Vićenco Belini, Norma, Beogradska opera, Narodno pozorište, Sanja Kerkez, Janko Sinadinović, Dragana Del Monako, Ljubica Vraneš, Nenad Jakovljević, Marko Živković, Đankarlo del Monako, Stela del Monako,…

Pizza del Monako

Dogodila se operska premijera.

Već sam pisao kako ne volim premijere i objasnio sam razloge, ali priznaću, uvek prija po malo glamura, ili ti po srpskom svečarskog, a naravno biće reči i o glamuru i o svečarskom, mislim srpskom i tako dalje i tako dalje.

Ljubitelj sam antike i antičke tragike. Pa zar je posle toga bilo nečeg što je bolje pokazalo tragikomičnost (bez ovog drugog ne ide) življenja? Naravno, sve naoružaniji idem u operu…  odmah sam uvideo sopstvenu grešku, jer ono što sam sam zadnje čuo,  bilo je, ni manje ni više, nego Franco Corelli, sa njegovim doživljajem pred oltarom Venere (Meco all’altar di Venere)..  Da ovde kod spominjanja Italijana i Venere ne odlutam u digresije, strogo se odmah vraćam na temu. Mnogi će misliti kako mi je navođenje tog snimka šlagvort za neku “kritizersku” analizu… Ne!

I drugu stvar sam poneo sa sobom.   Izreku: Video meliora proboque deteriora sequor!

To je već pre 200 godina objasnio Dositej Obradović. Danas jednostavno prevodivo: Vidim šta je bolje i prepoznajem, a za gorim idem!, on je protumačio sa: "Oni koji sprioštava istinu s uspehom, mora biti pričiljen među prve blagodetelje čelovečeskoga roda!"

Ono prvo što sam imao u ušima,  razumem, što me ovo drugo pratilo, tek pokušavam da odgonetnem.

Možda se čudite naslovu Pizza del Monako.

Pizza je italijanska sirotinjska hrana, kojom je osvojen svet.

Na podlogu od testa (najobičnijeg, bez kvasca)  se stavi ono što se zadesilo u kući. I tako je nastalo bezbroj varijeteta.

Večeras samo imali Del Monako manufakturno predstavljanje opere Norma.

Ako neko ovde očekuje sunovraćivanje u ambis, greši.

Tačno, naoštren da tražim i uživam u režijskim greškama,  krenuo sam na predstavu. Ne volim manufakture, jer tu se uvek neko krije iza nekog, iz hiljadu i jednog razloga.

Uživao sam u režijskom umeću Gospodina Del Monaka, uživao sam u odličnoj scenografiji i tvrdim kako je ovim drugim dao osobeni pečat  prvom.  Cela predstava je jedna skladna muzička slika koju je režiser  u jednom circulus zamahu,  iz imaginacije pretvorio u realnost. Jedno veliko Bravo!

Nasuprot tome Stela del Monako nije zasijala. Da ne analiziram odevanje Druida, Gala i Rimljana. Tek da se podsetim, nacija koja je iznedrila  Pizzu, Pastu i Operu, crne uniforme je imala samo za vreme Musolinija. Stavljanje fašističkih uniformi u interakcijski odnos (izraz u trendu) sa dešavanjima iz vremena Starog Rima, može, ali samo ako se zagrizla jabuka (opora)  pojede do kraja. Gospođa Stela Del Monako to nije učinila i zato je kostimografija katastrofalna. Od crnila fašizma, do bajkovitog hora, žutih stomaka, a la  “pčelica Maja,” do “pokrivača" za glavu ratnika spremnih i za ovovekovni “Rat zvezda.”

A hor, hor je večeras bio odličan.  Iza prikazanog su sigurno desetine i desetine časova proba… Uvežbanost, odmerenost, snaga,… sve na svom mestu.

Osećam potrebu da pohvalim i dizajn svetla.  Gospodin koji je zaslužan za to je Jakopo Pantani.

Sigurno je sve ovo bilo inspirativno i za orkestar, a i za dirigenta  Dejana Savića da publici podare jednu veoma lepo izvedenu uvertiru. Pitaćete kako inspiracija, a to je bilo na početku…  Pa svaki umetnik oseti kroz probe, šta se kao celokupnost pruža kompletnim nastupom. Očigledno, sve se može kada se hoće, a orkestar je večeras zvučao veoma, veoma dobro.

Konačno stigoh do onih zbog kojih većina posetilaca dolazi na Normu.

Polione,  Orovezo,  Norma, Adalđiza, Klotilda,  Flavio.

Na početku ove sezone pisao sam o odličnom Janku Sinadinoviću u “Trubaduru”… Večeras je bio (kao Polone)  mnogo, mnogo bolji nego i u jednoj drugoj predstavi ove sezone. Očigledno nije štedeo sebe kako na probama, tako i na premijeri.

Sanja Kerkez  je za Normu dobila jedan od najvećih aplauza ove sezone. Zasigurno niko u našoj operi ne bi bolje otpevao i scenski prikazao taj tragični lik. Subjektivan sam, priznajem. Nisam ni izveštač, ni novinar, ni kritičar… u operu dolazim da nahranim dušu kako bih  u danima koji slede  radio ono što me ispunjava. Imam svoje mišljenje do koga držim i potkrepljujem ga viđenjima (koja se mnogima sigurno ne sviđaju, ali avaj)… Gospođa Kerkez sledeću “Casta divu” može da otpeva mnogo bolje, bez problema.

Dragana del Monako kao Adalđiza je bila inspirisana da se vrati po pevačkim kvalitetima u vreme širenja imperije Del Monako na srpske prostore.
Nenad Jakovljević, kao Orovezo, jednom rečju odličan. odmeren, precizno profesionalan.

Ljubica Vraneš, na mestu Normine družbenice i  Marko Živković kao Flavio su svojim nastupima zaokružili večerašnju lepu sliku operskog događaja.

Posebno sam uživao u duetima. Maksimalno uvežbani, bez obzira ko ih izvodio.

I naravno, na kraju su se svi poklonili, uživajući u zasluženom aplauzu.

