Narodno pozorište, Beogradska Opera, Manon Lesko, premijera, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nebojša Babić, Jansko Sinadinović, Dragoljub Bajić, Siniša Radin, Stefano Romani, dirigent, Pier Francesco Maestrini, reditelj, Luka Dal Api kostimograf, Gavrilo Rabrenović prevod libreta, Miodrag Milivojević.

Poruka čitaocu

Jedini sam autor tekstova i knjiga koji poručuje svojim čitaocima: „Preskačite ono što vam nije interesantno! Idite na odeljke koji Vam se dopadaju“. Samo prepotentni pisci misle kako je sve interesantno što su napisali. Ipak, prepotentnost mi je u nekim drugim dimenzijama.

Da sam mogao da napišem kraće, napisao bih,... a smatram da je  ovde svaka napisana reč  više nego potrebna.

Uvod

Pre nego što počnem o onome što je u naslovu, napominjem kako ljudima ne pričam o njihovoj budućnosti, bez pitanja. A princip mi je, odgovore ne naplaćujem... Postoji nešto što ne sme da se naplati... Oni koji čitaju moje tekstove koji nisu vezani za operu, književnost, film, scenu, mogu da predpostave o čemu pričam.

Još malo uvoda!

Čast! U pređašnim tekstovima spominjao sam taj pojam u raznim oblicima... A ovo pisanje će biti baš o časti. Navešću vam jednu od najboljih definicija te reči, a misao je jednog od najvećih filosofa, Osvalda Špenglera, a objavljeno je u njegovoj knjizi „Propast Zapada“.

„Osnovni pojam svakog živog razumnog bića je čast. Sve drugo, vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samokontrola, odlučnost, sve je već uključeno u taj pojam. A čast je stvar krvi, ne razuma. Čast staleža, porodice, muškarca i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka, vojnika, čak i bandita, znači da život jedne ličnosti ima izvesne vrednosti, da ima istorijski rang, odstojanje, plemstvo. Posedovanje časti znači skoro koliko i posedovanje rase.

Suprotnost tome su tersitske prirode, duše iz kola, gomila, "zgazi me, ali me pusti da živim". Podneti uvredu, zaboraviti poraz, kukati pred neprijateljem, to su sve znaci bezvrednog života koji je postao izlišan.“ (kraj citata)

Pre samo par meseci,  napisao sam... U beogradskoj operi neko MORA da da ostavku. Ili će to uraditi zbog sramote, ili će to uraditi zbog svog obraza. Desilo se... A dogodiće se i nastavak... Zapamti čitaoče ove zadnje četiri reči. Podsetiću te jednoga dana na njih.

Manon Lesko

Pučinijeva opera. Najavljivana, pomerana, najavljivana, pomerana... Odlazio dirigent, jer... Oni koji poznaju dešavanja u operi znaju razloge... Konačno, pronašli dirigenta, reditelja,... koji pristaju na ponuđene uslove, kad... Ali o tome kasnije...

Stavimo predstavu u prvi plan.

Viteže  De grije, Gospodine Sinadinoviću, Vi ne ulivate poverenje nekome poput mene. Nekome ko zna o čemu se radi i ko veoma dobro pamti. Da ne ulazimo u daleku prošlost. Predviđeni ste, zapravo bili  ste Erik u „Holanđaninu lutalici“, bili ste Ismail u „Normi“... Predstavama za koje su utrošene desetine i desetine hiljada evra... I? Drugi put, treći put, četvrti put, i... Nikada više.

Da li ste Vi tenorski garant kako će jedna predstava da uspe? Možda nekima koji su veoma udaljeni od mene i po znanju i po iskustvu, a i po onima gore, okultnim predviđanjima...

Gospodine Sinadinoviću, kada ste bili na „vlasti“, „pretili ste“ (bolje reći lupali ste u rešeto) kako ćete da prijavite „ministarstvu onu koja napada i vređa operske veličine“... Recite mi samo koje je Ministarstvo zaduženo za „zaštitu operskih veličina“, možda je njihov delokrug rada i da publiku zaštiti od loših operskih pevača, a državni budžet poštedi „pevača“ koji ničim nisu zaslužili da se u njihov uspeh veruje.

Gospodine Sinadinoviću, i Vi i ovi oko Vas treba da shvate kako je danas svet mali, mali iz razloga što se ljudi poznaju, iako se nikada nisu sreli u realnom životu. Tako  se zna kako ste prošli u sindikalnoj poseti Tirani. Zna se da ste trebali da pevate dve večeri, tri večeri, zna se šta je uprava opere u Tirani učinila za spas svoje publike.

Biće poseban odeljak o gostovanjima i „uspesima“.

Ali Gospodine Sinadinoviću, ja ne želim da Vas kudim, ja Vas ovog puta hvalim. Vi ste večeras bili ponajbolji na sceni. Dali ste sve od sebe, jer uvek pevate maksimalnim glasom. Ne štedite se... Na drugoj strani je efekat. Bože moj. Perspektiva, videćemo... Možda ću sa Vama doživeti da ne udem u pravu.

Direktorko!

Kula od karata Vam se ruši.

Ruši vam se iako ste verčeras kao Manon Lesko dobili  više cveća nego i jedna Vaša koleginica zadnje decenije. Ali nije sve u cveću. Objasniću.

Predstave u kući kojom upravljate doživljavaju fijasko, Predsednik Upravnog odbora je otišao. Predsednik Umetničkog saveta je napisao pismo i Vama i Upravnom odboru i Ministarstvu kulture.

Ups! Pitate okuda znam??? Pa imam to pismo. Imam, kao i par hiljada beograđana. (pa i druge slične poslastice kruže među ljudima koji vole, obožavaju i žele dobro beogradskoj operi) Vas očigledno to ne dotiče. Nasmejaniji ste nego ikada.

U istoriji, osim kapetana koji su u rukama umesto kompasa i sekstanta držali novčanik, i koji su garantovano lupali brod kojim su upravljali, postoje i oni drugi ljudi. Časni ljudi.

Vidiš li sada čitaoče kako onaj citat Osvalda Špenglera nije bio suvišan. Rekoh, svaka reč ima svoje mesto, svoje značenje i svoju bodlju.

Gospođo Direktor, ponavljam, kula od karata Vam se ruši... nemate plan i program, nemate ideje... Jedna od proba za noćašnu predstavu, a Vas nema,... čekaju vas sat, dva sata, ne javljate se na telefon... A Vi ste u susednoj državi, ili možda niste... Pevate tamo negde, o čemu ćutite, ili pak niko neće ni reči da objavi u svetu koji je, rekoh „mali“,... ili ne pevate... Nastup od kulturnog značaja, ali bez ikakvog traga... Sve se zna. Smešno je da ste hteli da se proslavite u ovoj godini sa idejom „Portret umetnika“.... sa večernjim i „Matine programima“...  Pa to ne bi ni onaj Žarijev Kralj Ibi pustio da prođe u svom somnabulno-iščašenom  kraljevstvu. Zašto spominjem kralja Ibija, pa on je farsa farse. Sa hulahopkama i pelerinom na sebi... Nudim se da nacrtam na grudima onu hipnoterapeutsku spiralu... Možda hipnotizam poznajem više od drugih... Može da se proveri... Alp se neko pronađe u ovoj metafori, trebao bi da se postiti. Ali se neće pronaći, na žalost.

