Narodno pozorište, Beogradska opera, Pepeljuga, Ljubica Vraneš, mecosopran, Marko Živković, tenor, Marko Pantelić, bariton, Nebojša Babić, bariton, Nevena Matić, Ivana Živadinović, Strahinja Đokić, Ana Zorana Brajović,…28. 04. 2018.

Tresla se gora, rodila se Pepeljuga

                                                                                                  

Večeras je bila Pepeljuga, Opera koju nam je podario Rosini, a bila je najsličnija onoj za koju sam platio predhodnu ulaznicu.

Još jedan interesantan podatak, mediji su do 15. 04. objavljivali kako je na premijeri u ulozi pepeljuge Ljubica Vraneš. Potom su mediji zaćutali, a pojavila se Jadranka Jovanović.

Naravno da je večerašnji utisak neodvojiv od onog od pre tri dana, jer onda sam čekao i priželjkivao OVO, a večeras mi je u ušima i pred očima sve vreme bilo ONO.

Glavno i  osnovno, večerašnja Ljubica Vraneš i ondašnja Jadranka Jovanović u biti nemaju ništa ne zajedničkog, nego ni sličnog. Gospođa Jovanović je pre 20 godina, kada je bila prva premijera Pepeljuge, imala godina koliko danas ima Ljubica Vraneš, a obe treba da tumače lik devojke od 15 godina. Jer i Julija i Ofelija i Pepeljuga Angelina su devojke koje žele da se udaju, a to je u vremenima kada su nastale te drame i bajke, starost od oko 14-15 godina.

Priznajem, smetala mi je večeras  J. J. i njen glas od pre tri  dana, ali osnovno, Gospođa Vraneš je večeras žonglirala na onoj oštroj ivici koja se zove korektno pevanje.

Nije prijatno da nekoga deset dana pre premijere stave u drugi plan i to, normalno, izvesno vreme ostavlja posledice….  Nakon neke sledeće Pepeljuge, osvrnuću se sa više reči na rolu Angeline. Nadam se da će se Gospođa Jovanović urazumiti i odustati da tumači tu rolu.

Potvrđujem kako je večerašnja predstava bila u znaku  Don Manjifika, Nebojše Babića.  Ne mogu da odredim da li je bio kvalitetniji nego na predhodnoj predstavi, ali je večeras, apsolutno, na otvorenoj sceni dobio najviše aplauza. To je bilo i prošlog puta, ali…. Večerašnji utisak, kod mene je upečatljiviji.

Na ovoj činjenici treba da se zamisli, na prvom mestu, Don Ramiro, Marko Živković… Na pauzi, na jednom mestu, u prizemlju, bilo je veoma usijano u vezi suprotnih stavova zbog  njegovog pevanja. Nemam ništam protiv da me neko demantuje i napiše, ali samo u slučaju da dotičan nema nikakav interes za to, kako je on bio dobar. Za mene je daleko od dobrog i večeras je bio najslabija karika među svim solistima.

Dandini, Marko Pantelić mi je prijao… Već sam bezbroj puta ponovio kako sam subjektivan, drugi neka pričaju o svojoj nesubjektivnosti. I Nevena Matić i Ivana Živadinović (Klorinda i Tizbe) su bile  dobre… ako u nečijem pevanju, glumi, pojavi uživam, dovoljno je da budem zadovoljan. Jasno, odskakala je Gospođa Matić, jer uz sve drugo i scensko iskustvo čini svoje. U svakom slučaju njih dve su svojim komičnim pojavama i potezima dale celoj predstvari osnovu šarma.

Svaki put kada bi se oglasio Alidoro, Strahinja Đokić, pomislio sam na pravoslavnog popa pri povratku sa seoske sahrane. Bilo je, što bi rekli francuzi, tre simpatic.

I dve bitne konstatacije. Na ovoj predstavi je bilo na desetine kolega onih koji su bili na sceni. Začuđujuće mnogo, čak više nego na mnogim premijerama u zadnje vreme. I druga konstatacija, nisu primećene osobe koje u pauzi napuštaju predstavu. Sedišta su ostala popunjena do kraja.

Iz ove dve činjenice  može da se izvede nekoliko zaključaka. Ostavljam da to čitalac sam učini.

I na kraju se ponavlja ono najogre. Ana Zorana Brajović. Dirigent koji ne uspeva da iz orkestra izvuče one prefinjene melodijske linije, koje je kompozitor zamislio, a koji se  čuju na snimcima drugih operskih orkestra.                           

Hajde, to i da joj oprostimo, jer nemoć je jača i od svake želje, ali ponavljanje iste garderobe, već opisane u svakom njenom scenskom pojavljivanju, je već nešto što upotpunjuje njen dirigentski lik.

Više se ne postavlja pitanje da li će cokule, pantalone, “indijska” tunika, da budu isti,… postavlja se pitanje da li i druge odevne predmete nosi  uporno iste.

Ili je sve to u sklopu komične Pepeljuge.

.

.O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/radmila-smiljanic-beogradska-opera.html

Rosini, Pepeljuga, Narodno pozorište, Beogradska opera, Jadranka Jovanović, mecosopran, Marko Živković, Vladimir Andrić, Nebojša Babić, Ivanka Raković Krstonošić, Tatjana Mitić, Sveto Kastratović, Jagoš Marković, Miodrag Tabački, Ana Zorana Brajović, dirigent, ..

SAMOUBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM

Pisano u satima nakon predstave,

25. 04. 2018.

Siguran sam, niko od onih koji me bar malo redovnije čitaju, ne sumnja da se nisam pripremio za večerašnju Pepeljugu.

Da, uvek se vraćam na početak:

No no no no: non v’è, non v’è

........

Sì sì sì sì: va bene lì.