Režiser je, po običaju, pozvao na scenu svoje saradnike… A među njima raznih. Od primereno, do  neprimereno obučenih.  Mnogi čak glume kako su se tu slučajno zadesili…  A po odevanju, rekao bih da je istina to što loše glume.  Tako odeveni mogu da rade iza scene, ali pošto znaju da će biti pozvani, a sigurno znaju da će to i da prihvate, neka se bar obuku da bi pristojno izgledali pored pevača, dirigenta, režisera… Moraju da poštuju scenu od koje žive i publiku za koju rade.

I na kraju… Na kraju predstave, na monitoru gde se prikazuje prevod libreta, pojavilo se ime Maje Janušić.  Ime prevodioca se na programima piše najsitnijim fontom i često većini posetilaca promakne.

A ja sam se u zadnje vreme spremao da pišem jedan poseban osvrt o prevodiocima operskih libreta. Odustaću od toga, a pisanje ću skratiti na samo jedan pasus.

Sigurno se odmah pitate šta me to iziritiralo?  U pravu ste, iziritirala me je nekorektnost prevoda u mnogim predstavama. Lako pređem preko lošeg prevoda knjige, koju jednom čitam, ili filma koji jednom odgledam, ali ako stalno nailazim na iste greške, jer operu ne slušam i ne gledam  “sada, pa nikada više,”  poželim da postavim pitanje: Dokle? Kosta Carina me  mučio još dok sam bio  dete, u davnim vremenima špageti vesterna, pa me  dočekivao sve ove decenije u operi.

Samo jedan primer, ne može antička junakinja da kaže kako joj je “čelik probo srce.” Čelik je proizvod  druge polovine dvadesetog veka. Zašto ne onu jednostavnu reč, gvožđe… Teži se akcentu na oštrinu, nemilosrdnosti,… Greška! Da ne nabrajam desetine reči neprimerene razmišljanju i ustima srednjovekovnih španaca, starih egipćana, pariskih ljubavnika i t.d., i t. d… E tu se pravi najveća razlika između dobrog i lošeg prevoda. Između onog ko ima široko obrazovanje i oseća distancu vremena i onih koji nemaju dar pronicanja u melodiju reči.
Kraj pasusa!
Večeras smo od Maje Janušić, imali jedan odličan prevod.

 Napisah ovo zadnje da olakšam dušu od onih koji me muče svojom brzopletošću, ili šupljikavim opštim znanjem. I previše mi paraju osećaj za lepu reč i tačno značenje.

U ove kasne  noćne sate,… pa samo je par sati od završetka predstave,  u mislima mi je  i dalje ona sentenca: Video meliora proboque deteriora sequor!

Valjda ću do ujutru da je zamenim sa nečim u stilu: Spero meliora…

Možda je posle ovakve predstave malo i bezobrazno pomisliti na nešto u stilu: Nadam se boljem…

Ali ipak: Spero meliora…

                                                                           David Naum

O isatoj predfstavi, ali iz drugog ugla.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/norma-na-kolenima-beogradska-opera.html

...

Narodno pozorište, Beogradska opera, Verdi, Rigoleto, Dragutin Matić, Snežana Savičić Sekulić, Nenad Čiča.

DA NE POSTANE MANIR

31. 05. 2017.

Dogodio se još jedan “Rigoleto”. Zapravo poželeo sam da iz publike dam podršku Nenadu Čiči, kao  Vojvodi od Mantove i scenskoj Đildi, Snežani Savičić Sekulić. Bilo je to novo iskušenje za njih (I ne samo za njih), a spadam u one koji zdušno podržavaju one koji napreduju na daskama koje život znače.

Počeću od krajnjeg zaključka: Predstava je uspela. Naravno, uspeće svaki Rigoleto gde je Dragutin Matić u naslovnoj roli. Večeras je dobio mnogo više aplauza nego u predhodnim predstavama ove sezone. Možda je bio čak i za nijansu bolji,  nego u predhodnim nastupima… Čak je i to moguće… Ali mislim da aplauzi kako njemu, na otvorenoj sceni, a i na kraju predstave, kao i drugim učesnicima nisu bili samo u cilju ocene kvaliteta i doživljenog utiska, ali to je već nešto što se ponavlja, međutim večeras smo doživeli i novi “iskorak”.

Setih se:

Neki operski pevači u svojoj ozlojeđenosti što nisu hvaljeni za ono što nije za pohvalu, šalju “poruke” preko “posrednika” kako njihovo ime ne sme više da se “uzima u usta.”  Njihov bes ću protumačiti “profesionalnom deformacijom,” jer "sobarice i glasnici" (večiti, bez obzira na status)  u svim životnim i scenskim dramama, misle kako se porukama lako rešava i razrešava situacija. Dramaturški (na sceni), da, ali u realnom životu, ne.

Vraćam se na temu:

Elem, večeras smo imali  predstavu u kojoj se pevalo ispod proseka, izuzev spomenutog Matića,  a gluma je bila, opet izuzev spomenutog Matića, na očajnom nivou.

Pitaće neko, a aplauz… Pa, aplauzi su naručeni. To je onaj već često doživljavani “déjà vu” fenomen. Ali, kao što rekoh, večeras se otišlo korak dalje. Oni koji su u Sali bili da zdušno aplaudiraju su se toliko zaneli, pa su sviždali nekim drugim učesnicima  večerašnje uspele predstave, sa pevanjem ispod pšroseka i očajnom glumom.

Onaj ko je za sebe obezbedio publiku koja neće da štedi dlanove, pa  sa ulaznicama koje nose 50% popusta svako na sceni za samo desetak hiljada dinara može da ima oko 25 oduševljnih ljudi u publici. Dovoljno za ovacije, ali izgleda da je postalo dovoljno i za žvizduke. A ovo zadnje prelazi okvire humorističkog posmatranja.  U to se stvarno ne razumem, ali sam siguran da će takav manir, uzme li maha, proizvesti samo jednu stvar,  da onaj ko je “animirao” publiku sa takvom vrstom ostrašćenosti (lepša je reč ostrašćenost od reči bezobrazluk) doživi od onog drugog dela publike, da bude procenjen ne samo iz blagonaklonog ugla razumevanja mladosti, neukosti, neikustva, treme, želje za uspehom,… Proizvešće kritičniju, mnogo kritičkniju ocenu… ne mislim tu na upoređivanje kako to Treba i  kako se to Radi na drugim mestima, već samo blago upoređivanje kako se to radi Ovde, u istoj predstavi, ali kada neko Drugi Peva. Za mnoge bi i samo takvo ocenjivanje (upoređivanje) bilo pogubno.

