Beogradska Opera, Đakomo Pučini, Plašt, Sestra Anđelika, Vuk Zekić, Janko Sinadinović, Olivera Merkurio, Jelena Radovanović, Tamara Nikezić, Alberto Veronezi.

04. 11. 2017.

Kao i uvek, napisano

u par sati nakon predstave.

Otišao sam večeras u operu  sa  meni svojstvenom mantrom. Ovog puta  sam ponavljao nešto novo:

Qualis rex, talis grecs. 

Qualis rex, talis grecs. ...

Nema potrebe da na početku sledećeg pasusa napišem: Priznaću ...

To mogu da pišu oni koji to rade iz bilo kakvih obaveza,... unapred omeđenih. Kod mene to nije slučaj, pa preskačem prvu reč.

.....  u Operu sam ušao sa željom da ulovim što više grešaka  dirigenta Alberta Veronezia. Gospodin se potrudio da sebi napravi reklamu i pre nastupa. Kasni na probe... Naravno to može, ako se sačini loš ugovor, a u uređenim državama ugovori sa umetnicima imaju i po petnaestak strana (veoma sitnog teksta). Pitate se šta to mene dotiče, pa, ne mogu da slušam kuknjavu pevača, koji unapred opravdavaju svoj mogući, tj. izvestan debakl.

U sistemu Tante za kukuriku, nema potrebe za tako nečim (mislim za "čvrstim" ugovorovom).

Potom je italijan  prekršio sve norme i najbahatijih latinskih zavodnika. Za pipkanje, ili pipanje bilo kog (naravno u svetu, čak i da ima i razlog i povod) bi dobio takav šamar, koliko pravno, toliko moralno... Da bi zaboravio i svoj maternji jezik...

Ali!

Qualis rex, talis grecs. 

Znam, neće niko u Operi da se oseti obaveznim i pozvanim i prozvanim da nekom gostu kaže STOP! Pa sve je već došlo u javnost, otkuda bih ja znao... Za bruku, za suze, za...

Neće "Niko" ništa reći, jer finkcioniše sistem: Ja tebi Knjaže, ti meni Serdare! (Primetili ste, reč niko je sa velikim slovom. ????

Pukao bi sistem! I Sredar ne bi dobio, bar polovinu privilegija koje ima Knjaz. O tome, opširnije, drugom prilikom.

 O „Pleštu“ i „Sestri Anđeliki“ je reč. Dve nezanimljive Pučinijeve opere... A večerašnja predstava je bila veoma dobra.

Može sve to, naravno.

Vuk Zekić, kao Mikele, vlasnik teretnog broda, je bio više nego dobar. Neprepoznatljivo dobar. Bar za mene.

Da li ga je na to inspirisao Luiđi, koga je bar u predstavi mogao da ubije na kraju, ne znam. Tak, Janko Sinadinović u roli lučkog radnika je isto tako bio dobar. I koliko je Zekić smanjio pokušaje nadjačavanja samog sebe, pa je i time dobio na kvalitetu, toliko je Sinadinović ostao kao najglasniji tenor Beogradske Opere. Da li je sreća, ili nesreća za publiku što je i najbolji tenor, ne znam. Eto, postoji nešto o čemu nemam formiran sud.

U ulozi Đorđete pojavila se  Olivera Merkurio. U vezi njenog prošlog gostovanja sam se pitao; Čemu gostovanja umetnika koji nemaju veći kvalitet od onog što je standardno za našu Operu.

Ili je možda Gospođa Merkurio trebala da posluži Gospodinu Veroneziu kao olakšavajuća okolnost dođu li njegovi zavodničko seksualni porivi u pravnički tesnac. Izgovor bi bio: "Pa mi i u Italiji imamo živih mikelanđelovski oblikovanih  ženskih poprsja, ne može nam se reći da nas mori glad.... Evo, na primer Gospođa Merkurio!"
Pametak čovek, vodi sa sobom alibi.

Qualis rex, talis grecs. 

Već i previše spominjani  dirigent se nakon prve opere nije pojavio pred publikom, iako ga je zemljakinja tražila iza zavesa. Ili je, pak, iskoristila tren da grizne, jednom dva burek sa mesom. Evo tajnog recepta za postizanje pevačkih uspeha na sceni. Pre predstave burek sa mesom. Što masniji, to glas čistiji.
Ko me redovnije čita, zna kako primećujem i čujem sve bitne (nevažne) detalje.
Nastavljam!

Skoro polusatna uauza je predhodila „Sestri Anđeliki.“ Eto predstave u kojoj mogu na sceni da se pojave dame koje čine prve korake u solističkoj karijeri.

Jelena Radovanović je bila u ulozi Anđelike Na mene je ostavila veoma lep utisak. Kako pevački, tako i glumački. Želim joj iskreno nove operske izazove i tvrdim da će opravdati ukazano poverenje.

Anđelikinu tetku je tumačila Tamara Nikezić. Jednom rečju odlična. Korekno pevanje je dopunjeno savršenom glumom.

U ovom jednočinki sam osetio veoma dobar sklad pevanja, glume, scenskih pokreta kod svih učesnika, bilo da su u pitanju solisti, ili hor.

I na kraju nam se poklonio i simpatički dirigent. Apsolutno sam bio fokusiran na scenu, tako da o njegovim zaslugama za večerašnja dešavanja ne bih hteo da pišem. Siguran sam svi će ga pamtiti, po nečem...

Jedino da u narednom periodu vidimo ko će se uputiti ka Italiji...

Objasniću to u nekom narednom pisanju... Mislim kako funcioniše „sistem.“

Nisam ni nakon predstave prestao da ponavljam: Qualis rex, talis grecs. 

Veoma pevljivo... Iako ima pomalo glupo značenje; Kakav kralj, takvo stanovništvo (podanici)!

Valjda sam vas ubedio kako kod mene nema i suvišnih reči.
Pojedine reči, rečenice, dobijaju nastavak u sledećem pisanju.