Valjda se više ne pitate kako znam ovo, ono, treće, peto..... Već sam napisao, svet je mali... Ali su pojedini  ljudi međusobno udaljeni svetlosnim godinama, kao Vi i ja... Zar mi niste jednom „u oči rekli kako treba da se vidimo“... Odgovorio sam: „Odlično, ali samo na neutralnom terenu“... Još na ovim prostorima ne postoji dovoljno detoksiciziran, deratiziriran i depolitizovan prostor takve vrste. Čak Vam se ruši i ideja da od nekoga ko nije pevač, napravite opersku veličinu. Ne sumnjam da će ta i takva ličnost da dođe na visoke umetničke funkcije, ali isto ne sumnjam da će ikada moći da izazove nešto drugo osim smeha. U danima dok smo čekali večerašnju premijeru, preslušavan je snimak  osobe iz predstave igrane u susedstvu. Dozvolićete operskoj publici i budućim „kolegama“ dotične osobe, da se zabavlja „perspektivnima“ i kada nisu „ugurani“ na domaću scenu. Verujte, sramno zvuči, a ubeđen sam da ste i vi dobili taj snimak. Eh, da postoji onaj prostor mogli bi da izmenjamo snimke.

Sada malo o ljudima oko Vas

Čast... Opet smo kod reči čast... Zar se baš mora sa nekom osobom koja kod ljudi zaposlenih u operi i kod ljudi koji vole operu, izaziva smeh i zgražavanje,... zar se baš mora nastupati zajedno... Novac, slava... Sitan novac, slave nema... Sem ako se ne plati članak u nekom tabloidu, ili se „odozgo“ ne „zamole odozgo“ ljudi u nekom od „ozbiljnih medija“ da napišu hvalospeve... Gospodo sa karijerom, gospodo od ugleda, razmislite sa kim nastupate na koncertima... A, evo za mesec dana je koncert takve vrste.

Nije Karnegi Hol... U Karnegi Holu su nastupali i beogradski srednjoškolci. Njima je platila diplomatija. (Zna se koliko košta mala sala) Dobije se termin,... još toliko novca za putne troškove i eto „bitne“ stavke u CVu. Da ne pišem imena tih dečijih  „veličina“... ionako nećete nikada čuti za njih. Čak nisu upisali ni trećerazredni fakultet iz tog instrumenta, već iz nekog drugog. Već se zna ko će put Njujorka, a i ko će put Beča za naredni Svetosavski bal.... Otkuda znam...? Pa u onoj „kurvanjskoj oblasti“ (tako su sve nas učili dedovi), a zove se politika, sve se zna u napred.

Opet Direktorki

Da se vratim na Vas, Gospođo Trumbetaš Petrović... iako ni jedna reč nije napisana, a da se indirektno nije odnosila na Vas.

Kome trebaju predstave poput „Manon Lesko“... Kome je trebala „Norma“... Kome je trebala „Moć sudbine“... Nema ih na repertoaru toliko dugo, a novac... U vetar... Čiji je to hir... Gospođa koja uvek sedi pored mene i zna sve te opere napamet, je za reditelja „Moći sudbine“ napisala reč „protuva“. Priznaću štrecnulo me... Šta je radio... šta je uradio... Pitam se i onda i sada. Asistenti su režirali, na pet dana pred premijeru tražio je i balet i koreografiju, obećavao je javno ovdašnjim operskim pevačima gostovanja... (pogledajte članke) Obećavao javno gostovanja... Ali ja sam sve to već zabeležio... Za razliku od drugih, nemam amneziju „po potrebi“. Čitaoc će se složiti samnom da su to postupci obične protuve.

A večeras se ta osoba pored mene tokom predstave u istom trenu kao i ja latila olovke i papira... U mraku... O tome kasnije.

Zašto Gospođo Trumbetaš Petrović niste izašli u javnost sa objašnjenjem zbog čega najbolji beogradski tenor Nikola Kitanovski, ne učestvuje u predstavi? Nemojte slediti manir Vaših predhodnika: Glavu u pesak, a zadnjicu na izvolte,  dok ne prođe halabuka. Navikli smo se mi, Gospođo Trumbetaš Petrović, na operske zadnjice, da nam više nisu ni interesantne, ni smešne,...  ogavno  nam je.

Zato tvrdim, uskoro će nova ostavka.

Ili zbog toga što će neko biti oteran, pa će politički (za publiku) to da uvije u ostavku iz ličnih i porodičnih razloga, ili će  neko da ode zbog  gore spomenute Časti.

Pored ostavke Predsednice Upravnog odbora (urađeno u rukavicama, svojstveno nekome ko je od strane političkih organa postavljen), gospoda Miodrag D. Jovanović i Nikola Kitanovski su povukli potez umetnika. Bravo za takav potez.

Publika je čekala i po godinu dana da čuje najboljeg srpskog tenora. Sada bar znamo, dok je ova uprava, Kitanovski neće pevati u Operi na Trgu. Pevao, ili ne pevao, Kitanovski je najbolji tenor... (I ovde pozivam svoje mnogobrojne oponente da me demantuju)

Politika Opere je da ne pravi repertoar po pevačima koji su najkvalitetniji, nego po onima koji imaju najbolje pozicije (raznih vrsta, da ne ulazim u politiku i intimu). Odluči neka vremešna sopranistkinja da bude dvadesetogodišnja kurtizana, pa koja još hoće da postane slavna plesačica, pa hajde, daj predstavu. Begrad nikada, a kako stvari stoje, i neće čuti baritona Nikolu Mijailovića na premijeri neke opere, nakon skoro četvrt veka njegovog aktivnog pevanja. A ko od onih koji žive u Beogradu ima veći internacionalni uspeh?

Imeđu ostalog i zato  propadaju predstave!

Dok Srbija  ima uvaženih  i odvažnih  umetnika poput Kitanovskog i Jovanovića, imaćemo i operu i red u saobraćaju, ceniće domaće filmove, dolaziće nam svetski umetnici, naše predstave će gostovati u inostranstvu... Jednom rečju, ima nade, ne samo za operu, ne samo za umetnost, već za ovaj narod.

Mada  nam neki pričaju bajke o „gostovanjima u Istambulu“,  poznatiji su po pričanju bajki, nego po onome što su pokazali na sceni. U te bajke ne veruju više ni vaspitačice u obdaništu u Mrčajevcima.

Gospođo Direktorko, već je pisano kako nemate sreće sa intervjuima. Jednom listu za intelektualce i umetnike ste rekli kako Marija Kalas „nije smela da se lati sopranske uloge u Manon Lesko“. Nije smešna činjenica, smešan je kontekst. Pogotvo što ste svom „prvom solističkom koncertu“ dali naziv „La divina“... A La divina je samo jedna, Marija Kalas. O tom smehu sam pisao. Istovremeno vi ste odbili da komentarišete odustajanje Gospodina Kitanovskog. ZAPAMTITE, nemate nikakvo moralno pravo da kao Direktor odbijate komentarisanje problema u Vašoj kući. Intelektualna i umetnička etika to dozvoljava, a odlaganje odgovora, može da ide samo uz napomenu da će se  tome dati odgovor  u nekom narednom danu, kada se eventualno, prikupe činjenice, ili dođe do podataka.

Ljudi iz operskog sveta, naučite se kulturi ponašanja, kulturi ophođenja, kulturi življenja!!!! Teško polupismeni novinari da se pozovu na teko nešto, pogotovo oni u „medijima za intelektualce, umetnike, i ...“... kao i u onim medijima „koje finansira vlada“.

Opet predstava

O Nebojiši Babiću sam pisao bar dvadesetak puta. Slušao sam ga i gledao i ovde i u Novom Sadu. Tvrdim kako sam o njemu (Fra Melitone) napisao tekst kakav neće dugo vremena dobiti, ni od koga, ni jedan umetnik sa naših prostora. A večeras Nebojša nije mogao da bude Nebojša... Niti je rola za njega, niti je mogao da iskaže svoje pevačke i glumačke sposobnosti. Šteta, čovek koji u svakoj predstavi dobija aplauze na otvorenoj sceni, večeras je na kraju predstave mlako pozdravljen od publike.

Dok je gospodin Dragoljub Bajić, kao Žerom de Ravuar bio u svom kvalitetnom izdanju.

A o Gospodinu Siniši Radinu (Večeras se oprobao u tri role) ću nekom drugom prilikom. Imam za njega posebnu poruku.