Često sam od ljudi koje smatram za mudre, čuo rečenicu: Pametnom je i komarac muzika!

Možda su večeras ti, nazvaću ih: Ti, koji ne tako često dolaze u operu!... aplaudirali i previše onima koji nisu zaslužili, a zviždali onima koji nisu bili ništa gori, ali nastavi li se “praksa ličnih tapšača” doćićemo brzo i do toga da se zviždi i onima koji stvarno dobro pevaju.

Priznaćete, to već ne valja, ali morate da priznate da ako pustite lošeg pevača na scenu, taj veoma često (pogotovo ako je svestan da nije u istom rangu) umišlja da je u istom rangu sa svima drugima…  A pošto je neminovno da na sceni budu i dobri i manje dobri… tu je i opasnost da  neko uz pomoć “prijatelja” (to je već originalni Srpski manir) ubedi kako  je naj, naj, naj…

Čuvajte se onog ko je do juče nosio tacne i koplja na sceni, jer mačem (glavnog "junaka")  koji mu je dat danas proburaziće sve glavne likove, iako tako nije dramaturški zamišljeno.

Najbitnije, predstava je uspela. I to neka ostane tako  zapisano. Svaka predstava je koletivni čin i nek ne bude uvek bitno koje bio bolji, a ko manje dobar…

Vidite, čak ni reč loš ne upotrebljavam.

Uvek sam za to da se podrže mladi, oni koji napreduju, oni koji rade na sebi, oni koji se trude na sceni,….

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/cica-dedaverdi-rigoleto-dragutin-matic.html

Beogradska opera, Narodno pozorište, Đakomo Rosini, Seviljski berberin, Dragutin Matić, Nebojša Babić, Nevena Matić, Ljubomir Popović, Ivan Tomašev, Tatjana Mitić, Režija Borislav Popović, obnovila Ivana Dragutinović Maričić.

U jednoj od predhodnih operskih sezona, na prvoj pauzi "Seviljskog berberina,"  sam izašao iz pozorišta. Dobro je što tada nisam pisao ovakve imresije, a, u suštini, sve jedno, ti koji su me tada primorali da napustim predstavu, u drugim viđenjima i doživljajima su prikazani u svojoj polumoći da oduševe publiku.

Večeras smo imali predstavu za pamćenje. Predstavu u kojoj se aplaudiralo na otvorenoj sceni i to svim glavnim protagonistima, a to je već bio jedan uspešan operski kvintet. Znači bilo je aplauza, bilo je ovacija, bilo je adrenalina i sa jedne i sa druge strane rampe, ali pođimo redom.

Sigurno je komedija žanr koji sam najpomnije pratio. Od vremeka kada sam kao dete uživao u premijeri Ristićeve diplomske režije, pa preko Mijača i Draškića, ostale da ne navodim,… koji su obogaćivali beogradsku komičnu scenu.

Priznaću, tek sam večeras sagledao  inspirativnost režijskog umeća  Borislava Popovića, uz nadogradnju Ivane Dragutinović Maričić, koju je pet večerašnjih protagonista tako obogatilo da sam imao osećaj scengog savršenstva.

Imali smo Ljubomira Popovića, pored čijeg imena nisu  stjala početna slova dve reči: Kao Gost. Iako ga pažljivo pratim, to jest slušam duže vreme, što se tiče ove operske sezone nagradio sam ga  pohvalama za svako pojavljivanje na sceni.  Zasigurno je komična opera, bar za sada, njegov fah. Grof Almaviva u njegovom tumačenju je bio pevački odmeren i korektan, a glumački bravurozan.

Bartola je tumačio Nebojša Babić. Naziv uloge i sledeće četiri reči (napisane) će vrlo brzo u Beogradskoj operi da bude dovoljno kada se govori o nečemu što je izvrsno, a čiji je “uzrok” Gospodin Babić. Svakako je, mislim kako sam to prvi napisao i ostajem pri tome, On otkriće ovogodišnje operske sezone. Prilikom njegovog prvog pojavljivanja na daskama kuće na Trgu Republike,   napisao sam kako je  nastupom “kupio beogradsku publiku”… I ta publika mu se i večeras odužila, čitajte nagradila,  aplauzom koji se retko dobija.

Od Nevene Matić (Rozina)  se ovo večeras i očekivalo.  Potrebni su joj krupniji “operski zalogaji” da bi pokazala i raskošnost glasa i scensko umeće. Ivan Tomašev kao Bazilio i Dragutin Matić u ulozi Figara su bili na svom nivou. A to znači fantastični. Tvrdim kako su njih dvojica “izneli” opersku sezonu 2016./2017. Drago bi mi bilo da čujem neke druge tvrdnje. Rado bi ih pročitao. I unapred kažem, neću im se smejati, mislim, tim (drugačijim) tvrdnjama, jer kao neko ko se više decenija bavi humorom i komedijom spadam u one koji se na predstavama i pri čitanju nikada ne smeju. U životu je, normalno, sasvim druga situacija.

Kao što rekoh, večerašnji “operski kvintet”: Matići (u duplikatu), Tomašev, Babić, Popović,… su pokazali do koje mere može uz odlično pevanje da se humoristički osmisli scena. Njihova igra sa rekvizitima je nešto što do sada, biću iskren, nisam video, jer maštovitost, očigledno je, nije samo režijska ideja, jer svako od njih je, u potpunom skladu sa svima iz te veličanstvene petorke, pokazivao svoje karakterne crte i trenutna osećanja na najsugestivniji način, kako scenskim pokretima, tako pantomimom koja je svakog trena bila u funkciji trenutnog razmišljanja lika. U trenucima kada su svi bili na sceni, gledalac je bio primoram da “leti” pogledom sa jednog lika na drugi, iz potrebe da pohvata svu tu mnogoznačnu, usijanu do smeha dramatiku. Upotreba rekvizita na sceni, od koplja, preko mačeva, svećnjaka, svežnjeva papira, mastionica, čak i posudice sa pepelom za posipanje po neosušenom mastilu, stavljena je u funkciju komičnosti opere. Iskreno, takvo bogatstvo scenskog dešavanja u našem gradu  moglo se videti samo u par predstava i to pozorišnih, nakon više stotina izvođenja i od strane glumaca (ne operskih pevača)… od strane glumaca koji već imaju biste i spomenike.

