u nazad (IV vek. p.n.e.). Samo toliko. Drugi vas vraćaju milion godina (u kameno doba), pa im se i dalje divite.

Mediteranski kamenjer, tačnije vrh hridi…. Predpostavimo kako je suton, jer po danu, na takvim mestima samo opstaju škorpije i zmije.

I on zavodi nju, ili ona nju, ili on njega… Ma gde bila u daljini, jer ti tonovi se čuju i na ovom i na onom svetu.To je moja zamisao Orfeja.

Na kraju, sigurno ste zaboravili kako su i danas najcenjeniji i najcitiraniji grčki filozofi imali svoje dečkiće ljubavnike. Proteklih vekova namerno gurano u stranu, tek dobismo u Beogradu Orfeja i Euridiku…  Pola veka pre Vilibalda Gluka  na tu temu je kompovao Monteverdi, a sredinom predprošlog veka dobismo i operetu “Orfej u paklu”, J. Offenbach-a i da ne detaljišem, to rade oni koji sede na predstavama, pa prepisuju iz udžbenika, to rade ovdašnji teoretičari, a da ih  neko pita šta je na nogama imao glavni lik u predstavi, i da li je isposnica, u okviru dekora,  imala zvonik (ovdašnji izum), pojma nemaju.

Znači, literatura o pevačkom Orfeju je bogata, ali ne garantuje uspeh opere kod publike, ni pod razno.

 

Hajde sada na „neviđeno“ da Redakcija P.U.M.- a ponudi opkladu. (Ovo je napisano pre predstave) Svako može da dobije 100 evra (kada država daje po raznim osnovama, što ne bi „mrzitelji kulture i mladih umetnika“ ponudili novac, ali kroz opkladu. Svako ko potpiše da se njegova fotografija sme objaviti uz „prikladan“ tekst (redakcijski smišljen) pod uslovom da se večerašnja predstava izvede više od 5 (pet) puta, nakon šestog izvođenja dobiće onih gore napisanih 100 evra. Mogućnost klađenja traje do kraja oktobra, tada očekujem drugo, nešto slično ovome.

Čak i kada režiju potpisuje Aleksandar Nikolić, kome je ovdašnja kuća pre, malo više od pola decenije, omogućila režiju, ali unapred propale stvari. Čovek o kome niko više nije pisao od mene. Reditelj o kome sam pisao, bez obzira da li radi sa Rossi festom, SNP-om, da li režira baletske predstave…. Bar imam dokaze kroz desetak predstava, čak i kurseva, da pratim šta radi i koji mu je potencijal. Nisam pisao o njegovim režijama koncerata, gde je učesnika 5, a posetilaca nikako da bude 25. (Pa ako to ne interesuje mene, koga može da interesuje -mislim na pisanje-). Tek da se zna, kako, i kada nekoga „dižem u nebesa“, ne opraštam propuste, pogotovo ako nisu dostojni ličnosti koju treba umetnik da poseduje.

Čak i kada koreografiju podpisuje Aleksandar Ilić (jeste lu čuli da ga je neko nazvao Kraljem, osim mene). I u vezi njega mogu da se pohvalim kako sam više pisao, nego svi drugi zajedno. (Tu se ne računaju redakcijski „stručnjaci“, koji prepisuju agencijke vesti i rade intervjue, a da predstavama nisu ni prisustvovali, a većina nikada nije videla ni jednu baletsku predstavu, a još manje odslušala do kraja opersku). Dobio je šansu da radi na sceni, na kojoj je, kao igrač dobijao aplauze, aplauze, aplauze.

Zaključuješ, čitaoče*, kako ih u startu nahvalih „preko mere“. Ne, sa merom, jer imam pokriće u onome što sam do sada video kao posledicu njihovog rada, a ako pak hoćete da mi prikačite kako ih hvalim iz nekih prijateljskih razloga, tek si tu u zabludi. Jer sa prvim skoro dve godine nisam izmenjao, ni na koji način,  ni jednu reč, a sa drugim neću, najverovatnije, ni u naredne dvadeset dve godine.

I da zaključim: Za taj „posao“, ovde boljih nema.

Idemo na predstavu.

 

Franc von Stuck “Orfejas”, 1891.

Zamenu muških likova ženskim, i neočekivanost i nenavknutost publike na to je prvi na ovim prostorima uradio u jednoj svojoj pozorišnoj režiji Rade Marković (zar mislite kako sam to, kao srednjoškolac, propustio?). Ako ne računamo takve zamene (teatarske) pre II Svetstkog rata, kada je, recimo, Ljubinka Bobić u „Ministarki“ igrala  kao petnestogodišnjeg obešenjaka Raku, konvencionalnost te vrste je bila ukorenjena…

Elem!

Postavi jedna guska javno pitanje: Ko je „on da piše o operi“. A dotična guska, čiji se život svodi na ekremovsko selo-opera-opera-selo-…  ne zna da je moj prvi članak (posledica predhodnih humorističkih radova) bio za jedan književni časopis o novom humoru koji u YU kinematografiju uvodi režiser Dejan Karaklajić. Jasno, u to vreme je dotična mislila kako joj ona stvar služi samo da piški, ali danas  umišlja kako piški Eau de Cologne… O tome da su me kao dete doveli na proslavu stogodišnjice Nacionalnog tetatra sam pisao… ali ovo što dotična širi, ipak, nije ni blizu Eau de Cologne.

Nema adrenalina u pubici 23. juna, kada je napolju 35 celzijusovih, a u sali Glukova opera. Tako dočekasmo dizanje zavese. I odmah očekivana temperametnost reditelja i koreografa.