I da ne zaboravim Gospođa Jasmina Trumbetaš Petrović je večeras bila veoma solidna kao Madam Lesko. Mislim samo na pevanje. Scensko dočaravanje lika jedne dvadesetogodišnje pariske kurtizane, nikada joj neće poći za rukom. I neka zapamti Marija Kalas je bila na nebu i za vreme svog ćivota, a i danas, a ona (Jasmina) je ipak na daskama operske kuće u Beogradu.

Sve u svemu mlaka predstava sa malo aplauza... Veći su aplau dobili reditelj i  dirigent, nego ceo ansamble koji je izašao pre njih. Potrudiše se onih desetak italijana koji su bili u gledalištu. Tokom predstave ništa, nakon predstave cveće, ali bez ovacija. Konstatujem da bi toliko cveća dobila i Mina Gligorić za premijeru Koštane, samo da je podeljeno 40 ulaznica...

Uh, taj broj 40 me ne asocira na hrišćanskih 40 mučenika, nego na jednu od bajki iz „1001. noći“... Ma znate tu bajku, siguran sam... A možda i nije podeljeno, možda je to moja „izmišljotina“.

A uz cveće u gledalištu su bile osobe koje retko dolaze u operu. Nisu bile na Koštani, tamo je pevala Mina Gligorić, ali kada peva Direktorka... Tu je već veoma poželjno da se pojave... A Koštana je bila predstava mnogo većeg značaja i za Beograd i za Srbiju i za opersku umetnost ovog naroda... Ali treba podariti osmeh, reči oduševljenja, treba se slikati, a sutra... A sutra, znamo ko šta o kome priča. To je deo opšte operske farse. Tako smo u gledalištu mogli da vidimo one koji decenijama ignorišu nastupe svojih kolega, a lično nastupaju, jednom, ili dva puta godišnje. Po prpotentnom držanju se da zaključiti kako nisu svesni da više ne postoje.

Misliš li čitaoče kako sam malo opor, ili da sam čak zajedljiv. Pa to i hoću... neki zaslužuju!

I još da dodam, svideo mi se prevod libreta. Uradio je to Gavrilo Rabrenović... Pitko, romantično, nadahnuto osećanjima od pre dva veka. Očigledno mu prevodi bolje „leže“ od pevanja.

Stranci

Večera smo imali dirigenta Stefano Romania. On je pristao da diriguje pod ovdašnjim uslovima. Nije se proslavio. A i šta će mu slava u nekom tamo Beogradu. Tu se dolazi zbog „tezge“.

Reditelj Pjer Frančesko Maestrini. Prvi čin me oduševio. Osetio sam sliku Vermera (Johanesa). Da, onog genijalnog i nesrećnog holandskog slikara koji sa kičicom nije izašao iz svoje kuće... prelepo šarenilo akrilnih boja... Da, Vermer sa akrilnim bojama... Svetlost Miodraga Milivojevića je to upotpunjavala... Desetinama puta sam pisao kako su nam predstave sa veoma lošim osvetljenje. A može. Brago Gospodine Milivojeviću. U drugom činu, već počinje apsurd, a u nastavku apsurd apsurda... Bilo je tu lepih zamisli masovnih scena, upotpunjenih horom, statistima, kostimima...

I onda krah.

Vitez de Grije i Manon Lesko vode ljubav na podu u drugom činu. Nešto najogavnije od svih erotskih scena koje sam gledao do sada. Na filmu, u pozorištu, u operi,... takav doživljaj nećete imati ni u tekstovima Henri Milera, ni Kazanove, ni Markiza de Sada... Manon Lesko leži, diže nogu ka Vitezu de Grijeu... a on izvrće njenu haljinu. žipon, turniri, korseti...

Muči se sa „fartingejl“ovima. On ih pritiska, oni odskaču... Grije se bori u žaru svoje ljubavi.., ali se „frangejlovi“ ne daju. Znate šta je to...? To su one žice koje su u veku radnje opere držale raširene haljine... Ni najveći sladokusci ženskih čari, oko i iznad kolena, nikada i zapamtite nikada ne ulaze u opise kako izgledaju te dame u tim predelima sladostrašća. Mislim na vek kada je živela Madam Lesko. A reditelj nam baš to nudi. Bljutavo.

A drugi propust i gori i nedopustivi. To se desilo onda kada sam se latio olovke istog trena kada i gospođa pored mene. Scena proterivanja žena za Ameriku. Narednik straže čita imena proteranih žena koje se moraju ukrcati u brod. A one prilaze,... njih 12, 13... I sve grabe guščije pero i potpisuju se... Žene koje pripadaju samom socajalnom dnu... Nedopustivo... I da ne nabrajam druge, treće, pete nelogičnosti... Zar reditelju nije palo na pamet u veoma dugom i statičnom zadnjem činu kada su Manon Lesko i njen ljubavnik u pustinji, da uvede balet... Aveti, vizije, duhove... Pa oni su bez vode u pustinji... Ne poklanjam svoje ideje... Ali i previše je nedopustivo za nekog ko sebe naziva rediteljem. Evropskim rediteljem. Rekoh, Beograd je tezga, ko će ovde javno da analizira opersku režiju... Osim mene, naravno.

Ovdašnji su skloni da u strancima vide neprikosnovene autoritete. Kostimograf  Luka Dal Alpi se razmahao do maksimuma, a nikakav efekat nije postigao. Sem što je zavukao ruku duboko  u budžet opere. Hor, statisti... Gomila sveta, bez potrebe... Tačno, scenski efekat, ali koji će biti ukupni efekat predstave. Hoće li se ukupno izvesti pet puta. Čak i škole i prva tri reda za penzionere neće pomoći da ovakva predstava opstane... Muzika koja ne ostaje u ušima posetilaca, arije koje ne mogu da izmame ni najmanji aplauz (ko je bio na predstavi, čuo je), razvučena dramska radnja, previše statičan zadnji čin i cveće... Gomila cveća. Možda desetak i više buketa.

Pa u operskoj Sali na Trgu veći aplauz dobije Rigoleto po stoti put, kada pevaju pravi pevači, nego premijera Madam Lesko.

Ovo je sramota od premijere, ako ne znate kako izgledaju premijere, kako publika aplaudira, idite u Novi Sad, ili neka Gospodin Babić objasni svojim večerašnjim kolegama kako se to radi i doživljava.

Nemojte me odmah osuđivati. Vreme će pokazati da li sam u pravu, ili ne...

Evo za kraj jedna lepa misao čuvenog Brane Petrovića. „Pod turcima nije bilo intelektualaca, inače bi još bili pod turcima“!

Nadam se, čitaoče, da ne pitaš sam sebe kakve  ovo veze ima sa gornjim tekstom. Tu je objašnjenje svega napisanog. Pod turcima su bili nepismeni seljaci, a samo takvi mogu da izađu na kraj sa zulumćarima.

Ja čekam sledeću ostavku.

Hoće li da bude zbog nečije Časti, ili nečijeg Bezobrazluka?

Tipujem na Čast! Cenim pesnika Branu Petrovića.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/02/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html

Adam Naum

 

Adam Naum je pseudonim Zdravka Popovića. Objavljivao je po humorističkim časopisima i na Radio Beogradu. Štampano mu je desetak  knjiga, među kojima su: „U tebi je univerzum“, „Seksualni bonton“,... Adam Naum je izučavalac paranormalnih fenomena, posebno spiritizma i radiestezije i jedan je od poslednjih alhemičara. O tim njegovim delatnostima se veoma malo zna u javnosti. Živi u Beogradu

Laura Popović

 

Laura Popović, ranije Laura Taipi Miletić. Rođena 1960 u Beogradu. Završila dva odseka na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Odsek za klavir i teoretski odsek. Bavila se pedagoškim radom u više beogradskih srednjih škola. Njena kritička mišljenja o klasičnoj muzici i operi su naišla na dijametralno podeljena mišljenja u javnosti. Uprkos tome niko je nikada nije demantovao i nije ušao u dijalog sa njom.