Čarolija večerašnjih protagonista, a prvi put nastupaju zajedno, je tom činjenicom upotpunjena.

Šteta, nisu u sali viđene njihove kolege. Mogli su nešto lepo da dožive, nešto da nauče, da konačno pokušaju da shvate kako se sa iste predstave jednom izlazi, a u drugom izvođenju se na istoj žali što je došao kraj i zavesa se spustila.

Lično razumem Upravu. Ovako kvalitetna podela, kao što je bila večeras se retko ponavlja u toku sezone. Oni manje dobri pevači moraju da pevaju pored onih dobrih, kako bi predstave bile “podnošljive.” Ali bar da publika ponekad dobije nešto što je više nego dobro, nešto u čemu će da se uživa. Potpuno.

Uz sve navedene pohvale, dodaću i svoj utisak o Berti u tumačenju  Tatjane Mitić. I glasom i glumom je pratila svoje kolege i doprinela opštem utisku.

Evo dokaza da se sve može, pa čak i ono u šta Muzički Beograd ne veruje. Odlazak u operu može da bude doživljaj koji će se dugo pamtiti kao nešto lepo i obogaćujuće.

Kada kažem da Muzički Beograd ne veruje, mislim na sve one koji su muzički obrazovani u ovom gradu. Napomenuću samo jednu činjenicu. Sada Beograd ima više srednjih muzičkih škola nego što je pre 70 godina imao ukupno srednjih škola. Desetine hiljada ljudi ima muzičko obrazovanje, a samo proneki procenat od njih dolazi u Operu. Drugi u nju ne veruju.

Potrudimo se da ih razuverimo! Večerašnji “Seviljac” je veliki pomak u tom prvcu.
.
.

Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/05/konacno-uzivanje-narodno-pozoriste.html

Beogradska opera, Narodno pozorište, Đuzepe Verdi Otelo, Dušan Plazinić, Anastasija Holc (Anastasiya Holz) sopran, Dragutin Matić, Ljubica Vraneš.

PAS LAJE, KARAVAN PROLAZI

Arapska poslovica

Napisano viđenje (impresiju) večerašnje predstave, po zahtevu izdavača knjige o muzičkim događanjima, koje je u pripremi, ne mogu da objavim.

Ipak, večerašnja predstava je značajna po mnogo čemu.

Danas je Stoti dan od imenovanja Upravnika nacionalnog teatra (Vlada imenovala 31. januara)… Čak iako će neki reći da nije stoti (u računanjima mesec ima 30 dana).. Ova predstava je sigurno u čast njegovog imenovanja… Sem ako neko ne računa predstavu, od pre par dana,  na istim daskama, kada se slavilo na neki drugačiji način. Bata Kovač je dva  puta jurišao sa salu Kolarčeve Zadužbine, čak štampao i veoma “nesrećan” (nepismen) plakat (povučen nakon moje konkrertne i neoborive opaske)… Jurišao tamo, a zadovoljio se sa daskama na kojima su pevali Bakočevićka, Saramandić, Stojanović.

Pa i naša Guvernerka Nacionalne banke, poput Predsednika Vlade i drugih, se oglasila stotog dana,  pa obraća se UVEK i Američki predsednik… Bar da se pohvale sa onim što se možda nije učinilo, ali se pokušalo, pa se pomerilo. Ovu predstavu smatram obraćanje javnosti Gospodina Savića. S obzirom da je iz sveta muzike, oprostiću mu ako nije vičan na rečima.  Zanemarimo elokvenciju. Pokazaće delom. 

Lično, u njega ne sumnjam.

Večeras smo započeli “opersku igru” u kojoj su podeljene karte na duže vreme. Iako je predstava bila prosečna a protagonisti čak više nego korektni, (šire naravno u knjizi)  posledice će tek da se vide. Tu smo, sačekaćemo ih.

U svakom slučaju posle večerašnjeg događanja, pauziram i u odlasku u operu, pa i u pisanju. Naravno, pisaću na druge teme i na drugim mestima. A ona spomenuta  “operska igra” za koju su karte podeljene, igraće se i bez mene.

Večeras je Gospođa Ljubica Vraneš držala spavaćicu Anastasiji Holc. Rećiće neko samo podela uloga, ali…

Ljubica Vraneš, sa zavidnim uspesima u inostranstvu je   Eboli u Don Karlosu,  i  Karmen u istoimenoj operi, a to je premijerno čeka i kod nas za manje od tri nedelje,  Pred svoju najveću ulogu u karijeri na domaćim daskama,  večeras je bila sobarica Dezdemoni, čija se umetnička (operska) biografija ne može pročitati u programu večerašnje predstave.

Opera ima svoja stroga, vema stroga pravila. I kao što su operski umetnici razmaženi, tako i publika, bar ona koja drži do kvaliteta, tradicije, protokola,… reaguje na sve ono što nije primereno.

Neću ići na sledeću predstavu, neću ići ni na sledeću predstavu “Karmen,” iako sam Gospođu Vraneš najpozitivnije doživljavao i hvala joj na trudu, na pokazanom pevačkom kvalitetu, hvala na sugestivnoj glumi… Bravo za njene uspehe sa nekom drugom Karmen u sredinama gde se opera više ceni i oštrije ocenjuje. O svemu tome sam i pisao.

Gde se u svetu  Emilija  transfomiše u Karmen i Karmen u Dezdemoninu sobaricu.

I kao što se večeras Anastasija Holc obrela u zahtevnoj roli…  tako…

Koliko treba đonova poderati po daskama koje život znače da bi se izašlo pred publiku u ulozi Dezdemone?????

Ostajem sa Jadrankom Jovanović, Gospođom Del Monako i Gospođom Angelov kao Karmen… One su ipak Karmen, ne drže spavaćice Dezdemoni, alias Anastasiji Holc.