A quest’arte, a tal beltà

Sdrucciolare ognun dovrà.

….

Uh… Ovo UH je moje, nije Rosinijevo…

Da, večeras je bila premijera. Čekam, da vidim, postoji li neko u ovom gradu, ko će da potpiše kako ovo nije bila loša predstava.

Elem, odakle da počnem.. Od opere sigureno ne, jer mi opera, pa ponovio sam toliko puta, služi kao podsticaj za ulazak u dublja razmišljanja…

Ma naravno da sam pročitao i intervjue svih onih koji su se našli pozvanim i prozvanim da o večerašnjoj predstavi unapred pričaju… Oni spomenuše neka smutna vremena, kada su pod kišama bombi držali predstave ,… La Generentola… o nekom bacanju cveća, čokolada...

Ili se namestiše na pravo mesto kako bi mi dali šlagvort za novo razmišljanje.

U tim smutnim vremenima, putujući noću, sam u automobilu, po državi koju su bombardovali, a koja pre toga zvanično nije ni bila u ratu, pomislih da radi svoje sigurnosi ponesem sa  sobom oružje za koje sam imao urednu dozvolu… Čuvši to jedan mudar čovek mi reče: “Ako budeš imao kod sebe oružje, kad – tad ćeš da ga pokažeš drugima, a ako ga pokažeš, moraćeš da ga upotrebiš. Jesi li spreman za to?”

Razmislio sam i stvarno je tako. To potvrđuje i ona priča o onom nesrećnom glumcu koji je pokazao oružje, potom ga upotrebio (morao) i na kraju mu je ostalo da piše knjige o samom sebi.  Ne volim da pišem knjige o samom sebi, bar ne još…

(Ovde prekidam…. Mnogi mi zameraju kako samo nabacujem razne misli, priče… A suština je u celom, tek kada se sagleda  CELO, razume se…. ili se uopšte ništa ne razume sa zaključkom ovih drugih,  ovaj piše “s' brda s' dola)

Ja nisam hteo da večeras bude ovakva predstava. Ulaznice kupujem čim se puste u prodaju, a za večerašnju Pepeljugu je bila predviđena druga umetnica.

Tačno kupio sam i za “Drugu premijeru,” ali i tu su bile predviđene druge, zapravo treća osoba od onih koje će se oglasiti sa scene.

Gospodin Savić, kao Upravnik Pozorišta i Sinadinović, onaj večiti VD Direktor opere mi diguju objašnjenje. Drugi možda ne traže objašnjenje, jer su isuviše navikli na bezobrazluke, ujdurme, političke kuhinje sa neslanom kazanskom hranom, ali ja tražim.

Znam da neću dobiti odgovor na pitanje kako na dve nedelje pred obnovljenu premijeru “uskače” Jadranka Jovanović. Drago mi je kada postavim pitanje na koje ne dobijem odgovor. Jer u tim situacijama čitaoci (a čitalaca je, širom sveta, nekoliko puta više nego onih koji su prisustvovali i najposećenijoj operskoj predstavi u ovom gradu) sami formiraju odgovor u svojoj glavi. I taj ODGOVOR je mnogo gori i crnji po one kojima je pitanje upućeno, nego da ga sami izreknu.

Uostalom šta je, tu je,..  Gospođa Jadranka Jovanović je tu… Pepeljuga.

Ni jedan ovdašnji novinar neće postaviti onih 5 (školskih) pitanja. Ko, gde, kada, kako i zašto? Jer novinari ne dolaze u operu, čak i oni koji pišu o operi odsede prvih desetak minuta, a novinske hvalospeve pišu na osnovu podataka iz programa.

Ne sumnjajte da će Lažljiva Politika i večerašnju predstavu  da glorifikuje. Već je hvatana u lažima, jer hvale muzička dešavanja, potencirajući na aplauzima za kompozicije koje to veče nisu izvedene… Tačno, u program su bile navedene, ali…

Podsećam vas, svojevremeno je Gospođa Jovanović odustala da bude Karmen, jer su postojale još dve Karmen, Angelov i Del Monako… Tvrdila je kako “to nigde nema na svetu”… Ovog puta je ona pepeljuga, uz još tri pepeljuge,….  Znači četiri. Tako piše na sajtu Opere…  Ili može pod uslovom, ali da ona bude prva… A bile su predviđene tri… Tako je objavljeno na sajtu, tako su prodavane ulaznice…  Nemojte da me negirate… Ona osoba koja uvek sedi pored  mene i koja je mnogo rigoroznija u slušanju opera, ima ondašnju kopiju podele sa interneta…

Pomisliće neko kako Gospođa Jovanović može kada odluči… ili u prevodu, može joj se.

Ali to nije tačno. Ne može uvek onako kako Gospođa Jovanović poželi. Svojevremeno je poželela da bude profesor na FMU… Videla je sebe kao profesora solo pevanja, ali profesorki kolegijum…

Pa sigurno to znate, Gospođa Jovanović je izjavila kako poseduje telefon izvesne osobe, od dovoljnog uticaja, ali nije htela da okrene taj telefon… mogla je, setila se... nije.  Interesantan intervju…

Zar neko misli kako pojedini telefonski brojevi nisu moćnije oružje od pištolja, heklera, zolje… Upotrebite li ovo drugo, gone vas krivično, a telefon…

Možda je ta osoba zažalila što je dala telefon kada je pročitala taj intervju, a možda i ne čita, ne ide u operu…. Već povlači bitne i korisne poteze za sve nas, a i neki potezčić za one kojima je podelila svoj broj.