Institut za umetničku igru, Plesna predstava Marko, kompozitor Ana Krstajić, Nikola Pavlović, koreograf, Aleksandar Nikolić reditelj, Igor Jagysh kostimograf (modni kreator), Branko Mitroivić, Jakša Filipovac, Jovana Grujić, Bisera Dimčeva, Sandra Milošević, Tijana Koprivica, Katarina Bućić, Ljubica Nešić, Luka Stojković, Vanja halupa, Foto Nemanja Maraš, dizajneri Aleksa Bukvić, Katarina Vukobratović, piše David Naum

Za Dan zaljubljenih, Beograd je dobio premijeru baletske predstave. Institut za umetničku igru je publici poklonio (predstave u njihovoj organizaciji su većinom besplatne) „Savremenu plesnu predstavu MARKO“ (Zvaničan naziv)

Oni koji me redovno čitaju, znaju kako o predstavama, kao i o svemu drugom, ne pišem suvoparno, nabrajajući činjenice. Kod nas se o teatarskim, baletskim, operskim predstavama piše jezikom i stilom, kao pre 30, 50, 70... godina... Ko ne veruje neka uporedi ondašnje pisanje sa sadašnjim. Promeni li se samo datum i imena protagonista, moguće je sve tekstove i danas koristiti.

Elem, Marko Kraljević, jer se onaj gornji naziv odnosi  na kralja Marka Mrnjavčevića, koga zadesi zla sudbina da presto nasledi nakon čuvene Maričke bitke, gde poete rekoše kako pogibe i njegov otac i stric i sve što je tada valjalo i bilo pametno. Srbi su oduvek voleli da slušaju epska kazivanja o nekom ko ih i nije zasluživao... Od svih đumrukanskih predstavljanja, opstala su samo dva. Ovo đumrukanskih upotrebljavam u obliku prisvojnog prideva, a odnosi se na „Teatar na đumruku“... Prvu srpsku teatarsku organizaciju formiranu u Kragujevcu 1842. (tadašnjoj prestonici, inače đumruk na turskom znači carinarnica)

Pitaćete se zašto to spominjem ovog februara meseca 2020. Pa za formiranje profesionalne glumačke družine raspisan je javni konkurs u tada jedinim novinama „Serbskim novinama“. Koliko smo mi danas daleko od toga što se tiče opere, baleta, teatra... Podsetimo se toga, nije na odmet.

Radoje Domanović je ušao u istoriju naše književnosti sa „Markom Kraljvevićem, po drugi put među srbima“, Slobodan Milatović je u stilu mjuzikla „Kosa“, napisao i režirao „Marko Kraljević Superstar“

Sigurno, večerašnja predstava ima potencijal da se uvrsti u prva tri ozbiljna umetnička rada čija je podloga Kraljević Marko.

Ovako nešto mora da počne od muzike. Da li je u pitanju klasični balet, ili pak nešto što zovemo plesnom predstavom, sve jedno. A večeras je, po mojoj ličnoj proceni, muzika bila najlošiji segment.  Možda Ana Krstajić ima uspeha pišući za tetar, film, TV serije... ali njeno delo koje smo večeras čuli, nema potrebnu zaokruženost. Ne može da se pronađe lajt motiv, početak nema ništa zajedničko sa sredinom, ta dva dela sa krajem, koji je najsličniji holivudskoj filmskoj muzici za neku „ titaničku love story priču“.

Kada se komponuje za film, na početku može da bude tehno muzika, potom kako se kreće radnja i glavni junak, da pređe u motive klasične muzike, pa ako ode u rat u muslimansku državu, da se nastavi sa orijentalnom muzikom, i da završi u ljubavnom gnezdu u alpima, gde jodluju pastiri... Ali uvek lajt motiv... Ana Krstajić veoma dobro komponuje, zaokružava celine, ali onda počinje nešto sasvim drugo... Dobro zaokruženo, ali ničeg zajedničog ni sa predhodnim, ni sa onim što će doći potom... Da ne ulazim u širu analizu... Muzika koja treba da predstavi Marka Kraljevića, a da nema onaj prepoznatljiv (jasan i nedvosmislen) ritam Prilepa, melodiju Prizrena, ako to nisu oni motivi makedonsko-bugarski koje ni jedan muzičar van južnog Balkana nije u stanju da izevede, je nepotpuno... Da ostanemo kod reči nepotpuno, svaka druga bi bila mnogo oštrija.

Tvrdim kako ovo nije muzika za plesnu predstavu, a opet... Koreografija Nikole Pavlovića je za svaki respekt. Neka njegova koreografska rešenja, siguran sam, neću da zaboravim, jer „pucaju“ od metaforike. Sa moje strane jedno veliko bravo za Gospodina Nikolu Pavlovića.  Uspeo je i nešto što mnogima u ovakvim projektima teško polazi za rukom, da dovede do savršenstva kompletan igrački ansambl. Jasno, među igračima su i neka imena, publici, veoma poznata kroz predstave Instituta za umetničku igru. Zaslužuju da bar napišem njihova imena, ne izdvajajući nikog posebno: Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Jovana Grujić, Bisera Dimčeva, Sandra Milošević, Tijana Koprivica, Katarina Bućić, Ljubica Nešić, Luka Stojković i Vanja Halupa.

Reditelj Aleksandar Nikolić, ovom predstavom potpisuje svoj peti veliki rad u zadnjih trinaest meseci. Režije opera: „Krunisanje Popeje“, Rigoleto“, „Faust“, i plesnu predstavu isto u realizaciji Instituta „Čarobni breg“... Ne samo da sam sve gledao, već sam o svima pisao. Da skratim priču (tome baš i nisam sklon), ostajem pri ranije iznetoj konstataciji da je on „Pazolini srpske scene...“  I večeras se potvrdilo da čarobno kreira masovne scene, potom ljubavne igre parova, onda... potom....

U meni ostaje jedna misao, večerašnjoj predstavi je nedostajao dramaturg, ali zato je, sa druge strane,  kostime radio Igor Jagych. I da nisam to pročitao u programu, znao bih. Ako već pratim umetnički rad Gospodina Nikolića, normalno je da se izdiferencirani stil i poetika pristupa umetničkom delu prepoznaju. Isti je slučaj i sa Gospodinom Jagychem. Već sam ih u nekim ranijim osvrtima nazvao Kraljevima... Drago bi mi bilo kada bi se nakon neke naredne predstave i Nikola Pavlović pridružio njima u takvoj konstataciji.

Na kraju pohvale za dizajn programa. Aleksa Bukvić i Katarina Vukobratović su sa fotografijama Nemanje Maraša napravili nešto za šta imam samo dve reči: Savremen i otmen.

Hvala svima koji su se trudili.

Tekst je u celosti objavljen na internet portalu pravoumetu.com

http://pravoumetu.com/2020/02/14/marko-u-beogradu/

Narodno pozorište, Beogradska opera, Seviljski berberin, Ljubomir Popović, Nebojša Babić, Nevena Matić, Dragutin Matić, Nenad Jakovljević, Svetlana Lovčević, Ana Zorana Brajović. Jasmina Trumbetaš Petrović, direktor opere. Piše David Naum

Po Cukića propisu!

Po Tominom sistemu!

Ne znam da li ste čuli za te izraze?

Večerašnji „Seviljac“ me je inspirisao da ih se setim. Uvek sam tvrdio kako mi je operska predstava samo šlagvort za razmišljanja koja se često udalje od scene, instrumentalnog zvuka, glasa, pokreta… Na prvi pogled se udalje. Samo na prvi pogled.

 Reče mi pre neki dan, jedan moj prijatelj, čovek od ukusa i operskog znanja : „Ti ovima samo praviš reklamu. O njima niko nikada ne bi ništa napisao, a ti ih kritikuješ, ismejavaš!“ Tačno, često su loše reči o nekome bolja reklama od pozitivnih, bar u okruženju iskriveljenih vrednosti.