Šteta, Ljubica Vraneš je drugačija, ali neko deli karte, kvari utisak, vuče konce ka nesagledivoj daljini, pa ni ja ne neslućujem da li je tamo samo obična lutka, ili top.

Ima nešto što “ne ide”… Ima mnogo toga čemu nije mesto u operskom repertoaru.

Nekom je očigledno bilo u interesu da večeras bude ovako.

Vreme će da pokaže kako su se karte rasporedile.

Pa zar mislite kako sve pišem što znam?

.

.

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/05/verdi-otelo-sanja-petrovic-anastasija.html

Đuzepe Verdi, Trubadur, Narodno pozorište, Beogradska Opera, Lana Kos, Dušan Plazinić , Dragutin Matić, Jelena Vlahović, Dragoljub Bajić, Ivana Dragutinović Maričić

Evo nam ponovo „Trubadur“-a. Svi predhodni ove sezone su bili bolji od ovoga. Tačno, niti može da se drži stalno isti nivo, niti je to dobro. U oscilacijama  se samo dostižu one maksimalne visine.

To zasigurno najbolje zna večerašnji Manriko, Dušan Plazinić. Koji je uz opersko pevanje, bar tako kaže u intervjuima, postigao i svoju drugu veliku ljubav, sport, konkretnije fudbal. U tom večitom nadmetanju samog čoveka sa sobom, Plazinić je večeras na momente bio najbolji na sceni Beogradske opere. Onaj ko je čitao moje predhodne impresije, zaključiće značaj toga i ono što poručujem ostalom večerašnjim protagonistima.

Pošto i u životu i u umetnosti preferiram ženski rod, večeras nisam bio zbog Plazinića, koji me je prijatno izneađivao, već zbog dve dame.  Lane Kos iz Zagreba, u ulozi Leonore i  jedne od najvećih dama Srpskog operskog područja, Jelene Vlahović.

Ono što se znalo o Lani Kos, a informisan sam o svemu što je dostupno ovdašnjoj operskoj publici,   trebalo je da bude Hit ove operske sezone, jer od svih dosadašnjih gošći, jedina ima međunarodnu karijeru. Zato su i moja očekivanja bila velika, možda i megalomanska. Čak su snimci na Youtube obećavali maksimalno uživanje. A pokazano nam je prosečno pevanje, koje nadmašuje pojedine stalne članice naše Operske kuće. Tek kada se pojave ovakvi gosti, vidim kako sam preoštar prema domaćim izvođačima. Ovo sam isto pre par meseci konstatovao u vezi Operskog muzičkog ansambla i od tada za njih imam uvek reči opravdanja, kada su ispod nivoa dobrog i nivoa koji mogu da postignu.

Kao što najavih, Jelena Vlahović je umetnica sa harizmom. Hvalio sam Upravu što daje šansu ljudima koji su se, nakon uspešne karijere, opredelili za pedagoški rad, da se pokažu publici, podsećajući sve nas ne neka prošla vremena. Koliko je sad to dobro za umetnike, koliko je korisno za publiku,...? Jelena Vlahović ima harizmu operske dive čak i kada je sa ove strane rampe. Ako sam pokušao druge da naučim manirima, pišući, između ostalog, knjigu Bonton, kultura življenja, zaustaviću se uz ne mali napor, na ovim konstatacijama.

Dragutin Matić, koji je ove operske sezone pokazao da je nabolji bariton koji nam nudi Beogradska opera (pisao sam o svim predstavama u kojima je učestvovao), ali danas nije bio njegov dan. Tek u zadnjem činu je pokazao snagu svog glasa.

Dragoljub Bajić, kao Ferando, je od strane Verdija bačen u vatru scenskih zbivanja u prvim minutima opere. Ma koliko je „Trubadur“ opera sa predivnim arijama,  dramaturški je vema loša. Bez uvertire, radnja počinje odmah, a završetak je u kratkoj konstataciji Acučene, koja Grofa Lunu obaveštava da  je „to brat“... Bez vidljive patnje,  katarzičkog loma ličnosti, bez muzičkog „ubijanja publike“ ..... zavesa se spušta. Gospodin Bajić se borio i borio sa svojom rolom. Pomagao mu je svesrdno i muški deo hora,  koji je u dosadašnjim predstavama, uz Zoricu Mitev, umeo da bude i odličan... Cela predstava je bila jedna borba da se prevaziđe loše i dostigne prosečnost.

Šteta, predstavu do kraja nije odlušao VD Upravnik. Otišao je na prvoj pauzi. Nekorektno nakon serviranja ovakve večere. Red je da zajedno sa publikom odsluša i vidi rezultat.

A rezultat je inspicijent veoma vešto lažirao tokom predstave. Dizao je zavesu čak i kada bi se aplauz skoro potpuno utišao. Pa, naravno, publika bi na pojavljivanje pevača ponovo započinjala sa mlakim aplauzima.

Opet je Gospodin Dejan Savić umrtvio orkestar. Njegovo pojavljivanje na sceni me podseća na opise Upravnika pozorišta, od strane velikog Viktora Igoa. Kao što imam osećaj kod brojnih pevača koji su na sceni, da neće imati daha do kraja, tako mislim da će kod Gospodina Savića nešto da pukne. Sudeći po njemu, Beogradskoj operi dobro ide, a to je i najvažnije.

Ovakve loše predstave za mene imaju čar. Mnogo pažljivije analiziram režiju, scenografiju, kostime... Ivana Dragutinović Maričić je veoma dobro uradila masovne scene. Posmatarjući ih kao slike, imam utisak da je dostigla onaj renesansnu impresiju  kod gledalaca u zlatnom preseku. Iskreno, uživao sam u tim slikama.

Naravno, stotine i hiljade ljudi će da požure i po Facebook profilima da hvale večerašnje protagoniste. Svako od njih će da bude: „Car, .. kraljica,.. najbolji,...“ Većina  hvlospevaca nije bila na predstavi, ali su „sposobni“ da na osnovu „okačenih“ fotografija „zaključe“... Lajkovaće i njihove kolege... Oni koji su bili na predstavi, oni koji nisu, pa i oni što su otišli u pola predstave...  Lajkovaće i oni koji su slali prijateljima snimke.