Da je postavljen „Orfej“ Monteverdija napisan pre ovog, čak i da je postavljena Ofenbahova opereta „Orfej u paklu“… To kod Srba ne prolazi. I kao što niko nije odgovarao za „Holanđanina lutalicu“, niko od onih koji su hteli da postave „Normu“ a morali su da znaju kako nemamo Normu… Neko mora da zna gde je ambis i da za to odgovara.

Ovakva scena, minimalistička. Dunja Kostić potpisuje, a ne znam šta potpisuje… Dve kose ravni i projektovan krug u pozadini. (O tom krugu ću kasnije) Kostimograf, Katarina Grčić Nikolić potpisuje… Šta? Koji vek?… U antičkoj Grčkoj tunike u boji su nosili bogataši, a bela boja je bila rezervisana za siromahe… Ovde i Amor beo, sa krilima, a la Arhangel Gavrilo. Umalo se nisam prekrstio, videvši „Amora“… Perja kao u kan-kan predstavi u Saloonu Divljeg Zapada. Hor, ili crn, poput kaluđerica, ili bordo… Bordo je kraljevska boja… Nigde naznake toge…. Možda je radnja izmeštena u drugo podneblje, ali kape na glavama žena su sa leve obale Nila. Na nogama neke „baletanke“, a stari grci su nosili karbatin. Ne moraš ti čitaoče* da znaš za karbatin, ali onaj ko javno prikazuje svoje „umetničko umeće“ mora…. U protivnom, neko će da reaguje i to nemilosrdno. Jedino je Amor bos u asimetričnoj plise haljini, modernoj pre tri decenije.

Tandem A.&A. do savršenstva rade masovne scene. Hor i balet su bili upotrebljeni do maksimuma, pogotovo balet, koji je pokazao onu moju staru tvrdnju da za ovdašnje baletske igrače nije klasičan balet. To sam više puta potkrepio i fizičkim karakteristikama, da  ne ponavljam.

I sa neba se spusti ogromna lopta. Već viđena u predstavama A.&A. Najsavršenije geometrijsko telo. Kosmički „proizvod“. Kako su je prihvatili, tako su morali i da je vrate. Metaforika i simbolika koju treba da slede i u svom narednom projektu?

Gde? Da čekaju narednu deceniju. Ljudi poput njih dvojice treba da biraju predstavu koju će da rade, u protivnom ostaće kako je… A to „kako je“, ne sumnjam, mnogima odgovara.

Neću o pevanju. I suviše je stručnjaka za pevanje koji jedno kažu u holu pozorišta, drugo napišu, a najverovatnije nešto sasvim treće misle. Rećiču samo da je  Aleksandra Angelov, operski Orfej, u trenucima sviranja radila to kao da u rukama ima rende (dobijeno od Apolona, sa sedam rupa) i da želi da napravi pitu od jabuka. Ni malo elegancije u igranju prstima. I previše njih, izgleda, sledi onu našu političarku koja je izjavila kako je opera „bel canto“ pevanje i da tu uopšte nije važna gluma. A tek Euridika je bila bez imalo suptilnosti, gracioznosti, lepršavosti nevine lepotice. Ravnolinijska, bez sopstvenog doživljaja raspona od zaljubljenosti, do paćenosti. Zar postoji neko ko je to očekivao na sceni od Snežane Savičić Sekulić.

Napisah gore sedam rupa, jer je lira koju je Apolon poklonio Orfeju  imala sedam žici, a ovaj joj je dodao još dve, da bi svaka muza imala svoju žicu. Zato je umetnost zvuka neba i podzemlja bila u rukama tog svirača.

 

Pohvaliću dirigenta, gosta iz Bugareske, Diana Čobanova. Jednom rečju profesionalac. I vredna spominjanja je i Maja Žovanović, prevodilac libreta. Valjda dolazi vreme da se ne smejem kovanicama iz latinskog jezika i izrazima elektronskog doba iz usta antičkih junaka.

Osim jednog bataka koji je sevnuo na samoj rampi, a moram konstatovati da nije bio ni malo seksi, ni u funkciji prirodnosti i predstave, erotičnost je bila na nuli. Iskreno, očekivao sam svu lucidnost i slobodoumnost koji je razvratni božji Panteon nudio civilizaciji (tada je Grčka bila centar zapadne civilizacije). Po tom pitanju su me iznenadili A.&A. Ili su možda zaključili kako je bolje da sa onim što im je dato na tacni, posluže, na način lepo vaspitanih mladih ljudi , a možda su im se  oko nogu koze, ovce, lavovi, kokoške,… motale,  kao što su se Orfejevoj muzici divilo čitavo životinjsko carstvo, pa je sve ispalo kako je ispalo.

Ovako dobismo mlitavog Orfeja, drvenastu Euridiku, bez vragolanstva Amora.

Sam sebi kažem: .ebi ga!

Čitaoče, kada sam sam, mogu da psujem do mile volje, a trenutko sam okrenut samo onome o čemu razmišljam.

Čekam sledeću kuglu koja će se zakotrljati nekom pozornicom već na jesen. (Ma uvek sam bio optimista) I u njoj čitav kaleidoskop lucidnosti, originalnosti i svojstvenosti tima A.&A.

I zapamtite, pita se pravi od jabuka, mesa, višanja… ne pravi se od svakog materijala…

Zakotrljam nekada i ja svoju ciničnu kuglu, pa na koju (drvenu) keglu naleti.