Ali da se vratim na naslov.

U Srbiji  se sve mnogo bolje znalo, a to je bilo vreme između dva rata. A Srbija je, takoreći, uvek između dva rata… Tada se, a i pre, a i kasnije, u situacijama kada neko očigledno podvaljuje drugima, u nameri za sopstvenim opravdanjima,  govorilo: “Po Cukića propisu”. Bilo da se varalo na kartama, ili su državni činovnici muvali, na pitanje po kom zakonu se to radi, odgovaralo se uvek: Po Cukića propisu.

A mnogi ne znaju kako je Dr. Kosta Cukić, školovan u Beču i Hajdelbergu bio ministar finansija sredinom 19. veka u Knjaževini Srbiji. Danas ga istorija ekonomije karakteriše kao tipičnog konzervativca i predstavnika najgore birokratije. Valjda ti je, čitaoče, jasno zašto je nastala kovanica: Po Cukića propisu.

Ova druga izreka (u naslovu) je iz vremena sadašnjeg. U pitanju je budući svetac. Lik mu je živopisan u crkvi čiji je ktitor, a oreol će se lako dodati kada se za to steknu uslovi. Reč je o Tomi koji je imao svoj sistem sticanja znanja preko noći i zato se može očekivati da će biti budući zaštitnik učenika i studenata…

Da se vratim na predstavu “Seviljski berberin”… Uvertira teče, a direktorska loža prazna. Naravno da ne sluti na dobro. Ne mislim na dobro predstave, već na ukupno opersko dobro. Bar za mene. Nisam kupio ulaznicu za Novogodišnji gala koncert.

Pa Gospođa direktorka je već poznata po prodaji mačaka u džaku. (Pisao sam na tu temu) Nije problem ako je u džaku  bilo kakva mačka, problem je da nije mačor, a veoma često je u pitanju baš to. Ja ruku u džak, a ono pravi mačor. Ne bi mi prijalo da za Novogodišnji operski koncert po enti put slušam Plazinića, Jakovljevića, Dojkovića… Ulaznice se prodaju, po ne malim cenama… A niko ne zna ko učestvuje, šta je na programu,… Možda će i ove  godine direktorka da nam otvori koncert svojim valcerom, ili će preći na temperamntnije plesove koji su ovekovečeni u klasičnoj muzici poput čardaša, ili tarantele. Unapred mi je žao što ću to zadovoljstvo morati da propustim. Prihvatam mačke u džaku, da, ali mačore ne. Ipak nisu u skladu sa mojim senzibilitetom.

Ove godine nećemo imati operetskog “Slepog miša” za kraj sezone. Valjda je uprava zaključila kako je za publiku bilo i previše obećanja, samohvale, što će se reći smeha u protekloj godini. Zato smo večeras  imali bricu iz Sevilje, plus “Pepeljugu” za par dana.

Evo vam jedan lep detalj. Jedan od “umetnika” BO odluči da sebe predloži za jednu od najznačajnijih nagrada u našoj državi. Mislim na državu Toma i Cukića. Komisija izabrana od onih “odozgo” nema pojma o kome se radi. Nikada nisu čili za njega. A uz to, on ne prilaže nikakav dokaz da zaslužuje nagradu. Nigde nije ni spomenut, a kamo li ocenjen. Saopšte mu to, a on besno udara po stolu, preti komisiji da će tražiti njenu smenu,… Elem, zamole ga oni da im donese bar neki snimak sa bilo koje predstave, gde se može čuti sva lepota glasa  o kome priča… Prođe nekoliko dana, a “pevač” dostavlja snimak predstave iz 2015. godine… A nagrada se daje za doprinos kulturi u 2018. godini… On i dalje nezadovoljan, ne prestaje sa pretnjama… Onda neki članovi komisije pitaju za informaciju ono dvoje što pišu “veoma loše o operskim veličinama” (izjava jednog od bivših čelnika)… Kada su čuli smeh, bilo im je sve jasno… Ali konkurs se ponavlja svakog februara, ne sumnja se da će dotični i ove godine da prijavi sam sebe za nagradu.

A večerašnji Seviljski berberin je u startu obećavao.  Ljubomir Popović kao Grof Almaviva, Bartolo Nebojša Babić. Prvi dolazi iz Zrenjanina, drugi iz Novog Sada… Obojica nezamenjivi u ovoj predstavi. Sa druge strane su Dragutin Matić u roli Figara i Nevena Matić kao Rozina. Niko od njih nije zaposlen u ovdašnjoj operi. Verujte, to je veoma bitan podatak…

Ako oprostimo Gospodinu Popoviću nesnalaženje, naravno pevačko, u prvom činu, sve drugo, kod svih glavnih aktera je bilo za pohvalu i uživanje. Zadnjih godina sam slušao i gledao sve predstave Seviljskog berberina. I ovde ne bih imao ništa posebno da dodam.

Naravno da treba pohvaliti i Nenada Jakovljevića, kao Bazilia, učitelja muzike. Svojom komikom se potpuno uklapao u nabrojanu ekipu.

Publika nije adekvatno odreagovala  na kvalitet izvođenja.  Za očekivanje je da Figaro (Dragutin Matić) na otvorenoj sceni dobije najveći aplauz, što se i desilo, ali publika  nije reagovala i na vrhunsku komiku  Popovića, Babića, Matića. Valjda se zadovoljstvo većine posetilaca završavalo fotografisanjem pored novogodišnje jelke, koja posle više godina liči na ono što treba da simbolizuje zimu, život, šarenilo sreće,…

Da još nešto konstatujem  povodom pisanja o večerašnjoj operi. Gospodin Babić i Gospodin Matić su dva pevača koji su na otvorenim scenama, a i posle predstava, zadnjih godinu, dve tri, uvek dobijali najveće aplauze. Apsolutno najveće aplauze. Ako se ovo nekome ne sviđa, neka sedi pored mene na operskim predstavama, pa ćemo da se gledamo u oči.

A što je to interesantno, pa obojica nisu stalno zaposleni u našoj operskoj kući.

Biće ovde još reči koje se  mnogima neće svideti, ali o tome malo kasnije… Oni što misle kako pišem “s brda, s dola”, greše, sve je u mom pisanju unapred smišljeno i željeni cilj se uvek postigne.

Kao što rekoh, direktorke opere nije bilo. Ja sam bar u simbolima ustanovio da joj je jedna noga na fotelji pretesterisana. Naravno, to neće umanjiti njen rad i zalaganje, jer se već navikla na sedenje na klaviru. (podsećam, klavir ima tri noge)

Publika nije mogla da vidi direktorku, ali je gledala dirigenticu Anu Zoranu Brajović. Možda Gospođa Brajović ne zna kako joj stoje pantalone, ali bi morala da zna kako dirigent ispred orkestra staje sa pokrivenom zadnjicom. Već sam pisao na tu temu, ali za one koji ne razumeju, ili ne pamte, ponoviću. Dirigent okreće zadnjicu publici i zato je pravilo u klasičnoj muzici, bilo da je filharmonijsko-orkestarska, ili operska, da muškarci nose frak, a žene, ako već nije haljina u pitanju, onda ženski frak, ili duža tunika koja pokriva obline zadnjice. Opasno je da se neko utegne u uske pantalone… Uzroci su različiti: bes hir, ili nešto treće, mnogo gore… Pa još kada se uz to obuče kratka bluza, koja se pri prvom pokretu ruku podigne iznad pojasa… Počinje dirigovanje u stilu: Drž gore, drž dole!

E sad, sve može kod srba: Po Cukića propisu.

Recimo ako zaposlite svog sina: Po Tominom sistemu, znajte da će od vas tražiti da zaposlite nekoga bez odgovarajuće škole, nagovarajući vas da kažete da to može: Po Cukića propisu.