O istoj temi, ali iz drugog ugla, jer dve osobe i kada sede jedna pored druge, ne znači da će isto čuti, videti, doživeti:

http://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/beogradska-opera-akomo-pucini-il.html

BUNT 5.0 Rita Kinka, Katarina Jovanović, Jelena Filipović,….Kolarčeva Zadužbina

01. 11. 2017.

Pisano, kao i uvek, u satima nakon predstave.

Jer tada je sve sveže i najiskrenije.

Kada vreme prođe, svi odmeravamo 

i reči i postupke, 

stavljamo na kantare, procenjujemo...

I postajemo sve manje iskreni!

Prošlogodišnju impresiju sa otvaranja BUNTA 4.0  počeo sam rečima:
"Ipak, da podsetim, BUNT je: Beogradska  Umetnička Nova Teritorija.

Ljubiša Jovanović je večeras osvojio Kraljevsku balsku salu (neki to zovu Sala Skuptine Grada), kao što rekoh, osvojio je prvo kao selektor i umetnički rukovodilac, drugo kao dirigent i treće, ono po čemu je ne samo poznat, već i cenjen, kao izvođač.

Ovo je konvencionalni uvod. Prelazim na svoje doživljaje."

….

Potom je sledio tekst, ...pa su bili tekstovi o drugim dešavanjima… Pregršt superlativa. Ni posle narednog teksta mi niko ne može osporiti dobronamernost. Jer BUNT je više nego potreban publici ovog grada.

Možda se i večeras neko zaleteo, pa jurnuo na Salu Kolarčeve Zadužbine???

Greška!

Rita Kinka nije ime koje će da privuče beogradsku publiku. Rita Kinka je večeras pokazala da je umetnički nezanimljiva, da zvukom klavira nije u stanju da ispuni prostor Zadužbine. U pravu su oni koji nisu došli na večerašnje Otvaranje BUNTa.

Postoji ono estetsko, umetničko, a i estradno pravilo, koje glasi: Ne pojavljuj se na sceni, ako nisi sposoban da je glasom, pokretom, zvukom,… ispuniš.

Rita Kinka je večeras bila nešto gore od jednoličnosti, monotonije… Bila je to klavirska daktilografija.

Toj bruci je prisustvovalo stotinak posetilaca… Tvrdim stotinak, jer sam od onih bezobraznika, koji  za deset sekundi prebroje prisutne u Sali… (Pa i dete se nauči “računanju” tokom vremena)

I da navedem jedan svoj zaključak:

Ne penjite se na scenu Kolarčeve Zadužbine, ako nemate u gradu bar tri stotine obožavalaca, ili prijatelja, ili komšija koji vas cene… (Opaska) Ne zavaravajte se fejsbukovskim prijateljima…

Znači, ako nemate tih nekoliko stotina obožavalaca,  idite na neko drugo mesto…  Neće se niko smejati ni u ovakvoj, večeras malobrojnoj,  publici - prilici (neprilici), jer greh je smejati se umetniku koji nastupa u praznoj Sali… A još ako iz toga odmah  ne izvuče zaključak… Da li će Rita Kinka ikada više da svira u Beogradu??? Samo na poziv nekog ko će da izvrši finasijsko samoubistvo.
Neću dalje na tu temu.

Pevala je Katarina Jovanović. i to treba da bude događaj za Beograd. Kako za onu polovinu publike koja je još ceni, tako i za onu drugu polovinu, koja  je otpisala.

Pa budimo i realni i iskreni. To su činjenice. Gole činjenice koje se sigurno mnogima ne sviđaju, ali demantujte me.

Moj zaključak u vezi Gospođe Jovanović.

Prvo,  izabrane kompozicije me nisu dodirnule. Čak sam se na pauzi borio sa svojom lepšom polovinom… Htela je da idemo...  Ma ničeg nema  ničeg uzbudljivijeg od “borbe” sa lepšom polovinom… I ostao sam… I dobro je što sam ostao na drugom delu, jer je Arianna a Naxos, Haydna bila nešto što je dostojnije Gospođe Jovanović, ali ne  i prostora u kome se izvodi.  Drago mi je. Drago mi je za Gospođu Jovanović!!!

Bilo bi sa moje strane nedžetlmentski da ne spomenem i treću žensku osobu koja je večeras nastupala.  Namerno nisam napisao damu,… iako je to jedna od najzastupljenijih reči u mom vokabularu. Radi se o  violistkinji Jeleni Filipović. Ni pojavom, ni sviranjem nije za pozornicu gde je večeras bila. A tvrdim kako od mene u veoma dugom vremenskom periodu neće uspeti da dobije zvanje  dame…  Do sada nikada nisam napisao takvu tvrdnju, ali ovde  sam stoprocentno ubeđen.

Moj zaključak!

Ne počinjite da pišete knjigu, ako niste sigurni da će izdavač moći da proda bar 1000 primeraka, nikada vam neće izdati drugu knjigu. Ne penjite se na scenu  Kolarčeve Zadužbine, ako nemate onih tri stotine  obožavalaca, … Pokušate li drugi put, sala može da bude i puna.... Pitate se kako?...  Ako odluče da dođu oni koji vas mrze.

Nije mi se dopalo što se gospođa Jovanović javno "žali" kako nije 4 godine nastupala, ... pa potom zahvaljuje roditeljima,... kao da je prvi dečiji nastup, ili diplomski koncert... Ono prvo o (ne)nastupanju može da se saopšti u medijima... Mi koji smo platili ulaznice očekujemo koncert i to spektakularni koncert, jer je otvaranje Festivala. To i samo to... Pozdravljanje roditelja je za neku privatnu zabavu...

I još nešto... I još nešto, veoma bitno, što treba da posluži za nauk svim umetnicima i "umetnicima" ovog grada koji se žale da nisu "pozivani"... Kako zamišljaju da izgleda onaj ko pristaje da unapred plaća njihove debakle. Pa večeras nije prodato više od pedeset ulaznica!!!!!!! Tri umetnice 50 ulaznica....