Da li naše umišljene operske veličine znaju kako ih kolege snimaju  i onda te sninke šalju  svojim „fanovima“ kako bi se zajedno smejali?????

Potom jedni drugima lajkuju „uspehe“. Mislim, nakon „uspele predstave“ lajkuju,  a govore,.. a govore,...

Ovo što sam napisao je veoma grozna priča... Sve to omogućava Facebook!

Taj isti Facebook preko koga Umetnici i „umetnici“ prestaju to da budu. Jer gube privatnost, gube harizmatičnost, gube posebnost... Prestaju da budu uzvišeni, posebni,... Jer umetnik kada nije uzvišen i poseban,... gubi ono najbitnije, gubi čaroliju, alhemiju i zagonetnost koja se naziva umetnost.

Danas svi vire u domove „umetnika“.. Umetnici pokazuju kako su ofarbali Uskršnja jaja, pokazuju nove cipele, pokazuju sebe kako se odmaraju u kućnim papučama, pokazuju kafić u kome sede sa prijateljima... Umetnik koji je „na dohvat očiju“ svima ,postaje previše običan i na sceni ne može da prikaže zagonetnost. Takav „umetnik“ ne može da učestvuje u čaroliji scene.

Ali... ali „umetnicima“ je bitniji boj FB „prijatelja“ koji će ga nazvati „najboljim,“ nego da na pozornici prikazuju čaroliju Verdija, Šekspira, Brehta,...

Onda se tim lajkovima opiju, pomisle stvarno da su „kraljevi“... I kada pročita nečiju najdobronamerniju opasku u stilu: „Ovo veoma loše zvuči,“  pomisle da  ih taj mrzi.

A nikoga, od onih koji nemaju interesa da  ih lažu, ne pitaju: „Da li ovo zvuči korektno?“

Uostalom, neka misli ko šta hoće, ja sam samo napisao ono što sam večeras doživeo.
A doživeo sam i nešto posebno, neočekivano. Zapravo publika je posle desetominutnog kašnjenja predstave dobila izvinjenje od oficijelnog spikera.
Moja malenskost je pre par nedelja pisala o bezobrazliku da se ćuti nakon 18 minuta kašnjenja.
Zar nije to dokaz da se sve može kada se hoće.
A neki još mnogo toga neće, videćemo dokle.

                                                                                           
                                                                               David Naum

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/ah-qual-orror-prolog-za-vd-janka.html

.

Đuzepe Verdi, Aida, Beogradska opera, Narodno pozorište, Dario Di Vijetri, Nenad Jakovljević, Nataša Jović Trivić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Ivan Tomašev, Aleksandar Stamatović, Slobodan Živković, Ivanka Raković Krstonošić.

Pisano u statima nakon predstave.

Jer svemu napisanom "dan posle" 

vreme nešto oduzme, nešto doda, 

a prvi utisak je uvek najvažniji,

jer je najiskreniji.

Večeras sam uživao u Aidi. Priznajem, došao sam da čujem gosta tenora Daria Di Vijetria, a čuo sam, na sreću još po nešto.

Bio je to pravi italijanski. i bio je izvrstan tenor. Teško da ima tenora bez italijana. Odmah da pohvalim i dve dame.  Natašu Jović Trivić, u ulozi Amneris i Aidu, Jasminu Trumbetaš Petrović.  Najverovatnije ih je Ramades sa svojim glasovnim sposobnostima inspirisao da budu  dobre. Tehnički detalji me ne zanimaju. Po meni su pevale veoma korektno.  Kompletan scenski utisak sva tri lika je bio veoma upečatljiv. Pričam o scenskom utisku, jer onaj ko dođe u operu da uživa ne sluša zatvorenih očiju, a predpostavlja se i da nije gluv.

Tvrdiću da su dve dame na momente bile mnogo bolje nego u svim dosadašnjim predstavama. A nisam prisustvovao (samo)  svim ovosezonskim Aidama, odlušao sam i nešto malo (više, ili manje) preko toga.

Ne znam hoće li još neko da pohvali večerašnje aktere. Većinu predstava najave brojni mediji, ali nakon istih niko se ne oglasi. Pa novinari su daleko od opera, oni drugi ne dolaze u operu, oni treći, koji dolaze, nemaju nameru da javno pohvale aktere… Ili nemaju vremena, ili očekuju novac za svaku napisanu reč. Ili pak neku uslugu.

Kod mene je skroz obrnuto.. Uživam da pohvalim one koji su izvrsni, a pogotovo ako su mi uz sve i najveći oponenti, pogotovo one koji na društvenim mrežama tvrde kako ne čitaju ono što pišem, pitajući se neprestano, sa kakvim pravom “neko” piše. Valjda će uvideti kako nikoga ne protežiram, nikog od operskih umetnika ne smtram prijateljem… Običan sam gledalac i slušalac i za ulaznicu koju nekada platim 1200, a ponekad samo 200 dinara, hoću (uvek) 1200 lepih trenutaka. Ne dobijem li to, pišem, dobijem li, opet pišem..

Pitaju se sa kavim pravom pišem, a ja se pitam sa kakvim pravom neko peva falš i za to još prima platu. Zašto je neko mrzovoljan, zašto se vuče po sceni bez energije,.., a na sve dobije skroman aplauz, pa još lično pomisli kako je izuzetan.

Večeras smo imali jedan lep scenski događaj. Uvek ostajem pri tvrdnji da opera nije “lepo pevanje” kako neki pevači vole po medijima da protežiraju. Da li zato što nisu sigurni u svoje glumačke sposobnosti, ili misle kako fizički ne izgledaju opčinjavajuće… Tek greše. Ali tu su oni retki da ih pohvale i posle predstave. Da ne ostane na njima samima da se “samohvališu” u intervjuima, kako je “publika bila oduševljena njihovim pevanjem”… “kako se priča da se odavno nije čuo tako gromoglasan aplauz”….

Valjda će neko od tih novinara koji uvek na takve izjave (pametno) klimaju glavom da pita i “običnu publiku” da li je to istina. Muzikolozi bi, po običaju toliko zakomplikovali, da bi po potrebi za par godina mogli da tvrde da su govorili najpozitivnije, ili po potrebi, krajnje suprotno od toga, u skladu sa tim šta im tog trenutka više koristi pri štpkanju od državnog kolača.