Gospođa Jovanović je napravila veliku grešku otkrivši da ima broj iza koga se nalazi onaj ko može da obezbedi profesorsko radno mesto… možda i neku titulu, stan, penziju… Uh, ućići u razmišljanja davno počivšeg Branislava Nušića. Pitaću onog mudrog čoveka, da li i telefon mora da se upotrebi, ako svi za njega saznaju.
Uvek sam hvalio odmerenost Gospođe Jovanovic i njene damske manire.

Ma sve je to igra… Opera je igra. Čak i da neko pomisli kako je Gospođa Jovanović došla do uloge preko nekog telefona… Pa šta… Ona ima toliko uloga na svetskim scenama… Pa samo je Karmen pevala u 11 produkcija, zato ona ne čezne za ovobeogradskom Karmen,… bar tako kaže… (sve stoji na internetu)… da ali tih 11 je bilo pre 10, 20, 30, skoro 40 godina.

Valjda će nekada da shvate ovobeogradski “umetnici” da je kako u svetu nauke tako i u umetnosti ono od prekjuče prevaziđeno, a ono što se desilo juče već danas napada i obara na stotine mladih, energičnih i talentovanih ljudi iz iste oblasti, već spomenute nauke, ili umetnosti.

I tako dobih ono što nisam platio. Dobio sam Jadranku Jovanović kao Pepeljugu. Pitate se kakva je bila?

Siguran sam samo jednu stvar, ni jednu ariju iz večerašnje  opere ona neće staviti na Youtube.

Sećate se kako “ovdašnjim veličinama” često poručim: Ako mislite da je ono što ste izveli dobro, stavite na Youtube, pa pročitajte reakcije.

Ovo večeras potpisuje Jagoš Marković… Tačno režija je stara dve decenije, ali je njegovo ime na programu.

Ne znam da li bi Jagoš Marković režirao dramskog Romea i Juliju, gde su protagosniti Petar Božović i Gorica Popović? Mislite kako im dikcija nije dobra, harizma, moć transformacije, sugestivnost… Pa  Gospođa Popović je igrala najsrpskiju žensku ulogu, Kneginju Milicu… Filmsku… Zar ne bi mogla da bude, recimo,  Ofelija?

Sada će neki reći kako je opera specifična…. Suviše tanak argument… Jasno to prolazi kod onih koji poslušnički čekaju u redu pred kazanima… Kazanima kulture, popare, mode, morala, političkog stava…

Čekam Pepeljugu gde će Klorinda biti autistična , a Tizba narkomanka, gde će nevina Angelina, kojoj polusestre pocepaju haljinu za izlazak, u inat svima, u dronjcima, a la Tarzanova Džejn, odigrati najprljavili ples sa princom Ramirom… To je život… Ostali neka stoje pred onim gore nabrojanim kazanima, zapravo jednim kazanom u kome je smešan bućkuriš koji se zove “Ovde i sada.”

Da, pružio nam je Jagoš malo erotike, pepeljaga se kupa u drvenom koritu sam molio boga da večerašnja Pepeljuga ne ustane, pre nego se ogrne peškirom, ili kojim slučajem puknu duge na drvenoj kadi.  Ako ne znate šta su duge, čitajte "Politiku", a ne moje tekstove.

Mnogi  nikada neće shvatiti kako je Rosini, poput drugih kompozitora, ostavio za sobom SAMO notni zapis, nikako čip razmišljanja, čip estetike, čip filozofije…

Za Perpeljugu je prihvatio libretto po bajci koja nije Braće Grim… Jer, zaboga, ko bi u operi pre 200 godina podneo spadanje cipele, goli ženski gležanj… bezbolnije je davanje narukvice od "slučajno" spale cipele.

Ovde još vladaju oni koji se ponose čipom Rosinija, čipom Čučuk Stane, sa dve kubure za pojasom, jer tada telefona nije bilo i glasnih mumlajućih pretnji Save Savanovića (prvog srpskog vampira).

U bajci može, čak i goli gležanj, a u operi ne može….  Da u tih 12 reči je metaforika sadašnjeg beogradskog operskog trenutka.

A predstavili su nam se Marko Živković, kao Dpon Romiro. Glumačka pojava metiljava, pevanje jektičavo. Vladimir Andrić me je iznenadio. Dandini mu očigledno leži više od mnogih drugih rola sa kojima mora pred publiku. Na moment je zvučao veoma pristojno, glumački u stilu komedije del arte, prenaglašen da kod publike izazove smeh. On lično može da bude zadovoljan, ja sam poluzadovoljan, jer hoću u Evropu, a tamo, u svakoj operskoj nedođiji,... zna se.

Nebojša Babić nije pružio ništa više od onoga što obično pruža. Odličan, ujednačen, samouveren, harizmatičan. Od njega očekujem uvek više… Jer oni koji su odlični, moraju uvek  bolje, jer su u večnoj “trci” sami sa sobom.

Ivanka Raković Krstonošić i Tatjana Mitić,  Klotilda i Tizbe, dva lika zlih setara koji su im legle. Njihova gluma, scenski pokreti, mimika,… toliko su mi odvlačili pažnju da sam pevanje stavio u neki pet plan.

Sveto Kastratović, kao Alidoro se trudio, trudio se iz sve snage, pevački, glumački…

I na kraju Angelina. Neka o večerašnjoj Angelini pišu drugi. Samo jedna mala žaoka sa moje strane. Gospođa Jovanović je, po onome što sam video, dobila dva, ili tri buketa cveća. I pet je malo za primadonu, za premijeru, za nekog ko je imao 11 produkcija Karmen. Za nekog ko tvrdi da je "neko"... I ja to potvrđujrem... ali ima i ali koje "devojci" sreću kvari,... a i nama... Ali siguran sam ovo nije kraj.

Ovim predhodnim pasusom sam poslao Gospođi Jovanović jasnu poruku. A sledi i drugi bitan pasus.