Jednostavno, onaj pevač koji je željan nastupa, publike, ovacija... krene sa pijanistom po salama Srbije... Tamo su sale besplatne i svaki umetnik je dobrodošao... Kolarčeva Zadužbina košta....I ako je ne plati publika, ko će da plati?????

Elem, otvaranje večerašnjeg Festivala je bilo veoma dobro izreklamirano na internetu. Ponoviću i ovde, plakat je urađen na svetskom nivou… naravno da je iskorišćen i za prvu stranu programa… Pohvalio sam to (rečima… jedini) i na jednoj internet stranici uz malu opasku. Ne sme se Kolarčeva Zadužbina u zvaničnim dokumentima nazivati kolokvijalno “Kolarac.” Bilo je  na tom plakatu mesta da se umesto jedne reči napišu dve.

I gle čuda! Ponovilo se isto kao i kod Kolarčeve Zadužbine, kao kod Beogradske Filharmonije. Moj komentar,… Velike pohvale i male opaske je IZBRISAN.  (Isti manir kao i kod navedenih institucija) Ne zameram, siguran sam ni Ti čitaoče ovih redova ne znaš kako se svi zvanični plakati  depunuju u arhiv Narodne Biblioteke Srbije. Jer se smatraju kulturnom vrednošću ove države. Postane li nam Zadužbina zvanično "Kolarac," onda ćemo umesto Mocarta i Šopena slušati Šopija i Mokija… I tako redom…. Ide li to u račun umetnicima, na prvom mestu? A nama, koji volimo i  koji svojom ljubavlju i novcem za ulaznice, branimo umetničku muziku od  one druge????

Ukratko BUNT je veoma loše počeo… Ali ostajem pri konstataciji, BUNT je neophodan Beogradu… Želim, kao i ranije da uživam u BUNTu i siguran sam da će tako da bude u narednim danima. Jer verujem u BUNT… Verujem u ideju koju nosi ta višeznačna reč.

                                                        David Naum

O istoj temi, ali iz drugačijeg ugla: 

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/kolarceva-zaduzbina-katarina-jovanovic.html

Beogradska opera, Đuzepe Verdi, Trubadur, Zorica Mitev Vojnović, Dragutin Matić, Ivan Tomašev, Jasmina Trumbetaš Petrović, Jelena Vlahović,…

TRUBADUR

I  TRUBADURI

28. 10. 2017.

Na istom ovom beogradskom asfaltu, (pre pola veka), u vreme kada je Dragoslav Andrić sakupljao građu za grandiozni i prvi rečnik žargona na EX YU prostorima reč Trubadur je označavala onoga ko je “oduvao”, zapravo odnog bezvrednog čiji je značaj minoran, bilo da je reč u ljubavi,  umetnosti, poslu.

Kada želite da uđete u Operu, morate da primetite Zgradu Nacionalnog Muzeja. Još se adaptira.

Jedan od trubadura je pre par godina  najvaljivao pompezno, u medijima, štopericu, koja je pokazivala vreme u nazad… Godie, dane, sate minute… Odbrojavalo se vreme do završetkla  radova na instituciji koja najbolje reprezentuje kultruru i moć (istorijsku)  jednog naroda. Pa, zaboga “umtnici” i “političari” moraju da budu ljudi od reči  (Znaci navoda nisu stavljeni greškom.)  Pa taj trubadur, potom,  (nakon par godina) sklonio sat, .. jer… približavalo se cifri 00.00.,00. A pompezni završetak radova još nije upriličen. Nije trubadurski upriličen. Inače sviraće fanfare na sve strane, samo dok se potroši tri puta više novca od predviđenog.

Narodni muzej se, kao što rekoh,  čitavu godinu dana sređuje bez sata… A “Trubadur” je otišao na novu funkciju.

Niste to primetili, a možda i jeste… Meni ne promiču takve stvari…. To sve spada u ono što nazivam motanjem oko plota, a na tu igru (koju nikada  nisam prihvatio) reagujem.

I pre pisanja o utisku koju je večerašnja  predstava ostavila na mene da ukratko izanaliziram te “trubadure”

U kulturi su jasno predvidivi putevi “rukovođenja”.

Pra faza je Snebivanje.

Uvek ista pesmica onog ko je izabran na tu funkciju: “Pa eto, morao je neko, pa sam se ja prihvatio misleći da pomognem kako bi krenulo na bolje.”

Znate li nekog ko nije tako reagovao???

Vrlo brzo dolazi druga faza. Prepotentnost. (To nastupa već nakon mesec - dva dana.)

Jasno  nedvosmisleno se ponavlja: “To treba ovako!”

Jer onaj Snebivko je intelektno atrofirao, a fičički je odebljao u Prepotenka.

Zaboravlja se kako je taj, na toj funkciji apsoluno jednak onima kojima “rukovodi.” A najčešće mu je kvalitet rada bio ispod proseka, pa mu je “funkcija” sigurna grana na kojoj može da se klati do penzije.

Treći nivo je Arogancija.

To je već ono; "Naučiću vas kako treba!”

Iako je od prve faze do ove često prođe i manje od godinu dana., ali “umišljeni rukovodilac” je već ubeđen kako je tu, na tom mestu zvog svoje izuzetnosti.

I četvrta, zadnja faza je Diktatura.

Jer, zaboga, On,… onaj što se na početku snebivao,.. sve može i sve SME… Sme, da, zato što u političke strukture (te su ga tu i “gurnule”) u njemu prepoznaju poslušnog piona, koji je veoma zahvalan “za rad na terenu”… Jer za političare su škole, pozorišta, biblioteke… teren.

U celoj toj priči, nas humoriste najviše interesuje sto (mislim radni sto) tih rukovodilaca. Jer na tom stolu se pišu rešenja o unapređenju. i pečatiraju unapređenja, … jer kod srba potpis bez pečata je nevažan. Jer na srbe funkcija ne deluje samo adrenalinski, već i afrodizijački. O tome u jednoj od narednih impresija… Čekam prvo izlazak svoje knjige pod golicavim nazivom “Seksualni bonton”.