Uživajte u letu.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html

 

SENKA DOKTORA JUNGA - Ivana Hadži Popović, pisac, književnik, biografija, Mr. Dr Mila Alečković, Albatros Plus, Kanarainac Virdžonije Vulf, Košmar oko Ničea, Ljubičicr Leonarda Da Vinčija

 

SENKA DOKTORA JUNGA –  Ivana Hadži Popović

 

(Ili borba sa nevidljivim neprijateljem)

 

Konačno reših da prekratim muke. Pa, od meni najbližih sam bar trideset puta opomenut sa rečenicom: „Kada ćeš da pišeš…?“

A ja sam znao kako se radi, baš o senkama. Više nego senka je ta knjiga, jer se usled jednogodišnjeg stajanja na vitrini pored mog uzglavlja, naravno, selila stotinama kilometara. Gde ja, tu i ona… I konačno sa njom da prekratim sve, kako bih se posvetio „Društvenoj fenomenologiji opere“, koju mi ljubazne Sarajlije poslaše još pre par meseci, pa me čekaju po ko zna koji put antologije monodrama Gospodina Radomira Putnika.

Elem, da se vratim u detinjstvo. Bez obzira na Junga, sa kojim sam se nekako u to vreme i sreo, ali ne zbog ličnog i kolektivnog „nesvesnog“, već zbog njegovog izučavanja paranormalnog, ali o tome nekom drugom pričom i u nekim drugim člancima, radovao sam se novom romanesknom sagledavanju.

Iskreno, da sam prvo uzeo knjigu u ruke, nikada je ne bih kupio, greškom sam poželeo da pišem o Ivani Hadži Popović i Jungu, koji me više nego privlači. U međuvremenu je prošlo godinu dana, Gospođa Hadži Popović je dala više intervjua, izanaliziran je i Jung i „šta je pisac hteo da kaže“ i šta je rekao… Pisac, kada tumači svoje delo, postaje pametniji od samog sebe, ali, šta je tu je. Napisano je sve što može da interesuje zabavnu i žutu štampu, ali knjiga, na nesreću, nije primećena od kritike i žirija sa stotinama nagrada naših jezičkih područja, iako to zaslužuje, kao i mnogi drugi radovi autorke, ali uvek postoji splet okolnosti na koje, na nesreću, ne možemo da utičemo.

Možda nisam jedini koji pamti, ali ako znate nekoga da je o tome pisao, javite mi. Radi se o onim „Književnim danima“… Onda kada se u hol škole iznesu sve stolice iz učionica, a okolo bude isto toliko onih koji nemaju gde da sednu, jer škole rade u dve smene. I pred tih 500, ili 800 učenika izađu gosti (na malenoj bini, da ih svi vide i čuju), uvaženi pisci, Desanka Maksimović, Branko Ćopić i ne retko  Toma Kuruzović, čije sam izvođenje „Mala moja iz Bosanke Krupe“ preživeo bar 50 puta. Pošto ti pisci kažu šta imaju da kažu (uvek isto i što je već napisano i naučeno napamet), odabrani učenici postavljaju odabrana pitanja, pred celim auditorijumom.  Nikada nisam bio izrabran da izreknem neko pitanje koje su sugerisale učiteljice. Valjda je već tada otkriveno kako nisam pouzdan i da uvek govorim onako kako lično mislim… A taj umetnički karavan, je možda istog dana išao i u drugu školu, treću, ili bi sutradan krenuo u neki drugi kraj naše domovine.

Treba li da ponovim kako se program ponavljao, i da pisci, a i onaj spomenuti Toma, ništa nisu rekli što već ne piše u čitankama koje smo morali svaki dan da nosimo sa sobom u školu i ne samo to, već da tekstove, pred celim odeljenjem, čitamo. Svi redom.

Potom se Desanki pridružila Mira Alečković…. Mi, mislim na auditorijum koji je malo odrastao, smo je oslovljavali sa „prva pratilja“, a oni koji su brinuli o našem obrazovanju i kulturi objašnjavali su nam kako je i Mira, ne samo veliki pesnik, već i da je od pomoći Desanki Maksimović, koja je u „dobrim“ godinama.  Možda se pitate ko je Mira Alečković, nje nema danas na društvenim mrežama… A onda je bila u svakoj čitanci, obavezna školska lektira, itd, itd… Ona je napisala, tako kažu, čuvenu pesmu „Jugoslavijo“ i „Druže Tito, mi ti se kunemo“… Tako kažu internet izvori, a isti izvori kažu kako su joj najpoznatije pesme: „To idu vekovi“, „Proricali nas da nas neće biti“, „Na Kajmakčalanu“…. Gospođa Alečković je sa veoma imponzantnom društvenom i političkom biografijom… I o tome mogu da se pišu i knjige i snimaju i filmovi i serije… To kažem, naspram onog, da nije uopšte bila pisac tolikog značaja da bude pored Desanke, i u čitankama… Ali nije moje da određujem kome je gde mesto, moje da imam svoj stav… I dozvolite mi da imam svoj stav, koji sam spreman u svakom dijalogu (javnom) da proširim, argumentujem, branim… 

Elem… Danas imamo Milu Alečković. Gospođa koja je sigurno sa pravom dobila i titule Prof. Dr…. Tako se potpisuje i kada piše recenzije romana. Gospođa koja, kažu, ima i svoju emisiju, na nekoj televiziji… Gospođa koja je, baš u vreme kada sam poželeo da pročitam gore navedenu knjigu bila predmet sprdnje na nekim društvenim mrežama, jer je izjavljivala kako „corona ne postoji“… Ako neko čita moje tekstove video je kako zadnjih godinu dana nijedan nisam posvetio toj epidemiji, jer prvenstveno pišem o seksu, ali zato reagujem kada neko nestručno to tumači, a još žešće reagujem, ako počne da me uči.