Ako imate vremena za manevre, nagovorićete tog, nedovoljno, ili totalno neobrazovanog, da se što pre negde   doškoluje preko noći: Po Tominom sistemu. Ako pak nemate vremena, morate da insistirate, pozivajući se na Cukića. To se začini opravdanjem da morate, da vam gori, da je u pitanju “život i smrt”, … A najbolje je potegnuti rečenicu: Tako traže oni odozgo!… Jer te “odozgo” niti ko poznaje, niti vidi, niti čuje, pa ne može ni da proveri…

Često su te komedije van scene mnogo interesantnije od onih za koju su muziku pisali Rosini, kao večeras za ovu predstavu, ili Štraus, ili Mocart.

A šah se igra, figure se premeštaju sa jednog mesta na drugi, neočekivano i bez pravila, sem ako se ne potegne za Cukićem.

Smenjan je rukovodilac operskog studija. Bez objašnjenja. Nije bilo ni par reči zahvalnosti (oficijelnih), na sajtu pozorišta. Ovako se svašta spekuliše… A podsetimo, u studio su počete da se primaju osobe bez audicije. Jasno, za to je potrebna dovoljno autoritativna osoba koja može glasno da izjavi: To je po Cukića propisu.

Ne verujte nikada onim političarima  koji se na početku svog mandata zaklinju u mlade, poštenje, ravnopravnost, transparentnost…

A Cukića propis je ovladao operom. Takoreći do juče su mogli na “Gala koncertima” da pevaju i drugi i treći solisti. Mogli su da pevaju i gosti. Pa Gospodin Babić iz Novog Sada je bio tu (ne jednom). Pevali su “honorarci” i dobijali najveće aplauze. Koja ružna reč “honorarci”, ali je NAMERNO upotrebljavam

Poštujem, nova direktorka, nova pravila. Interesuje me samo ko donosi pravila. Da li neki N.N., koji se poziva na Cukića???

Elem, obećah malo ljutnje za one (pre)nabeđene.

Demantujte me ako grešim. Osim dva basa, Tomaševa i Bajića, zadnjih godina od onih koji nam se nude na sceni beogradske opere, najviše u inostranstvu nastupaju jedna pevačica koja spade u druge soliste i jedan “samo honorarac”. Dok se ti, čitaoče, presabiraš šta sam napisao, istaći ću samo činjenicu:

Zamislite zbunjenost ljudi u tim operskim kućama gde njih dvoje nastupaju. Pomišljaju ljudi kako li tek pevaju prvaci u toj Srbiji, kada ovi “drugorazredni” kod njih tumače glavne role?? Pa ih ponovo zovu, pa ih ponovo zovu.

Jeste malo smešno, ali za mene veoma otužno.

ZNAM! Reći će neki kako aplauzi nisu merilo kvaliteta, reći će ti isti kako gostovanja nisu merilo kvaliteta…

A šta je onda merilo kvaliteta?

Broj nastupa po mini salama, hodnicima, haustorima širom Srbije, jer neko ima nekog tamo, odakle se plaća???? Ili broj intervjua u medijima gde “neki” imaju vezu”, ili su politički podobni za taj medij,… Ili, broj predstava u matičnoj kući, jer sebe može da ugura gde mu se ćefne,… I ne samo sebe, već i one koje gura po sistemu Cukića propisa,… Ili, ili,…

Završiću sa konstatacijom. Verujem u Upravni odbor nacionalnog teatra. Verujem u čestitost, smelost i realna sagledavanja umetnika koju su u Upravnom odboru.

Tvrdim, neko mora da da ostavku.

Neko mora da da ostavku!

Srećna nam Nova godina u kojoj neko mora da da ostavku!

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/12/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html

Narodno pozorište Beograd, Jasmina Trumbetaš Petrović, direktor opere, opera Aida.

OTVORENO PISMO

Gospođo Trumbetaš Petrović, navršilo se godinu dana kako ste direktor Opere u glavnom gradu.

Kada ste počeli sa radom, obratio sam Vam se javnim pismom.  Sada je (za očekivanje) red da i danas prokomentarišem neke stvari, pošto Vi ćutite. Sumnjam da Vas je iko pratio ovih godinu dana više od mene. Možda su pratili vaš rad, ali sumnjam u pamćenje istih i na smelost da izreknu šta misle i šta su zaključili. (mislim javno)

Sami mi direktno rekoste kako tekstove dve osobe (u koje spadam), ne čitate, ali Vam drugi o njima pričaju.

To Vam je loša varijanta, ali Vi ste je izabrali. Međutim i to je bolje od muke jednog vašeg predhodnika kome je supruga (naglas) čitala te tekstove. On je, na svu sreću, umetnički pokojnik. Jer svačija umetnost umire, ako ga publika dočeka ćutnjom.

I u nastavku pisma ću pokazati kako što šta znam, ali od toga poprilično i prećutkujem.

Naravno, poput Vaših predhodnika, niste se obratili javnosti nakon prve godine rada. Radi to i predsednik Amerike, radi to i guverner Narodne Banke Srbije, ali kod čelnika  opere i teatra to nije manir, ni obaveza, niti pravilo, ni politike, ni etike… Nisam upotrebio slučajno reči politika i etika, jer svaku reč koristim sa veoma smišljenom namerom.

Gopođo Jasmina, imali ste  čime da se pohvalite u proteklom radu.

Imali ste više premijera tokom jedne godine, nego svi drugi  Vaši predhodnici. Mladi umetnici i “umetnici” su angažovaniji nego ikada do sada.

Prvi put smo imali operske arije na Trgu republike. Vašom zaslugom. Hvala Vam!

Zašto se sa svim tim ne pohvalite? Ili ste previše skromni, ili isuviše gledate unapred, pa ne vidite čak ni svoje  rezultate, koji su za respekt?

Vi ste prvi čelnik koji je operu poslao u pohode građanima, oplemenivši zvukom slobodne prostore. Čestitam Vam na tome. Očigledno veoma uspešna saradnja sa Gradonačelnikom Beograda!!! (Ovde su tri znaka uzvika i svaki ima svoje značenje)

U senci takvih uspeha, neka ostane onaj katastrofalni početak nove operske sezone, kada je sala bila sramno, više nego poluprazna… Kada je plaćeno gostovanje (honorarno angažovanje) 4 (i slovima četiri) osobe van operske kuće, a na drugoj strani članovi ansambla se žale da mesecima ne mogu da dođu na red da budu angažovani… Bilo Vas je i u toj predstavi… Bilo vas je i na prošlom Srpskom novogodišnjem koncertu…

Na drugoj strani,  niko nije ustao u Vašu odbranu kada je pisano u medijima da neke vaše kolege preživljavaju mobing. Ta reč je dovoljna da to ispita javni tužilac… Ali sve se, srećom, smirilo… Peglanje izgužvane situacije Vam, očigledno, dobro ide od ruke. Dovoljno je “ugroženome” dati neku od glavnih rola i sve se zaboravi (pogotovo ako toliko i ne očekuje, a još manje zaslužuje). Ipak smo mi nacija koja i previše galami, a brzo zaboravlja… (sem omraženih pojedinaca). A ona reč “mobing” kao da nije izrečena, kao da nije napisana, kao da nigde više ne postoji… Pojela maca!

Otkazano je gostovanje jednog umetnika 5 sati pre predstave, a sala rasprodata. Vi nemar (bezobrazluk) svojih podređenih nazivate tehničkim problemima. I umesto da izađete u javnost i priznate grešku podređenih, a to znači i svoju, vi u stilu “bivših i pokojnih”, nojevski glavu u pesak. Njima sam svojevremeno poručivao, u toj pozi se niti vidi, niti čuje, ali je zadnjica na izvolte. E to Vam sigurno nisu preneli oni koji Vam govore o postojanju “nekih tekstova”, koji se “čitaju i u inostrastvu”….