I više se ne postavlja pitanje da li je “ruvodilac” veći umetnik, ili šef (upravnik, direktor). Postavlja se novo pitanje da li je lošiji kao “rukovodilac,” ili kao “umetnik.” Da podsetim na početak osvrta, za takve “funkcije”se isključivo biraju oni ispod proseka.

Pitate zašto?

Pa pravi umetnik ne ostavlja svoju koru hleba za sve moći i privilegije koje nudi administracija. (ova zadnja reč mi je ružna, ali na pravom mestu)

Ovde mislim na većinu, a nikog konkretno.

Tvrdim… Tvrdim kao neko ko je o operi Trubadur pisao najviše u zadnje vreme… Čak prepotentno tvrdim da niko tu operu u Nacionalnom tatru zadnjih godina nije slušao  češće od mene… Naravno da većina predstava nije propraćena pisanjem… Pa prema tome mogu da kažem kako je to nešto što je najlepše i najzanimljivije što se može čuti sa Nacionalne Operske kuće. Sigurno su tome doprineli i brojni “Trubaduri,” jer smo očigledno država koja ima povoljno tlo za rast, razvoj, cvtenje i međusobno oplođenje  najhibridnijih sorti “Trubadura”.

Elem, da se koncentrišem na večerašnju predstavu.

Dve su bitne stvari. Počeću sa drugom.  Uvek sedim pored osobe koja kraj Verdijevog Trubadura sačeka sa suzama u očima. Večeras nije bilo suza i to je možda dobro, a počelo je, možda je i to uticalo, mnogo tužnije.  Dirigentica Zorica Mitev Vojnović, veoma elegantna (takve stvari mi ne promiču)  se pozdravila sa koncertmajstoricom. Koncertmajstoricom koja je bila obučene u “džak haljinu”… u sivu džak haljinu od materijala sličnog za isto i u boji koja asocira na isto..

Priznaću, knjigu Bonton sam napiusao (na svoj specifičan i ne - malo bezobrazan način, da ne bude suvoparno poput telefonskog imenika) iziritiran nekulturom. Pa sam tražio sredstvo kojim mogu da odarim po glavi svakog  ko nije u skladu sa civilizacijskim normama, a sa druge strane i da istu knjigu poklonim dragim osobama.

Tvrdim da dotičnu koncertmajstoricu, ni moj prvi poriv, kao i izrečena želja za činjenjem,  neće promeniti u nastojanjima da skrene pažnju na sebe i pokaže svoje izvanmuzičke (džak)  kvalitete.

Opera Trubadur im, po meni, najpoetičniji početak. Priča Feranda pred vojnicima je nešto najlirskije što može da se čuje u operama. Jedan predivan tekst I to je uvek nešto što me potpuno razneži, pa tokom predstave lakše prelazim preko onog što nije urađeno kvalitetno i profesionalno. Ivan Tomašev kao Ferando kao da je želeo da se predstava što pre završi… Nije to bio onaj Tomašev o kome uvek pišem u superlativima… Čak se na kraju nije pojavio da se pokloni publici. To je  propustila i  Ines, Tatjana Mitić.

Bio je ovo jedan od loših Trubadura. Na stranu što je Dragutin  Matić bio izvrstan, brojna publika (sala popunjena sa dve grupe mladih ljudi, iz Kragujevca i Budve) cenila je neke druge efekte, a ne glumu i pokazano pevanje.

Jasmina Trumbetaš Petrović, kao Leonora je bila na nivou Beogradske Operske Scene, a isto se može reći i za Acučenu, Jelenu Vlahović..

Ovoj drugoj, divi i dami koja se upisala u istoriju Beogradske Opere, očigledno ne smeta da rolu Acučene peva lošije od Dragane Del Monako i Nataše Jović Trivić… Mnogo više sam slušao, a manje pisao na te teme, ali Gospođe Del Monako i Jović Trivić to rade sa mnogo više pevačkog kvaliteta i glumačke sugestivnosti.

Uostalom, kada se Jelena Vlahović pojavi u gledalištu Opere, svi koji znaju šta je opera i šta je kvalitet, primete je sa divljenjem... sa mnogo, mnogo većim divljenjem nego u slučaju njenih starijih, a i mlađih koleginica... Mislim i na pevačice i na pedagoge.

Uostalom svako pojavljivanje na sceni donese stotine internetskih komenatra u vodu prostih rečenica (prvestveno kolega i onih koji nisu prisustvovali predstavi, a koji, uzgred rečeno, NIKADA I NIOKOME nisu NIKADA napisali ni jednu reč koja nije hvalospevna) ispunjenih snagom  superlativa, koje lično ne bih umeto da izreknem kroz kroz ceo  Džems-Džojsovski pasus od čitave strane, ali…

Da oduševljavaće se “kritikama” o strane jednog osnovca, samoproklamovanog “kritičara”… To dete sam prvi primetio u Operi. i naravno pisao o njemu,   (zar neko primećuje više detalja od mene) ali ni moja humoristička i pomalo perverz mašta nije mogla da sluti kako će neko nakon pete odslušane opera i bez znanja da o režiji, slikarstvu kostimima postoje napisane knjige i knjige, moći sebe da proglasi “kritičarem”…. To samo može da iznedri srpska nebesnost. Od toga se smešniji samo oni “veliki umetnici koji to podržavaju… Roditeljke porive i slične čime će opravdavati svoje postupke ipak nek ostav za estradu i časopise o uzgajanju, cveća, dece i heklanju. Opera je umetnost, profesionalizam, najslozeniji oblik umetničkog stvaralaštva.