 

Ne verujem onima koji se razumeju u sve, pa su mi moji ratnički geni rekli “beži ti uz Kolubaru, prema Suvoboru”. Odatle se nabolje brani i život i Srbija… Tu me sustiže knjiga, i gle čuda, izdavač „Albatros Plus“  ne samo da je ispred teksta knjige o Jungu štampao recenziju Prof. Dr  Mile Alečković, već je i na poleđini knjige objavljen isti tekst… da slučajno čitaocu ne promakne.

 

Ovo je deveti roman Ivane Hadži Nikolić… Počnem da ga čitam… „Tih majskih dana Pariz je bio letnje topao i plav…“ (A u Parizu simpozijum) Priznajem, kupljen sam prvom rečenicom… Znate na šta me podsetila? Na roman koji sam pročitao (i pored obima za respect), a koji se zove „Strah od letenja“, Erike Jong… Ne čudite se broju kojim čitam dobra dela… ja ih izučavam… ali sa Jungom (bar ovim predamnom) nikako nije išlo… Vidim citate, vidim bibliografiju,… sve dozvoljavam, sve shvatam, pa bio sam aktivan i u vreme kada mnoge mučenike sahraniše u „Grobnicu Borisa Davidoviča“, jer su bili tvrdokorni… Ali Mila Alečković…

Nema corone. A ja u Srbiji. Ne znaš čitaoče, da svako veće selo na Suvoboru i visovima oko Kolubare ima takozvano „Švapsko groblje“… „“Corona groblja“ niko ne pravi… Zavare sanduk, pa među ostali svet… Ali ne pobegoh od corone, sustiže me u sred zime, kada sam se vratio u Beograd… I dok ležim u Mladenovcu (bolnice u Beogradu prepune), sa bocom kiseonika pored kreveta, stiže mi video poruka od jednog prijatelja sa tekstom: „Vidi šta Mila priča o deci.“ Mila Alečković… Nisam otvorio poruku, još je čuvam u telefonu, jer može nekom da padne na pemet kako sam bezobrazan, kako vređam, kako lažem…. A otpusna lista i dan dobijanja poruke su dovoljne da zapuše usta onima koju kažu kako se čuda ne dešavaju.

 

Poznato je kako u svaki osvrt iznesem po neku anegdotsku digresiju, pa evo i ovde. Pre jedne decenije, kada je žuta štampa bila prepuna ovdašnjih dečaka (debeljuca, vidljivo neokupanih i rekao bih prirodno masnih) koji su (po žutoštamparskim rečima), fenomeni, jer se za njihovo telo lepe telefoni i kašike, fotografisao sam sebe sa nalepljenim celim escajgom na grudima, a u predelu srca je bila pegla, sa zamotanim gajtanom. Najavio sam tog Đurđevdana svoju veliku turneju po srpskim vašarima, jer od pisanja slaba vajda. Očigledno mnogi nisu čitali tu moju objavu, ili nisu shvatili, ili joj nisu pridavali značaj, jer nemam ni Mr. ni Dr titulu, nisam stručnjak za uporednu književnost i fiziku, i nemam subdoktorat u vezi magnetizma i antivirusologije), ne prezivam se Alečković i nemam, na nekoj tamo televiziji autorsku emisiju.

Ne interesuje me šta Mila priča o deci, ne interesuje me, danas, njena tvrdnja kako vakcine imaju u sebi magnet, pa kada se na mesto gde je neko vakcinisan stavi novčić tu ostane. Naravno da ostane ako se neko nije okupao (a Srbi se više plaše vode nego psovanja Boga), a svaki pismen čovek bi trebao da zna kako magnet “privlači” SAMO gvožđe (to je znalo i ono grčko seljače koje je otkrilo taj metal), a da se novac, već vekovima pravi od legura, gde najmanje ima gvožđa, jer gvođže korodira, ali to je stvar fizike, ne književnih večeri, ne znanja svega, ne soljenja pameti za sve i svašta…

Ne čitam knjige koje preporučuje neko ko se zove Mila Alečković. Tvrdim kako ima dosta takvih, a autor i izdavači neka i dalje misle da će im to dovesti čitalačku publiku, kako će rad dobiti na značaju, kako….

Hvala, što ste mi dozvoliti da imam svoj stav.

 

David Naum

Sećanja na budućnost, Miloš Dimitrijević Joker, priče, izdavač Nova poetika, urednik Milomir Bata Cvetković

 

       

Joker priče

 

„Najviše sam stajao poput čigre koja se vrti dok ne napusti svoje mesto“.

M.D.J.

 

„Sečanja na budučnost“. Evo nove knjige Miloša Dimitrijevića – Joker-a. 69, koliko poetskih, toliko esejističkih viđenja. Ponekad su te kratke priče samo naznaka, putokaz, zapis na papiru, ili prepisani urezani znak na stablu, ili klupi, prenet u knjigu. Rekao bih neki putokazi pored puta u budućnost. Sam naziv „Sećanja u budućnost“ daje naznaku optimizma, proroštva, dok se među koricama knjige (volim da upotrebljavam traj zaboravljeni izraz iz vremena mog detinjstva za omot) nalaze od sentimentalnih, do krajnje melanholičlnnih razmišljanja. Gospodin Dimitrijević ne sagledava kraj, a što je dobro ne samo za njega kao osobu, već i za njega kao pisca. Sve počinje pričom „Nešto bih ti rekao“, a završava sa „Zbogom, crveno“ (zadnji naziv je tačno napisan -sa zapetom-) Kod pesnika (tu ne računam samo one koji pišu, već i slikaju, vajaju,…)  metaforika se sama dogodi, ispliva iz unutranšjeg poriva,  preko ideje u realizaciji se pojavi znak koga često nije svestan ni sam svaraoc. Tvrdim kako sam prvi seo i prebrojao kratke poetske priče Miloša Deimitrijevića i otkrio i obelodanio lepi, nedvosmisleni ljubavni broj 69. U svojim radovima pokušavam da pokažem kako ništa nije slučajno i da ma koliko postavili pitanja, od ljubavi, do bolesti, od prvo oglašavanja plačem, do zadnjeg sve manje čujnog izdisaja, odgovori uvek postoje u našoj blizini, ali dostupni samo onima koji umeju da čitaju i razaznaju, broje i slušaju. Dimitrijević je jedan od tih.