Večeras smo uživali i u Ramfisu, Ivanu Tomaševu. O njemu sam ranije pisao kod predhodnih predstava, pa da se ne ponavljam. Kada bude došlo vreme da se u Beogradskoj opera repertoar određuje po Ivanu Tomaševu, imaćemo mnogo bolju situaciju. Zaslužio je to.

Ne bi nam se desilo kao pre par nedelja, kada je predstava igrana na zahtev jedne “zvezde”… i veoma lose prođe i predstava i “zvezda”… Samo to je zvezda repatica, jer ne samo kolege, već i publika prepričava način dolaska iste u orbitu planete Beogradska Opera. Znam kako bi ovde želeli mnogo više detalja, ali…

Vratimo se predstavi. Nenad Jakovljević i Aleksandar Stamatović su bili na visini zadatka.  Kralje Egipta i Amonasro su bili veoma korektni. Možda je Stamatović malo posustao u ubeđivanju Aide, ali je zato pre toga bio veoma dobar.

Naravno, neželim da zaobiđem Ivanku Raković Krstonošić i Slobodana Živkovića. Ona je, kao i uvek do sada bipa puna energije, dok je Živković u jednom dahu otpevao svoj “izveštaj glasnika” i kao da sam nakon svega čuo jedno mladalačno (I s pravom): Hoću još!

I da završi, jer imam i nešto posebno lepo. Pre toga samo par reči o orkestru. Mlak! Samo 4 slova, 4 glasa. Dirigent Dejan Savić, ili nije imao želje, ili snage, ili nije mogao da pokrene muzičare. Hor, na momente dobar, na momente užasan. Valjda su članovi hora čuli koliko su dobili ledenog tapšanja?

Ipak i na sreću u Operi nije sve opera. Već sam pisao kako posmatram publiku, naravno osim režije, scenografije, kostima… Pa nije opera samo Belcanto.

U Operu veoma redovno dolazi jedan dečkih. Duga kosa, sako, bela košulja, leptir mašna… Sam! Sve nekarakteristično za nekoga njegovih godina. Boris ide u osmi razred osnovne škole. Dolazi godinama sam u operu. Naravno da me poznaje. Od onih koji redvno dolaze, bar iz viđenja, me ne poznaju samo oni koji neće, ili koji tvrde to na društvenim mrežama, ali… Igor je neka druga priča. On ne priča samo o pevanju, već i kostimima, scenografiji, režiji… On veoma dobro zapaža stvari.

Zašto pišem večeras o Borisu? Pa večeras je taj dečko došao u operu sa svojom drugaricom iz škole. Sa Milicom. Ona je prvi put u operi.

To je lepa priča, zar ne. Ta priča o dečaku, koji će uskoro da postane gospodin, koji veoma dobro razazanaje sve ono što se dešava na operskoj sceni. On veoma precizno zna šta mu se dopada, šta ne… Zna šta želi da čuje.

Kada aplauzi prestanu, sala zanemi. Pevači odu da međusobno dele lajkove po društvenim mrežama, obožavaoci ih veličaju do nebesa (ako ih većina nije slušala, muzičari odlože instrumente i private se porodičnih problema, ako su se već oslobodili čašice, a za to vreme neka nova publika stasava… I to je najlepše u celoj večerašnjoj priči.

Neka nova publika stasava. Sudeći po toj deci, ne bih se čudio da sutra osvane grafit na zidu N.P.: No pasaran!

Na istu temu, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/lasciate-mi-cantare-tutti-gli-altri.html

.

Đuzepe Verdi, Travijata, Marija Cvetkova Madžarova, Dejan Maksimović, Ljubodrag Begović, Tamara Nikezić, Najden Todorov,..

Pisano u zadnjim minutika 22. 04.

i prvim minutima 23. 04. 2017.

Večeras smo ponovo prisustvovali umiranju Violete Valeri u "Travijati." Nakon Ekaterine Klementijeve, koja je izdahnula, kako je izdahnula, već pisano sa moje strane pod nazivom “Na mozak atak, a na kraju batak,” večeras je Verdijevu zamisao umiranja kurtizane Valeri pokušala da pevački i glumački dočara Bugarka,  Marija Cvetkova Madžarova.

Podršku je imala u dirigentu, svom sunarodniku Najdenu Todorovu.

Veoma često se ove operske sezone pitam, čemu gostovanja, ako sa njima nismo dobili kvalitet koji je iznad proseka Beogradske Operske Scene, koju sam i ranije, a i u buduće ću da skratim na BOS. Gospođa Cvetkova Madžarova nije ništa pružila što već ne možemo da čujemo na najprosečnijoj Beogradskoj predstavi. To što je napravila iskorak iz Rusa, do Beograda, je za nju sigurno značajno, jer, verujte mi na reč, uvek pišem o onome u šta sam se lično uverio, udaljenost Rusa (takoreći pogranični grad) i Beograda je, ako se gleda iz pravca Bugarske je kao između Beograda i Milana, računajući sa našeg stanovišta.

Ako se pitate kako, pročitajte drugi put istu rečenicu. Ako i tada ne shvatate, ne mogu vam pomoći. Oprostiçu ako ne znate da u Milanu, u ulici Piacca dela Scalla ima jedna lepa zgrada, ali na Teatro alla Scalla morate da pomislite u ovoj metaforici, ako želite da shvatite o čemu pišem

Nju (Gospođu sa dva duga prezimena, koje niko ne bi upamtio, pa zato na Zapadu umetnici skraćuju imena) je kao dirigent pratio Najden Todorov, koji iz orkestra nije izvukao ni prosečan zvuk. Glupo mi je da na njih, u ove kasne posleponoćne minute trošim reči, jer ima nečeg i optimističkog dobrog u toj predstavi.