Lakše je progutati knedlu istine, nego nedeljama dobijati prašinu u oči, ali… Svako bira svoj put.

Gospođo Trumbetaš, svakako da nemate dovoljno vremena da se iskažete kao pevačica (rekoste to, u, ne jednom, intervjuu). A opet, bar mi se čini, pevate češće nego ikada do sada. Više ste pevali zadnjih godinu dana, nego predhodne dve – tri.  Svako ko dokaže da ovo nije istina, neka me nazove lažovom, previše su blage reči: neinformisanost, zlonamernost i sl.  Čak Vas vidim i na gostovanjima u inostranstvu. I nadam se da ćete biti, bar na dva gostovanja u inostranstvu, pre nego odete sa funkcije na kojoj ste. Možda Vas ove zadnje reči oneraspoložuju, ali  kao zapisivač i analitičar (uh, ta je reč danas veoma in) operskih dešavanja,  udbeđen sam kako Vam je garantni rok istekao. Ja Vam, sa druge strane želim da što duže ostanete tu, da preispitate koliko je opravdano i svrsishodno  angažovanje pevača  na daskama nacionalne opere,  koji nemaju adekvatno obrazovanje i čemu forsiranje nekoga ko ne može da se zaposli u kući gde ste Vi direktor (bar po sadašnjem pravilniku), sem ako se ne promeni pravilnik, ili takvi, preko noći, ne završe “Akademije” u Bjeljinama i drugim prekodrinskim visokoškolskim ustanovama, pa onda dođu da odlučuju, kadriraju, kroje i prekrajaju… Ako već to ne rade i sada? (Naravno da mnogo više znam nego što pišem.)

Želeo bih da ostanete što duže i istražite činjenice da pojedine institucije novac za gostovanja, nastupe, koncerte, uplaćuju preko agencija i privatnih preduzeća,… tako da su mnogi dobili nadimak 14%… Vi ste jedna od retkih pevačica koja, da kažemo, redovno gostuje i u malim mestima. U startu sam taj Vaš potez nedvosmisleno hvalio. Mislim kako imate i moć i želju da zajednički raskrinkamo zlonamernike koji tvrde da mnogi zavlače ruku duboko u kasu vlade (što znači našu zajedničku kasu) i za koncerte na koje dođe par desetina osoba potroše i 200.000 dinara. Složićete se da je bolje tih par desetina ljubitelja kvalitetnog zvuka smestiti u autobus (ili minibus)  i za taj novac odvesti jednog dana u operu Beograd, drugog dana u operu Novi Sad, naravno sa višednevnim smeštajem na, recimo, Paliću. Nadam se da Vama, koja nastupa širom Srbije, kao i, bez ikakvog ustezanja, u najkamernijim prostorima našeg glavnom grada, to ide u prilog, a opet ste na funkciji, odakle se reč veoma daleko čuje.

Vi znate da ne krijem ni ono što mislim, niti ono što osećam (selektivno pišem, jer one glavne adute čuvam da izbacim ako se neko pobuni protiv ovih i ovakvih reči). Siguran sam, mnogi od čitalaca ovog teksta će se  začuditi da spadate u onih desetak umetnika kojima sam nakon nastupa lično čestitao.  To radim veoma retko, a Vama sam čestitao izvrsno tumačenje Aide. Niti sam ja to zaboravio, niti ste Vi zaboravili (ubeđen sam). Iako Vi ne čitate ove tekstove (tako rekoste), ali vam drugi prenose (i to rekoste).

Ja nemam problem  da čestitam onome ko je uspešan, nemam problem da pišem u superlativima  čak i o onima sa kojima sam prestao privatno da komuniciram, jer smatram da su veoma loši ljudi. Javno im čestitam na zadovoljstvu koje su u meni proizveli svojim nastupima. Tako je bilo i tako će biti. Ali, Bože moj, i pevačka i umetnička, a i rukovodilačka budućnost je pred vama.

Gospođo Trumbetaš, već sam pisao kako nemate sreće sa intervjuima, iako ste trenutno na jednom od najznačajnijih mesta srpske kulture.

Vaš izlet u javnost sa promotivnog mitinga jedne stranke je izazvao buru negodovanja. Opravdanje da je politički stav lično pitanje je ispravno, ali onda ispod imena u TV prilogu treba da stoji (lični podatak, građanin po imenu tom i tom) uz podatak da je iz Barajeva, Pirota, ili Ruskog Sela, a ne da je na funkciji institucije od nacionalnog značaja. Ako na tom skupu niste bili u ime Opere, onda nije ni moralno, ni etički da upotrebljavate Vašu funkciju, sem ako to nije politički opravdano, ali onda ovo zadnje isključuje one dve predhodne stvari. Mislim na etiku i moral.

I previše se prašine diglo oko Vas… Zato sam sklon da tvrdim kako se Vašoj funkciji bliži kraj.

Bićete u mnogo boljem položaju od onog Vašeg predhodnika koji se pohvalio da je za njegovog mandata odigrano pet stotina i dvadeset predstava i da ni jedna nije otkazana. Vi možete da se pohvalite da ste od mnogih mladih polupevačica napravili zvezde koje se iz meseca u mesec pojavljuju na sceni nacionalne opere, da ste im trasirali put u inostranstvo, da ste takoreći svuda pevali, sem u “Žikinoj šarenici” (Ostvarenom snu mnogih Vaših koleginica – o tome ću tek da pišem.) Možete se pohvaliti premijerama, nastupima operskog ansambla u javnom prostoru, možete se pohvaliti željama da promovišete mlade, iako je ta knjiga spala na tri slova,.. (tako se kaže) iako ja tvrdim da je spala samo na dva slova: M. i E.

Sada razumem što se prvi put desilo da u jednoj polusezoni nemamo ni jedno, značajno i manje značajno,  gostovanje iz inostranstva, jer novac je otišao ovdašnjim “honorarcima”. I treba da ulažemo u sopstvene “kadrove”, ali bar neka bude preko konkursa, audicija, sa neutralnom komisijom… (Zar se niste na početku mandata zalagali baš za to?) Neka se o tome sada zabavi malo Upravni odbor. Onaj predhodni sam, ne tako retko, prozivao, rećiće neko da ovima gledam kroz prste.

Ponoviću, drago mi je da zahtevna funkcija nije umanjila Vaš broj nastupa, naprotiv… Diva (moj zaključak od pre par godina), nećete nikada postati. Za sada su, za  srpsku publiku, samo dve dive u kući kojom rukovodite. Jadranka Jovanović i Dragana del Monako (ni jednu lično ne poznajem). Gospođo Trumbetaš, zar ste zaboravili da ove godine Gospođa Del Monako slavi tridesetogodišnjicu umetničkog rada. Ostavili ste prostor onima koji su poželeli (čitaoče čitaj: Izdejstvovali) da “ovekoveče” četvrt  veka pevanja (od čega tri četvrtine u horu). Gospođa Del Monako je zaboravljena i pre pet godina, biće zaboravljena i danas i biće zaboravljena kada bude odlazila u penziju. Ili sledite manir Vaših predhodnika koji minimizuju sve što urade pevači van granica Srbije

Tako se  samo  potvrđuju celovekovni navodi srpskih humorista, da ovde niko ženama ne oprašta inteligenciju, fizičku lepotu i uspeh.

Gospođo Trumbetaš, da ste postali Diva (neka me opovrgnu oni koji su više pisali o ovdašnjoj operi, u ovom sastavu, od mene), seti li bi ste se Dragane del Monako, zato Vam to ne treba uzimati za zlo.

Možda bi predstavom posvećenoj Gospođi Del Monako (prođe decembar, nema takve predstave)  mogli da se podičite da ste i Vi u istom ansamblu sa njom, da su i mladi koje protežirate, u istom ansablu, (M. i E.), jer već umišljaju (da se zaključiti) kako su iznad svih.