Pisac kroz poetska razmišljanja istovremeno razotkriva sebe i ostavlja trag kuda je prošao. Opisujući postupke i namere svojih,  u principu bezimenih likova, napominje kako u „… u vremenskom rasponu između života i življenja, pokušala je da potraži suštinu smislenog“….

Autor je uvek tu, bilo da piše u prvom licu, ili je samo puki posmatrač, ili ostavlja za sobom delove razmišljanja, rekao bih odbačene, iz razloga da se rastereti na ličnom putu u beskonačni imaginarij koji je pred njim. I ma koliko da je razočaran i tužan, on grabi napred, jer nebrojeno je i plodova i cvetova, koliko slatkih, toliko lekovitih, a koje treba ubratiti i uz put umanjiti žeđ napornog putovanja i uminuti bolove stopala na trnovitom putu ka budućnosti koja nudi ono najdragocenije, sećanja.

Nakon četiri objavljena ronama između 2003. i 2019. “Kapija blaženstva”, “Pun mesec nad vrtom sećanja”, “Igra je završena” i “Vremenski paradoks”, Dimitrijević se odlučuje za objavljivanje ovih zapisa kod „Nove poetike“. Urednik Milomir Bata Cvetković je očigledno, bez problema, prepoznao svu eteričnost lirskog kazivanja pisca iz Niša. 

Sigurno možemo ove priče svrstati u one pogodne za „Laku noć“. Jer su jedna, ili dve dovoljne za opuštanje i razmišljanje koje vodi u zdrav san. Na kraju priče „Kao“, autor poručuje: „… Do jutra mirno spavaj, i sanjaj sudbinu svoju, možda odsanjaš i ovu moju.“

Prijatno vam čitanje i sanjanje uz knjigu Miloša Dimitrijevića, Joker-a.

 

Lepotom knjige se bavio David Naum

Ceo tekst na internet portalu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/05/22/secanja-na-buducnost-milos-dimitrijevic-joker/

Kakva ti je žena, takav ti je žuvot, monodrama, Dragan Marinković Maca, Akademija 28, kritika, piše David Naum

 

Kakva ti je žena, takav ti je žuvot

 

Utorak 22,55

 

Već se zna kako pišem uvek nakon predstave, jer je sve tu, u meni… Niti šta dodam, niti šta oduzmem i ne desi se ono najgore, što se zove ulepšavanje.

Ne bih ni otišao na monodramu “Kakva ti je žena, takav ti je život”… da me nisu nagovarale dve osobe, na kraju uvek padnete na molbu “za ljubav moju”… Ne bih otišao iz više razloga… U startu ta prerađena maksima Oca Tadeja je i previše lizana i izlizana, pogotovo od osoba koje nemaju pojma o tom kaluđeru, ni ko je bio, ni šta je radio, još manje šta je za života rekao i napisao, a sa druge strane je autor projekta, zapravo kompletan autor, Dragan Marinković “Maca”. Na pomen njegovog imena pred oči mi izlazi jedna neokupana osoba, na nekom seoskom imanju (čuh pre neki dan da je to imanje zapušteno), koja se sve vreme šeta u bermuda gaćama, češući se među nogama, što i razumem, jer su tamo svi bili prisiljeni da se kupaju u zajedničkom buretu, ali među svima je taj Maca bio za dva koplja iznad. Jedno je inteligencija, drugo je humor. I pamtim kako mu je u svakoj drugoj složenoj rečenici (priznaću sokratovski mudroj) bila obavezna reč “krucijalno”… Na sve to, ježim se od današnjeg “kursadžijskog” humora, jer imam dovoljno godina i obrazovan, a i sve proteklo vreme bio znatiželjen da saznam, čujem, vidim, naučim, pa sam krenuo kao dete sa Ljubom Stepanović (da li ga se iko seća), pa sa Nelom Eržišnik, a onda Branka i Mlađa Veselinović, Mija, Čkalja, Perica… Samo istoričari znaju kako je prva velika monodrama (na humorističke mislim) bila “Balada o Ljubi Moljcu”… Nikada nisam pitao tvorca Dragana Aleksića da li je on osmislio sve potonje pesme koje je Ljuba Moljac (glumac Miodrag Andrić se bukvalno transformisao u taj lik) izgovarao pred gledalištima od po nekoliko hiljada osoba između Triglava i Vardara… Pesme koje su prekucavane u kancelarijama i slate prijateljima u drugim republikama… I da ne širim priču, da ne govorim o svom mestu u svemu tome… Zahtevan sam i previse što se humora, monodrama, teatra, tiče…