Imao sam krajnje bezobraznu ideju da snimim izjave svih onih koji pričaju o svojim kolegama (za leđa, naravno), pa da to…. Dve loše stvari bi se desile… to bih mogao da učinim samo u vezi i na račun, jedne, ili par osoba,… jer bi svi prestali da komuniciraju samnom… a drugo, pa drugo sam već napisao: Svi bi prestali da komuniciraju samnom, a toliki ekcentrik ipak nisam.

Mislim da je vreme za zaključak.

Uopšteni zaključak je da Direktopr Opere Janko Sinadinović veoma revnosno neguje i unapređuje ne baš tako kvalitetne tenore. (Sam sebi se divim što sam sputao sebe da napišem reč LOŠE.) Mislim kako to radii iz jednog lakoobjašnjivog raloga.  U takovoj konstelacij odnosa (divan srpski izraz) on lično ostaje i opstaje kao najbolji tenor Beogradske Opere.

Za očekivanje, zar ne?

Bar nećemo morati da prelazimo Savu i Dunav kako bi čuli (u budućnosti) naše tenore. Uvek će da budu ovde, osuđeni na nas… I mi na njih.

Ja ću sa njima da izađem na kraj, ne znam kako će oni samnom?

I znajte, u ovom tekstu, ni jedna reč nije suvišna… I svakoj od njih sledi nastavak u nekoj sledećoj impresiji.


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/verdi-trubadur-beogradska-opera.html

Đuzepe Verdi, Nabuko, Beogradska Opera, Narodno pozorište, Sanja Kerkez, Ivan Tomašev, Aleksandra Angelov, Nikola Mijailović, Hor Opere, Orkestar Opere,…. i neki ljudi koje nisam zapamtio.

Pripremajući se za večerašnju operu, između ostalog,  pročitao sam i intervju jedne osobe od autoriteta (što se tiče klasične muzike). Izjavila je (ta osoba) kako  posle stotinak gledanja jedne opere ne može da se prihvati drugačiji pristup…!!!!!

Ne slažem se sa tim. Što čovek više i češće gleda (sluša) klasičan pristup jednom umetničkom delu, poželi da vidi isto to ali na drugi, treći, peti način. Valjda ima potrebu da posle toliko  “gledanja” vidi kako tome prilaze oni mladi,  ljudi koji drugačije, vide, čuju, osećaju… Ili.. Čovek pod cenzurom i sam postane cenzor.

Zašto sam napisao ovu zadnju rečenicu. Pa reč je o osobi koju sam lično čuo kako priča da je “cenzurisana.” Skraćivana i “prerađivana” od strane urednika. Ono što je mislila (ta osoba) dobijalo je sasvim drugi kontekst. I tako godinama, decenijama….

I?

Od tog intervjua je prošlo skoro pola decenije.. I sve je po starom.

Razumem ljude koji su “primorani” radi sopstvene egzistencije da prihvate “torturu”… Cenzurisanje je jedna od najgorih tortura, jer je intelekt, to jest misao, mnogo suptilnija i od najnežnijeg telesnog bića.. Razumem da to neko prihvati na ODREĐENI PERIOD. Razumem da neko nema snage da se odupre… Ali, valjda, u onom zadnjem delu života, kada se prođe pedeseta, ili šezdeseta godina, u svakom čoveku proradi potreba za ponosom.. Potreba da se iskaže, bez  robovanja normama okoline, porodičnim tradicijama, bez onog  nasleđenog socrealističkog “šta će ko reći”…

Ti koji tvrde das u bili “cenzurisani” i dalje isto pišu… Zapravo pristaju da im se tekstovi “montiraju” na pređašnju “talasnu dužinu”… ne mogu da smognu snage i od Sveca postanu “pali anđeo” i uzviknu bar jednom : Non serviam!.. I ne navedu gde su morali za popa da kažu da je vladika… I gde su,…  i gde su… Za njih je katarza samo kod drugih I nešto što je scenski efekat, opravdan dramaturgijom…

Ti koji  ne dožive katarzu su najveći i najgori cenzori. Ti su smrt za umetnost. Ma koliko bili hvaljeni i slavljeni… Jer to što pišu nisu oni… Zapravo,  to su oni, ali  među onima “beskrupouloznima i bez dlake na jeziku” se prikazuju drugačijima. U priči “tet a tet” se posipaju pepelom po glavi.

Zameraju mi da sahranjujem i dižem u nebesa. Tačno! To i ne doživljavam kao zamerke, već kao pohvalu.

Pisao sam protekle sezone u superlativima (svaki put i u vezi svake predstave, čak i one koja je bila van Beograda) o jednom baletskom igraču i gle… Sutra mu je uručenje nagrade Udruženja Baletskih Umetnika Srbije. Nisam ga nikada sreo, čak ni  na ulici, a to je veoma dobro da imam potpuno nezavisan stav za ono što radi na sceni… Pisao sam o jednom izuzetnom pevaču  u superlativima… Da su mnogi tvrdili da me plaća… Njega sam jednom video u kafani, a drugi put u hodniku… Ne znam kakva mu je boja glasa kada govori, ali… Pojedinci su tvrdili da me plaća kako bih pisao…  Sada peva ne preko Save, već mnogo dalje od Dunava.. Oni koji me redovno čitaju, znaju šta u mom pisanju znači metaforika preko Save i Dunava.

Prepotentno ću zaključiti (pišem bez kontrole cenzora, pa mogu da budem i prepotentan);  Video sam, čuo sam, osetio sam…

Voleo bih da pročitam kod onih “cenzurisanih”  koliko su puta “prepoznali,”… Ili su “prepoznavali” u skladu sa uređivačkom politikom, na osnovu pravca političkih vetrova, a u skladu sa trenutnom “društvenom klimom”.

I u nastavku ću popu reži da je pop, a bobu da je bob.

Otišao sam na večerašnji Nabuko sa predubeđenjem kako će studenti, kao publika,  da budu veoma glasni. Imam pravo i na predubeđenja, kao što imam pravo (obično ljudsko) da grešim, samo što, od većine drugih svoje greške priznajem… Nisu se večeras čuli studenti… 

Bio  je ovo Nabuko bračnog para Kerkez – Tomašev. I uvek će da bude njihov Nabuko, ako oni pevaju. Tu nema greške, nema omaške, nema rizika, ... ako  neko tada krene  put Beogradske Opere.