Mnogi gledaoci su napustili predstavu za vreme pauze. Protagonisti na sceni su videli sigurno 5 praznih sedišta u prvom redu… A u petom i šestom redu je bilo  ispražnjeno 17…  U pet loža partera desno je ostalo samo 5 posetilaca…

I da ne nabrajam… I da ne nabrajam… već sam pokazao svoju moć da u trenu pamtim slike do najsitnijih detalja. Znače li ove brojčane činjenice nekome nešto????

Možda vam deluje da sam ciničan, možda vam deluje da sam i besan, ali znajte, tužan sam... Večeras je i previše tuge bilo na sceni ovdašnje opere... Bilo je tuge u pojavi, pevanju hodu, pokušajima da se bude mlad, drugačiji... pokušajima zavođenja... pokušajima da se prikaže mladalačka čistoća, ljupkost,... pokušajima pokušaja....

Čovek mora da se pokloni pred kostimima i pred scenografijom u predstavi. Ovo prvo je delo čuvenog Renata Balestre, a scenografiju je osmislio Miodrag Tabački. I dok kuću Don Ramira prikazuje minimalistički, ne samo u stilu dekora komedije del arte, već i u maniru pučkog tetara, dotle  scene u drugim prostorima smešta na bajkovitu lađu. Moje bravo za ideje.

I na kraju nam se poklonila Gospođa dirigentica. Pa naravno da je Ana Zorana Brajović bila u crnim poluurološkim pantalonama, sa cokulama na nogama i indijskoj crnoj tunici – bluzi, sa tirkizno plavim obrubima… Za ovo zadnje nisam siguran kojoj boji naginje… Da je ova bluza na njoj iz predstave u predstavu, već je pisano sa moje strane, da li se ta bluza pere, ili ne, ne mogu da tvrdim.

U sve je to upotpunilo kašnjenje predstave za 36 minuta.

Mene ne interesuje modna revija, ma čija bila. Hvala na poklonima takve vrste, ali ih ne prihvatam. Platio sam ulaznicu za opersku predstavu koja počinje u 19,30… Da  na ulaznici piše “predprogram” ne bih ulazio u salu pre 20 časova.

Uostalom, za dva dana je nova Pepeljuga.

Eto prilike za upoređivanje. Jer pepeljuga mora da zrači… mladost, čednost, energičnost, … U glasu mora da joj bude onaj prefinjeni mecosopranski ljubavni zov… Već rečena ljupkost... Videćemo. Ovo večeras je bilo samoubistvo sa predumišljajem.

.
.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/04/rossini-pepeljuga-beogradska-opera_26.html

.
.

Žorž Bize, Karmen, Beogradska opera, Ana Zorana Brajović, Ljubica Vraneš, mezzosoparan, Dejan Maksimović, Vuk Zekić, Ivanka Raković Krstonošić, Ivana Živadinović,… nagrada Oskar Danon.

BEOGRAD NEMA KARMEN

Počinjem sa zaključkom. Zapravo sa dva zaključka.

Beograd nema Karmen!

Dok je ovakva režija, ova scenografija i ovakvi pevači, ne slušam Karmen.

Karmen?

Da. Večeras je trebala Karmen da lomi srca Don Hozeu, Eskamilju i beogradskoj publici.

Pre predstave, Gospođi Ljubici Vraneš je uručena nagrada Oskar Danon. Podsetiću, dodeljuje se  najuspešnijem i najtalentovanijem mladom operskom izvođaču. Verovatno sam posle Gospođe Vraneš jedna od najsrećnijih osoba zbog te nagrade.

Elem, protekle godine, a nagrada se daje za proteklu godinu, večerašnju dobitkinju sam slušao, u većini nastupa u Beogradskoj operi, osim za njen debi kao Karmen (pre 11 meseci).. Zar misli neko kako to nisam, sa svojom “otrovnom polovinom” (drugi to kažu) namerno izbegao.

Elem, (po drugi put)… ne samo o tim nastupima na sceni Operske kuće već, i koncertne nastupe Gospođe Vraneš, da ne brojim 4, ili 5 puta  sam propratio i o njoj sam pisao u (da budem neskroman, jer takav i jesam) u superlativima.

I šta se desilo. Osnovna zamerka na moje pisanje, čak i kod onih koje sam tek upoznao (prema svima sam veoma otvoren, pa i ljudi prema meni) je bila zbog  “nerealnog pisanja” u vezi Ljubice Vraneš. Čak sam morao sa pojedinim značajnim imenima operskog sveta da uđem u dijalog, kako bih odbranio svoj stav.

Nisam progrešio kada sam u superlativima pisao o Nebojši Babiću i Dragutinu Matiću… Zar oni jedini ne dobiše pohvalu Nacionalne Opere za prošlu godinu.  Nisam pogrešio kada sam pisao sa oduševljenjem o nastupima Višnje Popov. Zar ne dobi Nagradu “Breda Kalef”?

Očigledno, imam dovoljno iskustva, znanja i ukusa da prepoznam kvalitet Gospođe Vraneš. A uz sve to, najdraže mi je što se moj ukus i moje ocene podudaraju sa OCENJIVANJEM Uprave nacionalne opere. Uvek sam tvrdio kako Uprava o većini stvari deli moje mišljenje, pogotovo kada je kvalitet  pevanja na beogradskoj sceni u pitanju… S tim, sasvim je razmiljivo da oni, iz meni razumljivih razloga, ne mogu sa svim stavovima u javnost, ali…. Bitno je… Uvek se na kraju pokaže da su nam mišljenja vema slična.

Karmen.