Dragan Marinković Maca, sedi na sceni, za stolom, pije i čeka da se sala napuni. A sala Akademije 28 se napunila… Uprkos zabranama… Teatar je počeo… Davno, početkom sedamdesetih godina, monodrama su (pojavljujući se) igrane, uz objašnjenje da se da mogućnost  glumcima koji nemaju šanse da se iskažu u teatru. Marinković je napravio svoju predstavu, a mogao je umesto toga, da objavi bar tri veoma dobre knjige aforizama. Mislim na delove teksta ove predstave. Tvrdim kako nema boljeg komplimenta za tekst. Iskreno, zazirao sam pre predstave od potencijalnih “Muje i Hase”, jer mi ih je dosta u vicevima, a dosta mi je i  Srba koji više ne započinju viceve rečima: “Ide Era, Francuz i Englez…”.. ili “Uzeo piroćanac…”, a pogotovo ne “Došao Lala…” Narod koji izgubi sopstveni identitet u šalama kojima se smeje, izgubio je dušu. Ipak nisam kriv što pripadam takvom narodu. Zavladao je humor “južne pruge” iz humorističko zanatlijske radionice Pavić “muž & žena”, zasnovan svojom plitkoćom samo na jezičkim kalamburima i iskrivljenim padežima, osvajački deluje samo što se enti put prikazuje svaka epizoda kilometaskih serija. Snimane u vreme inflacije, pa se tantijeme učesnicima ne isplaćuju, pa kad je džabe, i sirće je slatko.

Elem, Dragan Marinković je napravio jednu univerzalnu predstavu, ili je bar takva večeras prikazana ovde u Beogradu. Ona sintagma iz naslova je zapravo samo okosnica radnje, koju on vešto i kao pisac i kao dramaturg, preseca monolizima o detinjstvu, kućnom ljubimcu,… Čak u jednom momentu u predstavu se upliću tonovi muzike iz TV serije “Grlom u jagode”. Predstava je u službi njegovog ogromnog glumačkog dijapazona, a tekst je radio očigledno samo za sebe, jer sumnjam da će se neko usuditi da se lati te uloge posle njegovog tumačenja. Gledaoci ne pomišljaju kako su i Mija i Čkalja i Guta, samo tumačili tekstove pisaca čija imena javnost, najčešće, nikada nije saznavala. Izuzimajući Gospodina Dobričanina koji je napisao kultnu komediju “Zajednički stan” koja je igrana u više od 70 država širom sveta, većina drugih su bili glumci – humoristi. Iako su im pripisivane sve izgovorene reči.

Večeras je Beograd imao sve na sceni. 3 u 1, 5 u 1. Marinković je dao sve od sebe, a gledaoci su dobili ne samo suze od smeha, što je potvrda stvarnosti, već su dobili nešto u čemu može i mora da se uživa i po drugi i po treći put. Da napomenem još jednu činjenicu: Kultna predstava “Kabare Milana Gutovića”, koja je navedenog glumca postavila u zenit pozorišnog humora zadnjih decenija, to čitaoče, siguran sam ne znaš, formirala sa na tekstovima aforističara, koji su na sudu dobili sve ono što nije navođeno u programu… I predstava se ugasila! Zato smo večeras imali ono što već rekoh 3 u 1, 5 u 1… Nešto što će da živi i preživi. Tutto completo!

I na kraju “dramski završetak”. Katarzičko obraćanje publici, jer večerašnji akter predstave zna kako se gledalac ne pušta da napusti salu sa osmehom na licu, jer osmeh razgoni dubinu misli, osmeh se pamti, ali ono što je sa scene poručio Dragan Marinković je više nego komedija. To je naša stvarnost. Individualna, porodična, opšta. Da kažemo civilizacijska. Smešna do suza, sa tragičnim repom koji se vuče i što ga više sečemo, izrasta duži.

I sve uvijeno u jedan krajnje vrcav humor od strane osobe čije glumačke sposobnosti prevazilaze ono što su za života dali mnogi drugi, antologijski, istorijsko cenjeni.

Da ne presuđujem, iako je iza mene i predstava i pročitanih tekstova i igranih tekstova.

U ovom trenutko što se tiče komičara (narodni izraz za glumce koji tumače komične tekstove) Dragan Marinković Maca je u samom vrhu i više nego u vrhu, ali vreme će to najbolje da pokaže. Potkrepiću kratkim objašnjenjem tu svoju tvrdnju. Većina glumaca koji se opredele za komedije, faktički se odreknu svih drugih žanrova. Jedino veliko ime koje je moglo da se iskaže  čak i u tragedijama bio je Mija Aleksić. Marinković, pak kroz večerašnju predstavu,  prikazao je širinu svog glumačkog dijapazona (već upotrebljen izraz sa moje strane)… Da li će se to zaokružiti i koliko, to već ne zavisi od njega samog, jer predstave, filmovi, TV serije su ipak nešto o čemu odlučuje veći broj ljudi i gde je i previse kuhinja za objašnjenje u članku koji je posvećen samo jednom glumcu i njegovom nastupu.

I na kraju svi možemo da stavimo ruke u džepove i vratimo se svojoj svarnosti.  Jer u komedijama, gledaoci se uvek smeju drugima i što se više smeju, to su sličniji onima na sceni. Srećom, toga su svesni samo pisci i glumci.

A kad smo već kod ruku. Oragizatori nas ostaviše bez programa. Često ponavljam, običan flajer košta između 2 i 3 dinara. Lepo bi bilo da se pročita neka rečenica o tekstu drame, o Draganu Marinkoviću kao glumcu, o predstavama Akademije 28. Nemoj čitaoče da ovde kažeš: To smo mi…

Mi očekujemo, a Oni se ne sete.

David Naum

 

23 h. 19. 04. 2021.

Ceo tekst objavio internet portal Pravo U Metu:

 

https://pravoumetu.com/2021/04/19/kakva-ti-je-zena-takav-ti-je-zivot-dragan-marinkovic-maca/

.