O Zahariji i Abigaili, Ivan Tomašev i Sanja Kerkez,  toliko sam  pisao. I već mi se nekoliko puta ponavlja isti zaključak: Večeras su bili bolji nego u predhodnim predstavama Nabuka… I posle svake, pa i večerašnje predstave, posmislim: Od ovoga ne može bolje.

Kralj Vavilona, Nabuko je bio u tumačenju Nikole Mijailovića… Mnogo bolje nego što bi neko očekivao nakon prošlogodišnjeg Onjegina. Zbog njega sam i pomislio da će u mnogo većem broju da dođu studenti i da budu glasniji. Inače studenti FMU nisu od onih koji su zaljubljeni u operu. Na kraju, što bi i bili i ko da im razvije ljubav prema operi, kada su i profesori retki posetioci.

I kratko, Mijailović je bio korektan (što se pevanja tiče), a glumački je na mene, u pojedinim delovima opere ostavio fascinirajući utisak… Na momenat je bio diktatorski osoran, a u drugim delovima unutrašnje drame infantilno naivan… Veoma, veoma interesantno tumačenje lika…   Za Aleksandru Angelov (Nabukova ćerka Fenena) se isto može reći. Jedno korektno pevanje, koje ću već sutra da zaboravim.

Ipak se ovo piše u zadnjim minutima subote i nastupajuće nedelje.

Znam, ovo što je ovde napisano neće se mnogima dopasti. Poželeće da aludiraju na net prostorima…  Slobodno neka se razmahnu, ali ja uvek imam jedan argument više… Sigurno oni koji me redovno čitaju znaju kako uvek  imam i “adut u rukavu”…

Vraćam se na one, sa početka večerašnje impresije… na one koji misle da se sve novcem kupuje…

Večeras je bila grupa gimnazijalaca iz Kragujevca.  Divna deca. Pametna, sposobna.

Ostali… Ostali nisu vredni spominjanja. U dobroj predstavi, gde su Kerkezova i Tomašev, mogu da se provuku  i diletanti… I predstava će opet da bude više nego dobra.

Obećao sam sebi da ću prvom prilikom, bilo gde da sretnem Janka Sinadinovića, da mu priđem i da ga pitam: Na osnovu kojih predstava su neki “napredovali” sa svojim statusom u operi i u kojim su to novim predstavama opravdali svoj novi “status”… ma koliko se on krio u svojoj loži, ulazeći na službeni ulaz, jednom se mora susresti i samnom i sa navedenim pitanjima…

E sada poruka za one kojima se (znam unapred) ovo moje pisanje neće dopasti. Slobodno neka (a)ludiraju na net prostorima.  Samo oni koji me retko čitaju pomisle kako nemam uvek nekog “asa u rukavu”.

Večeras su na predstavi bila  deca iz Kragujevca.  Gimnazijalci kojima je profeosorka na minut pred predstavu, u holu, saopštila gde su i kakvi treba da budu. I bili su takvi.

Eto publike za budućnost. Eto budućnosti Beogradske Opere.

                                                          David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/nabuko-verdi-tj-napuko-beogradska-opera.html

.
.
.

Beogradska Opera, Ljubavni napitak, Gastano Doniceti, Đorđe Stanković, Dušica Bijelić, Dejan Maksimović, Vladimir Andrić, Mihailo Šljivić, Aleksandra Petrović, Ljiljana Orlić.

Ljubavni napitak, Doniceti… Sve tri reči su za mene veoma privlačne. Još kada kažem da sam lično od aprila 2015, čekao novi “Napitak,”…. Može se razumeti moje ushićenje što ću opet da prisustvujem jednoj  savremenoj postavci opera. Ne znam ko je koga inspirisao, da li režiser Plamen Kartalov  kostimografa Ljuljanu Orlić, ili obrnuto tek,… predstava je ono što me čini zadovoljnim… Možda je kostimografa inspirisalo, već anegdotsko pričanje o visini novčane sume sa kojima je raspolagala, ali… Beogradska publika je dobila predstavu o kojoj će jedni da tvrde da m se u startu dopada, drugi sasvim suprotno, a možda je to tek poseban izazov za pevače.

Večeras smo imali Dušicu Bjelić kao Adinu. Ono što se o njoj zna je dovoljno za odlazak na predstavu i onih koji u širokom luku zaobilaze Nacionalnu Operu, tvrdeći kako je nizak umetnički nivo.. Sigurno je to uticalo da dvorana bude ispunjena.

Uz spomenutu Gospođu Bijelić, koja je potvrdila, bar moja, očekivanja, odlična je bila i Aleksandra Petrović sa rolom Đanete. U pevačkom, a uporedo i u glumačkom umeću im se pridružuje Dejan Maksimović u ulozi Namorina. Potvrdila se moja tvrdnja kako je Maksimović veoma ujednačenog kvaliteta, za razliku od drugih tenora Beogradske Opere.

Svi protagonisti, što uključuje i Belkora, Vladimira Andrića i Dulkamara, Mihaila Šljivića su sugestivnišću svoje glume doprineli da predstava bude toliko dobra, da se odmah pitam, kada je sledeća.  Tvrdim kako je i od strane Andrića, kao i od Šljivića uneta maksimalna energija i želja za uspehom. Možda će neki tvrditi kako može bolje, ali uočljiv je veliki napredak kod obojice.

Možda bih svemu ovome imao drugi pristup, možda bih upotrebio druge reči, ali neki sporedni efekti me… priznaću to se sve češće događa, stavljaju u položaj onog što prve taktove opera dočekuje vidno iznerviran.

A množda bih trebao da budem i srećan.

Pa, pre više od šest meseci sam rekao kako: Čekam treću rupu!