Ali pre toga samo još nešto. Nagradu Oskar Danon nisu dobili Nikola Mijailović, pa nije dobila ni Milijana Nikolić,. Pa… da ne nabrajam,… a do svoje četrdesete godine su imali i te kako značajnu svetsku karijeru… Nagrada je, do sada… samo takva informacija figuriria, dodeljena samo dva puta… ???? Prvi ju je dobio izvesni Hon Li… Tadašnji upravnik pozorišta Božidar Đurović je pohitao da mu je uruči…

I?

Volim ta kratka pitanja na koja nema smislenog odgovora  ni u dvotomnom romanu.

Da se vratim na večerašnju predstavu.

Podsetiću, sve je počelo od Prospera Merimea… A kome pa taj Merime nije izašao na nos… bar onima koji su učili francuski jezik, na klasičan način… Trebalo ga je prevoditi iz dana u dan… A opet, taj po mnogo čemu najfrancuskiji pisac je za moto svoje novele Karmen uzeo Paladisov citat (i to u grčkom originalu):  “Svaka žena je gorka kao žuč; ali ona ima dva dobra časa, jedan u postelji, jedan u smrti.”

Ovu večerašnju priču ne bi pojeo ni pas sa maslom. Čak i onaj andaluzijski, ali ne iz 1830. kada se radnja dešava, već i onaj “Andajuzijski pas” prikazan 99 godina kasnije… Da, mislim na film pod tim nazivom, nadrealiste Luisa Bunjuela i genijalnog slikara pod imenom Salvador Dali….

Elem, meni muka… I previše mi je muka…

Već sam u nekoliko navrata pisao o operama Karmen… Ona dama koja tumači tu rolu, mora da ima na prvom mestu jedan epitet… naravno, samo francuzi mogu to da smisle i izgovore.   La femme fatale.  Ljubica Vraneš nije “famme fatale.” Tu je početak i kraj.

Vuk Zekić ne može da bude Eskamiljo, jer je to lik toreadora. Nekoga ko je i Apolon i Samson i Atila i Džingis Kan…. Njegovo oblačenje pred odlazak u koridu je ličilo na odevanje provincijskog studenta koji prvi put ide na sastanak sa devojkom. Ovakav Vuk ne bi mogao jednim udarcem da usmrti pevca, a kamo li specijalno uhranjenog i odnegovanog bika.

Ako neko nije ono što tumači, ako nema u sebi harizmatičnu moć to da prikaže,… čemu pisanje o pevanju.

Dejan Maksimović je jedini koga mogu da slušam u nekoj od narednih Karmen… Ali to neće biti skoro.

Užasavajuća je režija postojeće Karmen. Nebojša Bradić je pravio statičnu operu… Umesto temperamentnih španaca i španskih cigana, imamo gerijatriju.  Scenografija Geroslava Zarića je za mučenje… Pa njemu i režiseru nije bilo dovoljno dve pauze, zaboravili su na scenske kranove, zaboravili su na kružnu scenu. Oni su nas večeras, kao i do dada, držali prikovane za sedišta skoro 15 minuta na “maloj pauzi”. Toliko je trebalo binskim radnicima da pripreme scenu za četvrti čin. Nisu ti ljudi krivi, kada glavni akteri nemaju minimum mašte.

Primetio sam  Fraskita, Ivanka Raković Krstonošić nije tridesetak puta “nategla” iz flaše… Čak sam jednom izrojao… Da, izbrojao sam i napisao, da se zna. Večeras samo tri puta. 

Ovog puta ću pamtiti trio Karmen, spomenuta Fraskita i Mercedes, Ivana Živadinović… Taj trio je zvučao veoma raspevano… Da je režiser predvideo da stoje na nekoj grani, imao bih konkretniji utisak, ovako… Svaka po svome…

Još ću spomenuti samo osobu u pantalonama i indijskoj bluzi, sa cokulama na nogama. Takva osoba je dirigovala. Zar je moguće da iz predstave u predstavu ide takva? Ne znam da li u kancelariju VD Direktora opere, ili Upravnika pozorišta ulaze tako obučene osobe???

Publika nije bila obaveštena da se posle uvertire može aplaudirati… Pročitajte ovu rečenicu još jednom. Tako nam je dirigentica ostala bez aplauza, ali su zato akteri nagrađivani do besvesti. Kako i ne bi, pa popunjenost sale je bila veća nego na Gala Koncertu.

Odlično, neka ovi ostanu sa “svojom” publikom, ja ću da slušam neke druge u drugim rolama.

U toku predstave sam bar dvadeset puta zažalio za Jadrankom Jovanović i Miodragom Jovanovićem… I kada sam najviše kritikovao Gospođu Jovanović tvrdio sam da ima harizmu… Jadranka ima sjaj u očima, Dragana Del Monako ima sjaj u očima… Miodrag Jovanović ima harizmu toreadora.

Sigurno će mnogi posle večerašnje predstve reći kako Gospođa Vraneš korektno peva. Ja ne kažem da ona ne peva korektno… Ja samo mislim ono što ovde pišem i vremenom se pokazuje kako je to tačno…

Imaće večerašnji protagonisti publiku i bez ovakvih kao što sam ja… Puniće se Karmen sa prijateljima. poluprijateljima, poklonjenim ulaznicama, decom…

Ali bez mene. Čak večeras nisam ni zviždao?

Kome da zviždim?

Ovi me ne bi čuli, jer  količina prepotentnosti recipročno umanjuje sluh…. Ne bi me čuli.

Znate li kako se Karmen završava? Mislim na Karmen od koje su nastale sve Karmen.

Sa jednom poslovicom:  En retudi panda adela masha., a pisac odmah daje i prevod, kao zadnju rečenicu: Muva nikada ne ulazi u zatvorena usta.

Oooooo, večerašnji protagonisti, ne pričajte o Karmen.