.

 

Teatar Levo, Rastibuđilizovane klejbezable, Darko Purić, Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević. Piše David Naum

 

40 GODINA POSLE, RASTIBUĐILIZOVANE KLEJBEZBLE

Čitaoče, da pojasnim, „Rastibuđilizovane klejbezable“ je predstava Teatra Levo, koju je 1976. osmislio i režirao Milan D. Vukotić.

U programu predstave, a i tokom nje, objašnjava se publici da su Klejbezable trominutni skečevi, koji traju 5 minuta.

Kasnije nastavljam o predstavi, sada ide uvodni deo, da bi, čitaoče, shvatio otkuda ja na toj predstavi, i  zbog kojih sve razloga  pišem.

Klejbezabla koja je igrana samo jednom

Pre ravno četiri decenije, bio sam u sukobu, na veoma širokom frontu, sa kulturnim i političkim strukturama jednog grada u blizini Beograda. Da ne detaljišem, koncentrišem se na novoizgrađeni Dom kulture, čiju salu ni jednim programom, bilo da je filmski, ili pozorišni, nisu mogli da popune.

Dogovorim se sa drugom Vukotićem, (tada je bilo vreme drugova) da gostuju u sali koja ima 600 sedišta. Drug malo sumnjičav, ali prihvata, uz uslov da im se plati samo gorivo za tri automobila sa kojim će doći ceo ansambl.

Dogovorim se i sa rukovodstvom Doma kulture da se omogući predstava amaterske družine bez naknade.

Želeći da bude što galantnije, naručim večeru u najboljem restoranu, za tridesetak osoba… U stilu, sve redom, a na kraju baklave. Tačno, klejbezablista je bilo desetak, a ostalo su prijatelji,… samo prijatelji, jer, rekoh na početku, svi oni koji su imali uticaj i moć, bili su sa druge strane linije.

Jasno, ovo drugo je moglo da se ostvari, jer su ulaznice za predstavu Tetra Levo koštale koliko i za svaku drugu predstavu. Pričam o kulturi, neumesno je spominjati novac… Iako, naravno, ne može bez novca…

Sve ide po planu… Naravno da koordiniram događanja iz restorana, koji je samo na stotinak metara od kulturne institucije… Petnaest minuta pre predstave, javaljaju mi kako su sve ulaznice prodate, i da stotine njih želi da plati, pa makar sedeli, ili stajali na stepenicama, … “Nastavite sa prodajom!” šaljem poruku, jer tada nije bilo mobilnih telefona.

19,30 vreme za početak predstave, a nikoga od učesnika nema. Naravno da je panika počela da me hvata čitav sat pre toga, jer sam telefonom zvao Vukotića… a on se ne javlja. Ne znam da li su krenuli, da li im se šta desilo usput, da li,.. da li,.. da li…

Dolazim da ulaznnih vrata sale, a unutra kao u paklu. Iako je sve novo, ventilacija nikada nije ugrađena (verujte, do današnjeg dana), a unutra 800 osoba… I ko zna koliko je njih ušlo bez ulaznice.

Žena sa šaltera moli: Gde da idem sa ovolikim novcem, strah me je, oteće mi neko…

To je bilo ono vreme kada ni banke nisu imale obezbeđenje, a kamo li Teatri, Domovi kulture… Mogao sam samo da joj poručim da ostane tu gde jeste… Trčim u restoran, pitam ima li šanse da se otkaže večera. Odgovor je kako je do pola već spremljeno…

Prolazi pet minuta, deset, petnaest… Isprazniti salu, vratiti novac…. bruka…, ali naručiti gala večeru za trideset osoba i ne platiti, je već domen koji počinje sa rečju krivično…

U sali usijanje… u mojoj glavi za desetak stepeni veće… Sa skoro pola sata zakašnjenja, pojavljuju se umetnici (namerno upotrebljavam tu reč)… Opušteni, nasmejani…

Šta je uticalo na publiku ne znam. U to vreme se nije znalo za adrenalin. Kada se Milan D. Vukotić pojavio na praznoj sceni, jer Klejbezable se uvek igraju na praznoj sceni i izgovorio: Poštovana publiko, dobro veče!… U sali…. Euforija.

Da ne dužim priču, nakon prve izvedene Klejbezable, rekli su mi da je Direktorka (profesor filozofije, Sekretar Gradskog Komiteta, itd…. itd..) istrčala iz zgrade.

U to vreme nije postojao stres. Jer da je postojao, postojao bi i naziv za to… Tek mnogo kasnije je smišljena ta reč. A ja sam nervozu od one večeri, a u naredne dve nedelje, lečio (isključivo noću), sa prijateljima,  po kafanama na Ibarskoj magistrali.

Čitaoče, nemoj komentarisati koliko sam zaradio i nemoj komentarisati Ibarsku magistralu, jer ako nisi slušao Boru Spužića Kvaku i Tomu Zdravkovića u autentičnom ambijentu, ne diskutuj. (A o tome će uskoro biti poseban članak)

Tek, dokazao sam, kao dvadesetogodišnjak, kako prava predstava može svaku salu da napuni i prepuni.

A samo četrdesetak godina kasnije… (već sam u dobu kada smanjujem godine)… Ponovo Klejbezable.