I dobio sam pločicu garderobe sa trećom rupom.

Tada sam (pre više od 6 meseci)  ovo bedno, izlizano parče plastike uporedio sa privescima na ključevima bugarskih hotela u vreme vladavine Todora Živkova. U Bugarskoj četvrt veka nema tog soc. diktatora, promenjeni su i privesci na ključevima, brojevi na garderobama…

Nelagodno se osećam kada mi je u džepu nešto ovako prljavo, bedno, jadno… A još nisu uspeli da me primoraju da budem na nivou onih koji sede u kaputima, koji u operu dolaze u kaljačama, patikama,… ne smetam jaknom ljudima oko sebe.
Sramota me od onih desetina stranaca koji prisustvuju svakom operskom izvođenju. Osećam se izlizano, prljavo, obeućeno, bušno,... kao i ovo što se vidi na fotografiji.

Imali smo večeras i veoma elegantnog dirigenta Đorđa Stankovića… Sigurno će sa pevačima nakon predstave da vidi i utvrdi što je škripalo i ko je žurio, ko kaskao… Mene samo interesuje zašto Đorđe Stanković, dirigent u fraku, nije odstranio iz orkestra one koji sede u indijskim bluzama, štraptastim žemperima… Ako već ti i takvi nemaju respekta prema publici, ako nemaju ni malo obzira prema kolegama koji su u crnom,  ako su nesposbni da  uoče da iritiraju publiku, onda treba da reaguje dirigent… Direktor Opere, Upravnik Pozorišta… Ili…

Ne bih ulazio u analizu zašto se neke (žene su u pitanju) tako (namerno) obučene… Mislim da bi moja analiza bila veoma interesantna za čitaoce…  Možete samo da zamislite kakav je pristup tome nekog čija je sedeća knjiga (u štampi) pod nazivom “Seksualni bonton”.

Možda uspem da u knjigu ubacim i odeljak, “Uticaj seksa na oblačenje onih koji su u operskoj rupi”….  Inspirisan sam… A opet moram nešto i da prodam, ne mogu sve što napišem da poklonim čitaocima preko inetneta.

Oslobodio sam se one prljave, izlizane i bedne prločice, a u mislima mi je ostala analiza onih žena iz rokestra koje se trude da budu primećene i drugačije (pošto poto)… Ostao je i  lep doživljaj Dušice Bijelić kao Adine, Dejana Maksimovića, Vladimira Andrića, Mihaila Šljivića…

Zašto mi neprofesionalnost kvari doživljaj… Ljudi nedeljama spremaju nove role, hor se trudi, kostimi, svetla, orkestar… I onda se iza leđa Nemorina i Adine  pojave sceniski radnici u farmerkama, majicama, patikama… guraju kulise…

Pobogu… pa zaokružite celinu… Dajte im slobodne kostime… neka sliče članovima hora… Zašto kvarite sliku, uništavate magiju vraćanja u neko drugo vreme… pa jeste li vi umetnici, ili činovnici koji sedate u kancelarijama… Gledate li vi predstave koje su na program, ili računate dnevnice, šeljete izveštaje ministarstvima, računate koliko ćete zaraditi…

Toliko malo treba.

Toliko malo treba.

Samo da se pomeri neka glava (prazna)!

                                                        

                                                    David Naum

Viđenje istog događaja, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/beogradska-opera-ljubavni-napitak.html

 .

Belini, Norma, Beogradska Opera, Sanja Kerkez, Aleksandra Angelov, Aleksandar Dojković, Zorica Mitev Vojnović.... Piše David Naum.

PODGREJANA NORMA.

Gde sam bio i koga ću da slušam?

U 18,35 časova sam proverio na sajtu Nacionalne opera. Nema dnevne liste, a za manje od sat vremena počinjala je predstava. Postoji samo podela za mesec novembar. Ne zna se ima li izmena, ne zna se ko diriguje.

Da li to neko želi da publiku drži u neizvesnosti hoće li je zbog dobrog soprana mučiti samo tenori, ili i baritoni…

Da li se i ove sezone nastavlja motanje publike oko plota. Znate ono oko plota. … Znate, siguran sam.. Gospodo, ne zamerite mi na  smanjenju nivoa pisanja. Pa ja sam ulaznice platio na početku meseca.  Mojim novcem se već služe oni koji žive od publike, ali kao publika hoću minimum. Hoću da ZNAM zbog koga ću večeras da uživam, pa zato i idem u operu, a ko će da me muči, te izbegavam.

Ne moram ja da znam ko se plaši role, pa izmišlja razloge… ne moram da znam kome se nudi, ko odbija, ko koga primorava da pristane… Hoću samo jedno… Predstavu (kvalitetnu) za koju sam platio ulaznicu. Hoću kvalitetnu predstavu.  U protivnom očekujem izvinjenje, ili obaveštenje da imam dovoljno vremena da vratim ulaznicu, ako mi se to “novo” ne svidi.

Zar je teško ažurirati sajt? Podele za današnju Normu nema.

Hej, jeste li vi profesionalci?

Gospodine  Saviću, moj savet  vam je da ne “besedite” po Srbiji, već da rukovodite kućom čiji ste Upravnik.  Besede sam napisao pod znakom navoda, jer nije beseda “čitanje sa lista.” Nisam video da se neki filozof, pisac, ili istoričar latio dirigenstke palice, bar ne javno. Valjda sam jasan?

Opera vam se davi. Večerašnji protagonist su se davili. Neki su umislili da su pevači sa renomeom, pa su jurnuli (očigledno) da preplivaju Savu, jer sa druge  strane te reke je najbliža operska scena, ona u Zemunu. Mnogi do nje nikada neće stići, ostaće tu gde su. Zauvek! Veliki, umišljeni, podržavrani od publike čije je znanje o operi identično njihovom umeću pevanja… A veoma dobro podržavani (od koga ne znam, a možda i znam, ali neću da napišem), jer napreduju brzinom japanskog voza… od članova hora, do prvih solista.