O istoj temi, ali iz drugog ugla;

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/04/ljubica-vranes-velika-karmen-dejan.html

.
,

Verdi, Trubadur, Beogradska opera, Elena Mosuc, Janko Sinadinović, Florin Estefan, Jelena Vlahović, Ivan Tomašev, Alakesandra Petrović, Danilo Stošić, Dejan Savić,… Piše David Naum.

KAD SU NAŠI BILI BOLJI!

                                                                                                  Sedam za komp.

 u 23,30

Večeras nisam raspoložen za dugo pisanje… Već bezbroj puta napisah kako mi opera služi za očišćenje duše, kako bih pisao o nečem drugom.

Elem, počeću od kraja večerašnje predstave. Bio je to za aplauz, za dva BRAVO i jedno zviždanje.

Zvižduk je dobio  Grof Luna, Florin Estefan. I gle čuda, gostujući baritone se brecnuo na moj zvižduk, kao nije očekivao. A očigledno ne zna da Grof Luna ako dobije manje od četiri aplauza na otvorenoj sceni, nije postigao željeno (bar kod nas kada peva Dragutin Matić). Florin Stefan je prvo kao pojava neenergičan, neharizmatičan i neautoritativan,… sve drugo je očajno pevanje… nemam nameru da gubim vreme u ove predponoćne minute sa analizom nečega što je dolazilo iz pojave koja kao da je pobegla sa dijalize.

I dokle će beogradska operska scena da bude lijana za preletanje sa istoka na zapad. Možda te lijane sadi Upravnik Savić, a VD Direktor opere Sinadinović ih okopava i zaliva… ali većina potencijalnih preletača strovali se u blato ušća Save u Dunav… Tek da zna Florijan i svi budući Florijani.

Prelazim na BRAVO… Dobili su ga Jelena Vlahović, za više nego dobru Acučenu i  Ivan Tomašev, za već dokazanog Feranda.

Možda vas čudi naslov. Pa, naši su ovog puta bili bolji. Prestanimo samo u ratu, u sportu i na “Evrovizijskom takmičenju” da osećamo nacionalni ponos. Osetimo to i u operi. Bar sam od tih. Od onih koji vole da pišu pozitivno,… iako tako ne misle čak i neki večerašnji protagonisti i direktni  “prouzrokovači” tog ponosa.

Jelena Vlahović se pokazala u starom svetlu. Za uživanje. Time je sve rečeno.

Sigurno je VD Direktor opere bio inspirisan gostima, pa je večeras bio odličan. Već sam u nekoliko navrata pisao kako je Sinadinović u roli Manrika veoma dobar, možda je večeras bio i najbolji u zadnjih par godina. (neka zapamti ovu moju opasku)

Niti umanjujem oštrinu pisanja, niti prihvatam njegove izjave kao rukovodioca, da, sa svojom suprugom spadam u one koji “pljuju po operskim veličnima”… I da nam sledi sa njegove strane prijava… ovima, onima…

Sinadinoviću, kada budu pevali kvalitetno drugi tenori, soprani, itd. itd.,… kao vi večeras, sledi i aplauz, možda i Bravo, a i pisanje u tom stilu… U protivnom, zna se… Još će mnogi kolutati očima poput večerašnjeg Florijana.

Večeras su veoma dobri bili i Aleksandra Petrović (očekivano) i Danilo Stošić (priznaću neočekivano), pa je time za pohvalu njihov doprinos da predstava bude više nego dobra.

Imali smo još jednog gosta iz Rumunije,  Elenu Mošuk, kao Leonoru. Više nego lepo pevanje. Na tome se i zadržalo, na Bel Canto pevanju. Gospođa je pevala, ali nije bila u predstavi. Očigledno sledi manir nekih naših “izvikanih zvezda”… Neko ko ne pokaže glumu nije u predstavi. Njeno širenje ruku  i neprestano gledanje u dirigenta, iz pocupkivanje… utiče na opšti utisak.

Orkestar je večeras zvučao  dobro. Za to je očigledno ZASLUŽAN dirigent Dejan Savić… Čak se desilo nešto interesantno. Pre predstave se duvačka sekcija nije usviravala pred salom koja se puni gledaocima. Trombon, a ponajviše (čitajte najbezobrazniji) horna, se nisu čuli. Horna nam je probijala glavu pre početka  zadnjih desetak operskih predstava, pitao sam se DOKLE. Očigledno dok ne dođe Upravnik pozorišta.

Da, večeras je orkestar zvučao dobro pod vođstvom Savića, iako lično o njegovom ukusu imam veoma loše mišljenje.

Većina gostiju koje dovodi ne trebaju nikom drugom, pa i nama. Večerašnji Grof Luna je bio katastrofalan. Dejan Savić ga je morao čuti na probi. Bolje je ovakvom pevaču dati honorar i zahvaliti mu se pre pojavljivanja na sceni.

Naši su bili bolji.

Pa ponosan sam na to… A mogu i još bolji.

Bravo za Vlahovićku, Tomaševa, Sinadinovića, Aleksandru i Danila… čekamo Aleksandru u zahtevnijoj roli, čekamo Danila da potvrdi kvalitet.
Naši mogu i bolje!

                    

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/verdi-il-trovatore-elena-mosuc-florin.html

Doniceti, Don Paskvale, Beogradska opera, Dragoljub Bajić, Nebojša Babić, Stevan Karanac, tenor, (koncert), Sofija Pižurica, Mihailo Šljivić, bas… Branislava Pljaskić,.. Zorica Mitev Vojnović.

Zna li šta je i gde je sramota,

Onaj što nas oko plota mota….

Da li je nekoga večeras bila sramota?

Predstava treba da počne, a u prvom i drugom redu ukupno pet osoba. Dobro ste pročitali 5.