Klejbezable danas

Većina glumaca na sceni nije bila rođena kada su se klejbezablama sladili oni koji su razlikovali tursku baklavu od grčke, a ovu, opet, od egipatske…

Program vodi Darko Purić. Odličan. Čak više nego odličan…

Čitaoče, gotovo je sa onim sentimentalno – anegdotskim početkom, počinjem da pišem o predstavi, o onom konkretno danas, a tu nema milosti. Nemam milosti za one koji su na sceni, jer ne izlazi se na scenu, kao u tuđu cvetnu baštu da se nabere buket za voljenu osobu…

A Darko Purić, reći ću bez ikakvog razmišljanja, bolji, sugestivniji,.. otmen i opor, ciničan i … i… i…  na sceni… Bolji od predhodnika, genijalnog Milana D. Vukotića. Milana je Bog suviše rano pozvao sebi, da osmišljava klejbezable po rajskim vrtovima. Imamo danas Darka.

Rećiću samo da ovo nije režija M. Vukotića. Ne umanjujem njegovu ideju, rad, uspehe… Klejbezable su brend ovog grada. Dovoljna je ova zadnja rečenica, da ne ponavljam o gostovanjima, nagradama, publici… Sve se to može pročitati… negde,… čak i na internetu.

Hteo sam da pišem o ljudima koji danas igraju tu predstavu. Poslah mejl na adresu naznačenu na sajtu Teatra Levo. Dobijam odgovor kako adresa nije u funkciji. Pošaljem (redakcijski) mejl na adresu sekretarijata KUD Lola, ne dobih odgovor… A tražio sam samo fotografije sa aktuelne predstave i nešto o glumcima. Mislite da nisu za to da o „njima“ neko piše… Neko sa najboljim namerama…

Ponoviću ovde svoj stav koji sam Vukotiću izneo pre četiri decenije. Velika je greška što Tetar Levo nije odvojen od KUD Lola… Uvek će biti tretiran kao obična dramska sekcija, a akcenat će biti na folkloru, jer tu su turneje po inostranstvu, to je ono što otvara sportska takmičenja, prati političare prilikom presecanja vrpci… On me nije čuo, ili me nije razumeo, a danas su već neka druga vremena… Uostalom, što bih objašnjavao političarima i upravama, postavljenim od strane prvih, ako se može pozorišnom predstavom napuniti sala od 600 mesta… Pokaži sebi da si sposoban. Napuni, uzmi novac i idi dve nedelje na slatko lečenje….

U večerašnjoj predtsavi je bilo 13 glumaca i bar 230 kostima, i koliko su glumci menjali karaktere, otrčavši samo oko crnog paravana, promenivši za desetak sekundi garderobu, toliko su kostimi bili u funkciji cele priče, dopunjujući je, pretvarajući sve u grotesku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svi su za pohvalu: Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević.

Želeo sam u ovaj tekst da ubacim fotografije sa predstave, a ispod da navedem imena onih koji su na njoj, da dočaram minjonsko šerenilo Klejbezabli, koje je davno osmislio veliki pozorišni poslastičar Milan D. Vukotić… Nisam znao kome da uputim molbu. Internetska vrata na koja sam „kucao“ nisu se otvarala. Možda ću znati kada prođe još četrdesetak godina….

Kao što se da zaključiti, celu predstavu je zaokružio i davao joj i tempo i šarm i neposrednost, Darko Purić. A priče, jer Klejbezable su, kao što rekoh na početku, skečevi, trenutno su raznolike. Opšti utisak je da za razumevanje predstave treba jedno veoma solidno srednjoškolsko obrazovanje. U vreme tvorca predstave, podrazumevala se takva publika, ali danas, mnogi ne znaju šta je napisao Šantić, šta Laza Kostić, čak ne znaju ni Branka Radičevića… Da ne nabrajam… Reći će neko, iako ne znaju šta se parafrazira, smešno je…

A opet…. nešto nije smešno… Pomalo je bajato, čak i buđavo… Izgubila se aktuelnost… Danas ne može da se preživi prodajući bozu…

Na drugoj strani, fascinantna energija u glumcima… Niko sebe ne ističe, gurajući se u prvi plan, a da to scenarijski i režijski nije predviđeno. Oni su jedan tim. Veoma uigran tim koji će uvek da dobija… Dobija, čak i kada nema konkurenciju, jer Klejbezable su autentičnost ovog grada. Kao što rekoh brend.

U vreme one gore anegdotske priče, kada nije bilo ni pomisli o mobilnim telefonima i internetu, diskutujući o teatru, divili smo se podacima Pikolo teatra iz Milana, koji je dve decenije igrao „Mišolovku“, krimi dramu Agate Kristi. A samo su jednu predstavu imali na repertoaru, „Mišolovku“. Beograd ima Klejbezable. Predstavu koja će nadživeti mnogo toga…

U vremenu smo kada propadaju vrednosti, jer ih ne cenimo. Sapliću se čak ni oni koji žele i dobrovoljno i bez ikakve naknade, da skrenu pažnju javnosti na ono što je kvalitet ove sredine.

Da li će umeti oni koji su nasledili Teatar Levo i Klejbezable da to spasu od umiranja. Počinjem da sumnjam, jer vidim kako odumire. Projektovanje tema i ideja u sadašnje vreme. Menadžment koji zna kakav dragulj ima u rukama i kako ga treba okrenuti prema suncu da bi snop svetlosti bacio publici u oči. Pomoć nekog ko ume da oslušne istu tu publiku kako diše, a sa druge strane glumcima je sjaj u očima isti. Kao onaj od pre 40 godina.

Da ne ulazim u analizu. Ona linija, spomenuta na početku postoji i dalje, samo što nas je sada mnogo više sa ove strane, a oni sa druge su beskrupulozniji.

Život se nastavlja.

Idite na sledeću predstavu Klejbezabli.

                                   David Naum

Tekst je objavio Internet magazin

pravoumetu.com