Tvrdim kako ne umete da budete Direktor, pevanje Vam bolje ide od ruke… A kao što rekoh, iako javno govorite kako nemate vremena za svoju ljubav i profesiju, ispade da vas je ove godine više bilo na nastupima, nego dve – tri godine u nazad (Već napisah, ali da čitaoci zapamte). Ako sam pogrešio, nemojte mi opraštati. Bilo Vas je od Geozavoda da konzulata u Parizu, evo Vas i “Pod fenjerima”, bilo Vas je i na sajmu knjiga. Zatvorili ste jednu sezonu “otvorili” ste drugu. Igrali ste valcer na sceni, sa glumcem koji i nije ni u čemu salonski tip (pisao sam o tome). Vašom  “Džepnom operom” (ne) “promovišete mlade”, kako ste ranije izjavljivali u medijima. Sada Vam je prosek oko 50 godina. Ili “knjiga mladih” spade na….

Ali da se vratimo na moje pismo od pre godinu dana. Tvrdio sam kako ne možete da budete Direktor, jer ste u sukobu interesa. Firma koja se, između ostalog, bavi organizovanjem koncerata i operskih predstava (Vi ih zovete džepna opera) je bila u vašem vlasništvu… bili ste osnivač i odgovorno lice.

Vi ste tek 10. maja ove godine rešenjem Agnecije za registre broj   5532/2019 prestali da budete rukovodilac i vlasnik. Gospođo Trumbetaš, ta dokumenta su javna.. Preneli ste rukovođenje na drugu osobu… 6 meseci posle imenovanja!

Ponavljam: 6 meseci posle imenovanja! A u međuvremenu????

I sada ista firma dobija novac… Dobija novac “od nekoga” i angažuje, između ostalog,  Vas… Da li ta firma dobija novac iz budžeta Republike Srbije?…  Vi sada preko te fime dobijate honorar, ili ne dobijate…

Koja je razlika od dobijanja novca zato što je neko rukovodilac firme, od toga da ista ta osoba dobija novac, jer je ta firma “angažuje”???

“Objašnjenje” kako je Vaša “bivša” firma “udruženje građana”… Stoji, … stoji da je “registrovano” kao Amatersko kulturno umetničko društvo, kao Planinarsko društvo,… ali ni po čemu se ne razlikuje od drugih privrednih subjekata… Vaše kolege i Vi tu ne nastupate amaterski, niti putujete diveći se prirodnim lepotama Srbije… Uduženja građana su privredni subjekti, registrovani gde i svi drugi i dozvoljeno im je obavljanje privrednih delatnosti, a u slućaju Vašeg:… Organizovanje predstava, koncerata, nastupa,  kusreva, škola,… U čemu onda neko može da vidi razliku toga i organizacije na čijem ste čelu???

Da li vi, sa druge strane , kao Direktor opere, ili kuća u kojoj Vi rukovodite sklapa bilo kakve ugovore (tokom protekle godine) sa osobom koja trenutno  rukovodi tom firmom??? Da pojasnim, Vašom firmom do pre 6 meseci. To ne biste smeli. To bi bio dvostruki sukob interesa. Proverite navedeno, ne želim sve da iznesem javno, pročitajte gore zašto, ali dobro znam  da ste šest meseci posle imenovanja na javnu funkciju, bili na čelu pravnog lica koje se bavi istom delatnošću kao i kuća kojom rukovodite. O tome je zakon jasan… Sem ako zakon važi selektivno, sem ako neko misli da je JaNeJart neprofitabilna organizacija, gde članovi pevaju i sviraju na amaterskoj osnovi.

Ignorantia legis non excusa… Kao pevačica znate italijanski, razumećete i ovu latinsku sentence.

Ali kod nas postoji i reč selektivnost…

Kod srba ima jedna izreka: Kome je Bog ujak, tome su svi sveci prijatelji… Savremena izreka glasi: Kome je Bog školski drug, taj može da se ….. do besvesti.

Hajde malo da razvedrimo situaciju, bar za populous koji će da čita ovo pismo. A i volim suvoparnost tekstova da razvedrim anegdotama koje mnogi ne znaju.

Svojevremeno su kritikovali i kritikovali Mošu Pijade, autora Krivičnog  zakona tadašnje Jugoslavije. Ako neko ne zna ko je Moža Pijade, njegov problem, onda i ne zna da je stotinama puta prošao pored njegovog spomenika koji je ispred zgrade Politike. Elem, vispreni Moša njima odgovori: Ja jedan pišem zakon, a 18 miliona ljudi pokušava da u njemu nađe rupu.

Da razvedrimo pisanje još malo, Gospođo Trumbetaš… Ipak zarađujem pišući o vedrim temama, a ne o malo zagoreloj stvarnosti i pravničkim činjenicama.

Klavir.

U podnaslovu, da li je sramnije staviti zadnjicu, ili nogu na klavir?

Mediji su prozivali Upravnicu teatra, neki i Vas zbog spornog klavira. Zaboga, mnogima zasmetala ženska noga prislonjena uz dirke. Zapravo vidljiv  ženski članak (da ne krenem u opis) i in cipele na crno-beloj pozadini dirki. Iskreno, ovaj članak i početak lista me ne inspirišu za esejistička nadahnuća, čemu sam, priznaću, sklon. Pa Gospođo Trumbetaš vi ste ležali na istom klaviru, dok Vas je fotograf, kroz objektiv, hvatao iz različitih uglova (menjali ste poze, menjali ste haljine). Sada taj klavir, kažu, košta 100.000 evra (podatak jednog bivšeg rukovodioca Vaše kuće), a koliko je koštao onda kada ste Vi ležali?… Ili možda nije isti klavir, ili u Vašoj kući postoje klaviri za ležanje, drugi za naslanjanje nogu i treći za sviranje… Pa naravno da sam bio na koncertu povodom kupovine tog skupocenog klavira. Svirao je jedan, u svemu, bledunjavi, rus. Naravno da sam pisao (može da se proveri, a pojedinima i da se pročita), pa rekoh na početku svog obraćanja, kako pratim dešavanja u Vašoj kući mnogo više od drugih.

Od Vas Gospođo Trumbetaš očekujem da damu protiv koje se digla hajka, uzmete u zaštitu i kao rukovodilac i kao žena, a i kao neko ko je koristio za fotografisanje, ili taj, ili neki drugi klavir.

Vidi se moja i želja i potreba da pišem o vedrim temama. Ne pada mi na pamet da skupljam podatke i šaljem “nadležnim službama”… U ovoj državi svaki mesar, krojač, nastavnik OTOa,… ima školskog druga “gde treba”.

Poslaću ovo svoje pismo umetnicima koji su članovi Upravnog odbora. Na bivšeg Predsednika UO, onog što je teatar nazvao Arkom, ne definišući ko su lavovi, ko zmije, hijene, čavke,… itd… samo prosipao lep fond šala… U sadašnjem Upravnom odboru su i veoma značajni umetnici. Njima ću da pošaljem, ali unapred ne prihvatam njihovo eventualno demagoško objašnjenje da nemaju zakonsko ovlašćenje… Njihova reč je moćna… Moćni su, jer su priznati umetnici, a to je jače od svake moći države i tiranije silnika… Mislim kako se, kao umetnica, tu slažete samnom.

A neka shvate i oni, a i vi Gospođo Trumbetaš. Publika nakon izlaska sa predstave ne prestaje da misli o onome što je videla, doživela… Ne prestaje da prati i zaključuje…

Ignorantia legis non excusa.

Gospođo Trumbetaš, Vama želim sreću u novim nastupima, čak i u inostranstvu !!!, a meni ostaje nada kako ću uskoro da pišem javno pismo novom Direktoru, pošto sumnjam da će i on da se obrati javnosti sa planom i programom u godini koja je pred njim.

David Naum

Ko se ne seća mog predhodnog pisma, može da ga pročita ovde:

https://umetnickihel.blogspot.com/2018/11/narodno-pozoriste-beograd-beogradska.html