Klanjaću im se kada TI I TAKVI budu bar gostovali  u susedstvu, Zagrebu,  Sarajevu, Temišvaru, Sofiji…  Do tada neka smanje nivo svoje samohvale, prepotentnosti i neka se vrate kod svojih profesora,… za još neki čas… bar nek žive u nadi…. Ja ću im sudbinu proreći bez dinara naknade.

Pa i ovog septembra smo primetili unapređenja…

Zbog čega?

Zbog kojih predstava?

Zbog kojih rola su pojedini unapređeni?

Bar horu onda dajte beneficirani radni staž, jer mora da sluša sve i svašta.

A večeras je bilo samo ništa.

(Ne izvinjavam se za gramatičke nepravilnosti, jer su namerne)

Imao sam razumevanja i za premijeru i za prvu reprizu NORME… Da li su pevači spremni za premijere u zadnjim junskim danima, da li je publika spremna za kraj sezone da ima “tešku predstavu”…

Večeras smo dobili podgrejanu Normu.. Niti je svako jelo za podgrevanje.. Ne sumnjajte u moje kulinarsko znanje… uostalom ne dotićem se stvari  pored kojih ne osećam pomalo superiornosti… tako nije ni svaka opera za repriziranje i  scensko podgrevanje…

Priznaću uz sve manjkavosti meni večeras nije bilo dosadno. Opera nije samo lepo pevanje.

To je stav nekih ovdašnjih umišljenih zvezda, a i kada bi ga se pridržavali davno bi (mislim na redvone posetioce) presvisnuli.

Uvertira me je poprilično ponela. Zorica Mitev Vojnović (neočekivana, jer nema dnevne liste) ume da adrenalizuje atmosferu svojim temperamentom, ali… nije dugo trajalo… Pa, prepoznavši šta se sprema, prebacih se na potanko praćenje režije, scenskih pokreta, scenografije, masovnih scena, svetla, igri senki… Već sam pisao o svemu tome… Koliko je režiser i scenograf Đankarlo Del Monako uspeo već sam pisao… Bar sam mogao večeras da se prepustim opažanju i analizi.

Dođoh do naslova za kratki osvrt:

Veo u srpskoj umetnosti, ili ti sceni.

Normu, Sanju Kerkez, umotavaju u veo i odmotavaju.

Sve mi liči na nešto poznato i očekivano, a opet je, priznajem efektivno. Opet,  na istoj sceni događa se nešto slično, ali u baletu  “Žene u  d molu,” gde je koregraf Radu Poklitaru po sličnom principu osmislio umiranje Ivane Savić Jaćić. Veoma efektno i u ranijim tekstovima hvaljeno sa moje strane.

Tome su predhodili leteći velovi u filmovima Emira Kusturice, koje je on sam objasnio u svojoj knjizi, napisavši da je to metaforika umiranja jedne njegove veoma bliske rođake. Velovi su pali u filmovima spomenutog režisera, a to znači…. To znači da je  uz velove palo i mnogo toga bitnog i kvalitetnog  u filmovima srpskog najtrofejnijeg režisera.

A sa velovima je na domaćoj sceni i uopšte u ovdašnjoj umetnosti počelo davno. Pre nekih četrdesetak godina. Zar neko još sumnja da se ne setim onoga što je većina ljudi zaboravila i da ne povlačim paralele preko nepregazne rele Stiks. Da za čamdžiju preko reke Stiks se čuva novčić, pod jezikom umrloga…  Neka oni živi što bi preko Save razmisle mogu li… Mala digresija i metaforika, vraćam se na temu.

Davno u vreme kada su isključivo krinoline vladale beogradskom scenam baleta i opera (o drugaricama sa scene sam pisao), veoma značajan srpski koreograf, ali u domenu narodnih igara, Olga Skovran, je osmislila makedonski ples beljenja platna sa veoma dugim trakama, koje su devojke na veoma impozantan i erotičan način umotavale i sebe u njih. Valjda sve što je avangardno na ovim prostorima, mora da doživi i zgražavanje… Ali je tada krenulo i evo do danas…

Treći put posmatram scenu umotavanja i  razmotavanja  Sanje Kerkez.  I ma koliko  se to radilo suptilnim pokretima, drama ulazi u minotaurski lavirint.

Ovde bih voleo da napišem jednu rečenicu:

Jer u operu i u tu scenu je Kerkezova unela svi svoju harizmatičnost.

Nije Sanja Kerkez unela svoju harizmatičnost. Iako sam za prva dva nastupa napisao Sanja može bolje i sada mogu da napišem Sanja Kerkez može bolje, ali čemu pokušaji, … ubeđen sam neće se sa rolom Norme proslaviti.

Nije za utehu što drugi ne mogu više i ne mogu bolje.

Bila je to jedna jadna predstava. Najlepše arije su ponekad propraćene mlakim aplauzom, najčešće, nisu imale nikakvodg odjeka u publici. A na kraju aplauz.

Zašto? Kome?

Protagonisti se ljute na dirgenta… Vidi se… Onaj ko je često u opera vidi mnogo više od onoga što se mnogi nadaju da su sakrili… Zorica Mitev ima mnogo više razloga da se ljuti na one koji su zaboravljali tekst, koji nisu mogli da izvuku fraze, koji su dahtali, zevali, falširali… I na kraju se becili na dirigenticu.

Uostalom ko će treći da i zabeležiti nešto o večerašnjoj Normi.

Ono drugo je mnogo tužnije ne čitajte. U jednoj reči: Kasapnica.

Zato… mislim za, već spominjanu,  utehu, operska sezona se nastavlja… Možda na nekoj od sledećih predstava, iz dosade, počnem da razmišljam o nekom novom kulinarskom receptu, ili sižeu za erotski roman… Inspirativno je.

Ne zna se dok se ne dogodi…

Uskoro … ponovo!

                                                      David Naum

O istoj temi iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/belini-norma-beogradska-opera-sanja.html