Na drugoj galeriji je bilo malo bolje, ukupno 16… Srećom, tu je bio VD Direktor opere pa su decu sa treće galerije spustili u parter i popunili prve redove. U 19,35.

Pevači bi trebalo da zahvale Direktoru, ili onome ko je to odlučio, jer može se zamisliti kako je pevati pred gledalištem gde su prvi redovi prazni…

Koliko je bilo gledalaca na prvoj galeriji pitajte Janka Sinadinovića… Neka i on nešto javno kaže, napiše… Neka se oseti prozvanim i obaveznim… Ja znam.

Znam, juče je bila Karmen. A zašto su morale dve predstave, različite, u roku od 24 časa?... Je li u pitanju nečiji hir, ucena, nečija moć… Progovorite ćutolozi… Inače nema opravdanja za ovaj večerašnji bezobrazluk.

Sigurno je gospodin VD mislio kako je sa krajem prvog čina otaljigao večerašnju predstavu, pa se u svom, dobro poznatom maniru, izgubio…. A imalo je još dosta toga da se vidi i čuje u predstavi.

Večeras sam došao u operu da čujem Dragoljuba Bajića, kao Don Paskvalea i  Nebojšu Babića, koji je tumačio rolu Doktora Malateste. Slušao sam ih i u predhodnoj predstavi, ali nisam pisao. Zar neko misli da pišem o svim predstavama kojima prisustvujem????

Posle one nesrećne Aide, od pre nekoliko večeri, pa i o njoj nisam pisao, trebao mi je odmor. Tamo me je ubilo četvoro gostiju iz Bugarske. Tokom predstave su dobijali kurtoazne aplauze, a onda na kraju gromke… Još na to poznati balet iz Aide… I večeras je bilo nekih balerina na sceni.

Mislite kako nemam samokritičnosti, da nemam srca, duše… Imam. Meni je žao Gospodina Kostjukova. Šta on može sa ovim, postojećim, baletskim igračima da napravi… Mistlite da može kabare. Neeee… Mogao bi samo da napravi slet, ali sletova nema već četvrt veka…

Da se vratim na Don Paskvalea.

Dragoljub Bajić… Sigurno sam do sada desetak puta napisao da je idealan za komične role… I više od toga je komedija kod njega. Kada želi peva dobro peva, kada ne želi, ne peva… Njegove kolege kažu: Čuva se za inostranstvo… Mi plaćamo ulaznicu ovde i sada…

On i Nebojša Babić su opravdali razlog mog dolaska. Babić je postojano dobar i tu nema pada u kvalitetu pevanja.

Uspeh je da neko uopšte peva pred polupraznom salom. A večeras nije bilo adrenalina u gledalištu.

O Sofiji Pižurici ovog puta neću da pišem. Mojoj malenkosti je potrebna detaljnija analiza njenog pevanja, s obzirom da se kroz medije provukla informacija da je Grofica (pevačka). Ne bih želeo da se zaletim u konstacijama, a da me neki od njenih budućih nastupa demantuju.

Stevan Karanac kao  Ernesto večeras, bio je posebna priča. Naravno, slušao sam ga i u predhodnoj predstavi. Ipak sam od onih koji prate pevače koji tek počinju da staju na daske koje život znače.

Do mene je doprla informacija kako mu je   hor aplaudirao, kada se spremao za debi. To nisam mogao da proverim, ali sam, vidite, zapamtio…. Ne sumnjajte nikada u moje pamćenje i podatke iz moje arhive.

Elem, večeras je mladi, a kod nas u operi se nazivaju mladima oni od trideset i više godina, Karanc prokockao “Com'e gentil.” Pitate se kako je prokockao… Pa pevao je tu, sigurno, najlepšu ariju u ovoj operi… I?... Tajac. On stao, orkestar se ućutao, jer tu dirigenti u partituri stave tačku za mogući aplauz… Muk.

Ovog puta Gospodin Karanac nije dobio zvižduk od mene, jer ko taj tenorski dukat prokocka je za “izviždavanje.” Respekt prema mladosti, respekt prema onima koji su uložili rad da ga nauče pevanju… Sledeći put, neka očekuje.

Pitaće neko: A orkestar?

Pa šta može orkestar koji je sinoć svirao Karmen, večeras, ovo… Šta je mogla sa orkestrom da uradi Zorica Mitev Vojnović?

Eto, desilo se i nešto pozitivno.

U izvrnutom sistemu vrednosti, ne treba pisati o lošim stvarima, jer su mnogobrojnije, treba pohvaliti ono pozitivno.

Ljudi, pa i operska publika, ne zna koje sve sitne stvari utiču na njihov opšti utisak, a večeras nas inspicijent Branislava Pljaskić nije zaslepila svetlošću u Sali nakon prvog čina… Nije okrenula “prekidač” kao njene kolege inspicijenti, nego je svetlost uključila potenciometrom…

Možda i ona predhodna Aida, sa nesrećnim gostima ne bi bila tako loša… Toliko loša da nisam ni pisao o njoj, da su neki sitni, a veoma bitni detalji bili urađeni profesionalno… Nikome ne prija potpuna i jaka svetlost nakon mraka predstave, ali…

Ipak je opera umetnost… Predstava je doživljaj… I tu postoje višedecenijska, vekovna,… pravila.. Ne mogu u toj predstavi da učestvuju oni koji nemaju osećaj za magiju, za stvaranje čarolije…

Sigurno da sve ne znam, ali sve vidim i sve čujem… Več sam pisao.. Nikada ne govorim sve što znam… Život me je naučio da onu najaču kartu uvek držim u rukavu, pa maker bila i operska karta.

Laku noć u 23,22.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/beogradska-opera-don-pasquale-sofija.html

.
.