Tome je ime Dejan Maksimović. Evo Beogradu kvalitetnog Alfreda Žermona. Već sam  u vezi Novogodišnjeg Gala Koncerta napisao kako će Beogradska publika tek da prepozna kvalitet Maksimovića i od tada, preko “Boema,” “Rigoleta,”… evo ga u veoma zahtevnoj ulozi u “Travijati.” Svima je sve jasnija ispravnost moje tvrdnje (potvrdiće se i druge, samo da prođe malo vremena) kako je on sigurno jedan od najboljih tenora koji se čuju sa dasaka Beogradske opere.

Večeras je u ulozi njegovog oca  Žorža Žermona bio Ljubodrag Begović. Kod njega mi se svidela iznijansiranost jačine glasa, prilagođena zahtevima uloge.  Čitava grupa Beogradskih baritona je preglasna, tako da tokom predstava imam osećaj da se nadmeću u nekom takmičenju od imenom “Mister Fortissimo.”

Kao Flora je već i slušana i viđena Tamara Nikezić. Utisak je nedvosmislen, mnogo bolja nego u predhodnoj predstavi. Za nju i Maksimovića je, a o tome sam i ranije pisao, vema uočljiv napredak iz predstave u predstavu. Ako ovo shvate bar neki od onih pevača  koji čitaju, a siguran sam da čitaju, krenuće njihovim putem, a onda će ne samo moji komentari u vezi njihovog pevanja da budu pozitivniji, nego će i publika da ih adekvatnije nagrađuje.

Večeras je aplauza bilo i više nego što se zaslužilo. Za to su se pobrinuli ljudi iz Ambasade (????), a i deca iz Kragujevca. Kao što rekoh, pišem samo ono što sam video i čuo. Nesimpatičan “lik” je pokušao da “preskoči” poduži red i “podigne ulaznice za Ambasadu.” Naravno, ne znam koju Ambasadu, jer ih nije uzeo pre mene, a i da je hteo, siguran sam na bi uspeo. Ili mu je bilo zadovoljstvo da pred svima maše nekom knjižicom.

Te podeljene ulaznice je grupa od desetak osoba sa druge galerije zdušno odradila (čitajte otplatila) na kraju predstave u frenetičnom aplaudiranju.

A deca iz Kragujevca su valjda jedva dočekala kraj predstave, pa su tapšali puni radosti. Njihova nastavnica Olivera, pa ta persona je već pominjana u mojim ranijim impresdijama, im je ovog puta rekla (prošlog puta nije stigla, bilo je objašnjenje) o kojoj predstavi se radi, ali su zato deca, jurcala drugom galerijom, otvarala vrata na ložama tokom predstave, pričala, pravila buku. Tek kada je njihova vaspitačica sela kod najbučnijih, sve se dovelo u red. Naravno da sve može, samo što mnogi to neće da shvate. Ipak je bolje da se za ovakvu  vrstu poseta odredi isključivo treća galerija, ali…

Očigledno zvučna imena gostiju nisu bila dovoljhno "zvučna" da se popuni skromnih 700 sedišta opere. Onda tu priskače autobus pun učenika, ambasada, a preostalih pedesetak praznih sedišta će ostati u mraku. Treću galeriju i onako niko ne gleda.

Iskreno čim napišem reč autobus i aplauz, asocira me na neka vremena koja bi ljudi poput mene želeli da budu za nama, ali za srbe je prošlost i sadašnjost i budućnost.

Ovo je “broj” koji dobijate kada predate svoju garderobu. Vidi se, naziv i znak institucije je pojelo vreme, a izlizana pločica ima čak dve rupe.  Uskoro očekujem i treću. Kao osobi koja se bavi poetikom prirodnih znakova, to mi mnogo govori, ali nekom drugom prilikom. Već sam pisao o ovoj sramoti sa kojom se stranac prvo suoči kada kroči i Najvišu kuću kulture Države i građana Srbije. Uporedio sam u ranijim impresijama ove brojeve sa privescima za ključeve u Bugarskim hotelima Post – Todor – Živkovske Bugarske. I gle čuda, mislio sam (između ostalih) na hotel u mestu zvanom Ruse. A večeras smo imali gošću iz Rusa. Samo ona i onako neće da vidi naše pločice. Zašto bi i gledala druge predstave? Uzeće svoj honorar i pravac “dome slatki dome.” A utisak o njenom pevanju, pa utisak je samo kod publike, a ko još brine o publici?  Upravnik pozorišta Gospodin Savić je bio na predstavi. Pozdravljam ga.

Samo on  i  Gospodin Sinadinović u Ložu l. ulaze na vrata koja vode “iza scene”. Ne mešaju se sa publikom. Na pauzama se ne mešaju sa publikom.
Očigledno, moja lična stvar je što sam se sinoć stideo pred 5 kineza koji su sedeli pored mene, u istom redu, stideo sam se i onih već spominjanih Bugara (delilo nas je par praznih redova), Nemaca,.. koji su prisustvovali predstavi. Stideo sam se što Nacionalna kuća opere, baleta i pozorišta ne može da pronađe još jednog donatora ("Vizim" koji brine o zdravlju naših pevača i administracije je zamenio polovinu pločica) koji bi umanjili brojne nacionalne bruke. Ili niko neće imati koristi ako se pronađe donator, jer kod nas se misli da se sve radi iz materijalne koristi.
I samo još jedan pasus o kulturi.
Da li se "baca" novac na ovakve "goste," koji očigledno ne donose ništa značajno, ili je u pitanju "nečiji" poklon," ne znam. Kao delić javnosti nisam obavešten. Ako neko troši za ovakva "gostovanja" naš novac, GREŠI, ako je "poklon" i pitanju, e, tu je već druga priča. U svim ozbiljnijim knjigama o lepom ponašanju, pa i u onoj koja je moja malenkost sastavila je jasno podvučeno: Preskup poklon je neumesan, a onaj previše jeftin vređa primaoca. Ako ovakve "goste," (Ruse, Kineze i slične..) dobijamo kao poklon, poniženi smo,
Ubediću sebe da nije tako. Bar dok se ne oglase Upravnici, Pozorišta i Opere. Oni su za sada daleko od publike.

Da li je tu srećnija publika, ili oni, ne znam. Ne mogu da pišem o onome u šta nisam siguran.

                                                                                          David Naum

O potpuno  istoj temi,

ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/mrtva-trka-uzepe-verdi-travijata-maria.html

.