Beogradska opera, Radmila Smiljanić, jubilej, Milijana Nikolić, Dejan Maksimović, Nikola Mijailović, Aleksandra Stamenković Garsija, Sava Vemić, Marijana Sovran, Branislava Podrumac, Dunja Simić, Iva Mrvoš, Aleksa Vasić,...

SLIKE IZ NEZABORAVA

03. 03. 2018.

Slika:

Pre tačno dva meseca idem uskim lavirntskim teaterskim hodnicima. Predamnom gopospođa, u desnoj joj ruci štap, a levom drži sina ispod ruke. Ovo je za priču, rekoh sebi. To su ona događanja, koja uvek u trenu, ili bolje  reći unapred prepoznate da su nešto posebno, jer u sebi nose sliku i energiju, koja dugo, često i zauvek, ostane  zapamćena u posmatraču, ili svedoku. Gospođa ide sporo, ali vidljivo brže nego što bi prijalo njenim godinama i snazi. A hodnici dugi, .. ona i dalje uporno ide,..  skereće levo, pa opet pravo, … pa levo… Ona,  ne zastajkujući, ide napred. Nekoliko osoba stoji ispred otvorenih vrata garderobe… Na vratima okačen papir sa imenom pevačice koja je to veče imala koncert… Prisutni tu gospođu propuštaju unutra… Dve žene, ona što je došla i ona mnogo mlađa, koja je do pre par trenutaka bila na sceni, …  smeju se, … ljube se, … govore u isto vreme…

Slika zapamćena za neku priču u budućnosti.

Razmišljanje:

Sigurno nema većeg zadovoljstva za profesora od onog da ode posle koncerta u garderobu svog  nekadašnjeg studenta i kaže samo četiri reči: “Ovo je bilo odlično!” I sigurno nema veće potvrde za umetnika, da posle aplauza u salama, posle brojnih pohvala u medijima, posle svih onih buketa cveća čiji miris ispunjava hotelsku sobu, iz koje se već sa prvim svitanjem kreće dalje, na aerodrome  ka nekim drugim operama, … od svega toga, siguran sam, nema veće sreće od one kada,  posle nekog nastupa, umetnik vidi, na vratima garderobe, svog profesora koji izjavi ono jednostvno, a često najbitnije za ono što se zove uspeh: “Ovo je bilo odlično!”

To sam osetio to veče u podzemlju tog teatra, u jednoj od prednovogodišnjih noći 2017.

Večeras,  03. 03. 2018. Primadona i Profesorka Radmila Smiljanič slavi 50 godina umetničkog  i 25 godina pedagoškog rada. Slavi tako što su neki njeni bivši studenti pevali, uoastalom, kako bi drugačije bilo pravo slavlje.
PVečeras je Profesorka u počasnoj loži, a ona mlada pevačica, iz predhodne priče, među učesnicima.

A bilo je jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

U ovih par sati posle predstave, te tri reči su mi kružile u mislima.  Jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

U programu ne piše ime režisera večerašnjeg događanja.  Stoji samo ime  Petra Antonovića, koje je označeno sa terminom, video produkcija. Čestitka za onog ko nije upao u zamku predugog uvoda, onog ko je shvatio da svi podaci o Gospođi Smiljanić već postoje u programu. Možda se samo narator, koji je pročitao tekst preko ozvučenja (na žalost veoma lošeg) mogao zameniti živom osobom. Samo to, a sve ostalo je bilo u službi onih koji su došli da čuju bivše studente Gospođe  Smiljanić.

Pohvale i za osmišljenu video pratnju večerašnjeg događanja. Bila je veoma dioskretna i sadržajna i što je najvažnije, nije gledaocima odvlačila pažnju od pevača i orkestra.

Da, večeras je bio  jedan od nastavaka one priče sa početka ovog teksta. Bivši student isu pevali svojoj profesorki i u njenu čast.

Uživalo se u:  Marijani Šovran, Aleksi Vasiću i Branislavni Podrumac, pokazali su svoje pevačko umeće: Sava Vemić, Iva Mrvoš, Aleksandra Stamenkvić Garsija, slavlje su ulepšali;  Dunja Simić, Milijana, Nikolić, Dejan Maksimović i Nikola Mijailović.

Profesorka je bila zadovoljna, profesorka je bila srećna i pevala je na kraju sa svojim studentima.

Sve je tako jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

Ako je slučajno nešto trebalo da bude, drugačije, tu je profesorka, tu su njeni studenti… Popraviće se do sledećeg jubileja.

Dobri profesori imaju dva bitna princpipa, bilo da  uče mlade ljude slikarstvu, pevanju, ili sviranju… Prenesu im obavezno sve što znaju, a onda kažu: “Sada idi u svet, od mene si naučio sve što sam mogao da ti prenesem.. Sada idi i uči od drugih.”

Dobri profesori imaju i drugi princip, srećni su i samo su srećni ako su ih oni, koje su učili, nadmašili, bilo da je slikarstvo, muzika, pevanje,…

Gospođa Radmila Smiljanić večeras je pokazala  svoju sreću. Aplaudirali smo njenim bivšim studentima, podržavali smo aplauzom njenu sreću.

U životu sve može da bude jednostavno, za dostojanstvo i otmenost se uz nesebičan, iskren i uporan rad, čovek  izbori.

Večeras je ove uspešne ljude ocenjivala njihova bivša profesorka, a već sutra, kada se vrate na scene gde nastupaju, dolazi ona nemilosrdna publika, kojoj i sam pripadam.

Jer to je život umetnika. Zato su se spremali, jer su to želeli.

Opet mi padaju na pamet one tri reči: jednostavno, dostojanstveno, otmeno.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/radmila-smiljanic-beogradska-opera.html

.
.