Teatar Levo, Rastibuđilizovane klejbezable, Darko Purić, Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević. Piše David Naum

 

40 GODINA POSLE, RASTIBUĐILIZOVANE KLEJBEZBLE

Čitaoče, da pojasnim, „Rastibuđilizovane klejbezable“ je predstava Teatra Levo, koju je 1976. osmislio i režirao Milan D. Vukotić.

U programu predstave, a i tokom nje, objašnjava se publici da su Klejbezable trominutni skečevi, koji traju 5 minuta.

Kasnije nastavljam o predstavi, sada ide uvodni deo, da bi, čitaoče, shvatio otkuda ja na toj predstavi, i  zbog kojih sve razloga  pišem.

Klejbezabla koja je igrana samo jednom

Pre ravno četiri decenije, bio sam u sukobu, na veoma širokom frontu, sa kulturnim i političkim strukturama jednog grada u blizini Beograda. Da ne detaljišem, koncentrišem se na novoizgrađeni Dom kulture, čiju salu ni jednim programom, bilo da je filmski, ili pozorišni, nisu mogli da popune.

Dogovorim se sa drugom Vukotićem, (tada je bilo vreme drugova) da gostuju u sali koja ima 600 sedišta. Drug malo sumnjičav, ali prihvata, uz uslov da im se plati samo gorivo za tri automobila sa kojim će doći ceo ansambl.

Dogovorim se i sa rukovodstvom Doma kulture da se omogući predstava amaterske družine bez naknade.

Želeći da bude što galantnije, naručim večeru u najboljem restoranu, za tridesetak osoba… U stilu, sve redom, a na kraju baklave. Tačno, klejbezablista je bilo desetak, a ostalo su prijatelji,… samo prijatelji, jer, rekoh na početku, svi oni koji su imali uticaj i moć, bili su sa druge strane linije.

Jasno, ovo drugo je moglo da se ostvari, jer su ulaznice za predstavu Tetra Levo koštale koliko i za svaku drugu predstavu. Pričam o kulturi, neumesno je spominjati novac… Iako, naravno, ne može bez novca…

Sve ide po planu… Naravno da koordiniram događanja iz restorana, koji je samo na stotinak metara od kulturne institucije… Petnaest minuta pre predstave, javaljaju mi kako su sve ulaznice prodate, i da stotine njih želi da plati, pa makar sedeli, ili stajali na stepenicama, … “Nastavite sa prodajom!” šaljem poruku, jer tada nije bilo mobilnih telefona.

19,30 vreme za početak predstave, a nikoga od učesnika nema. Naravno da je panika počela da me hvata čitav sat pre toga, jer sam telefonom zvao Vukotića… a on se ne javlja. Ne znam da li su krenuli, da li im se šta desilo usput, da li,.. da li,.. da li…

Dolazim da ulaznnih vrata sale, a unutra kao u paklu. Iako je sve novo, ventilacija nikada nije ugrađena (verujte, do današnjeg dana), a unutra 800 osoba… I ko zna koliko je njih ušlo bez ulaznice.

Žena sa šaltera moli: Gde da idem sa ovolikim novcem, strah me je, oteće mi neko…

To je bilo ono vreme kada ni banke nisu imale obezbeđenje, a kamo li Teatri, Domovi kulture… Mogao sam samo da joj poručim da ostane tu gde jeste… Trčim u restoran, pitam ima li šanse da se otkaže večera. Odgovor je kako je do pola već spremljeno…

Prolazi pet minuta, deset, petnaest… Isprazniti salu, vratiti novac…. bruka…, ali naručiti gala večeru za trideset osoba i ne platiti, je već domen koji počinje sa rečju krivično…

U sali usijanje… u mojoj glavi za desetak stepeni veće… Sa skoro pola sata zakašnjenja, pojavljuju se umetnici (namerno upotrebljavam tu reč)… Opušteni, nasmejani…

Šta je uticalo na publiku ne znam. U to vreme se nije znalo za adrenalin. Kada se Milan D. Vukotić pojavio na praznoj sceni, jer Klejbezable se uvek igraju na praznoj sceni i izgovorio: Poštovana publiko, dobro veče!… U sali…. Euforija.

Da ne dužim priču, nakon prve izvedene Klejbezable, rekli su mi da je Direktorka (profesor filozofije, Sekretar Gradskog Komiteta, itd…. itd..) istrčala iz zgrade.

U to vreme nije postojao stres. Jer da je postojao, postojao bi i naziv za to… Tek mnogo kasnije je smišljena ta reč. A ja sam nervozu od one večeri, a u naredne dve nedelje, lečio (isključivo noću), sa prijateljima,  po kafanama na Ibarskoj magistrali.

Čitaoče, nemoj komentarisati koliko sam zaradio i nemoj komentarisati Ibarsku magistralu, jer ako nisi slušao Boru Spužića Kvaku i Tomu Zdravkovića u autentičnom ambijentu, ne diskutuj. (A o tome će uskoro biti poseban članak)

Tek, dokazao sam, kao dvadesetogodišnjak, kako prava predstava može svaku salu da napuni i prepuni.

A samo četrdesetak godina kasnije… (već sam u dobu kada smanjujem godine)… Ponovo Klejbezable.

Klejbezable danas

Većina glumaca na sceni nije bila rođena kada su se klejbezablama sladili oni koji su razlikovali tursku baklavu od grčke, a ovu, opet, od egipatske…

Program vodi Darko Purić. Odličan. Čak više nego odličan…

Čitaoče, gotovo je sa onim sentimentalno – anegdotskim početkom, počinjem da pišem o predstavi, o onom konkretno danas, a tu nema milosti. Nemam milosti za one koji su na sceni, jer ne izlazi se na scenu, kao u tuđu cvetnu baštu da se nabere buket za voljenu osobu…

A Darko Purić, reći ću bez ikakvog razmišljanja, bolji, sugestivniji,.. otmen i opor, ciničan i … i… i…  na sceni… Bolji od predhodnika, genijalnog Milana D. Vukotića. Milana je Bog suviše rano pozvao sebi, da osmišljava klejbezable po rajskim vrtovima. Imamo danas Darka.

Rećiću samo da ovo nije režija M. Vukotića. Ne umanjujem njegovu ideju, rad, uspehe… Klejbezable su brend ovog grada. Dovoljna je ova zadnja rečenica, da ne ponavljam o gostovanjima, nagradama, publici… Sve se to može pročitati… negde,… čak i na internetu.

Hteo sam da pišem o ljudima koji danas igraju tu predstavu. Poslah mejl na adresu naznačenu na sajtu Teatra Levo. Dobijam odgovor kako adresa nije u funkciji. Pošaljem (redakcijski) mejl na adresu sekretarijata KUD Lola, ne dobih odgovor… A tražio sam samo fotografije sa aktuelne predstave i nešto o glumcima. Mislite da nisu za to da o „njima“ neko piše… Neko sa najboljim namerama…

Ponoviću ovde svoj stav koji sam Vukotiću izneo pre četiri decenije. Velika je greška što Tetar Levo nije odvojen od KUD Lola… Uvek će biti tretiran kao obična dramska sekcija, a akcenat će biti na folkloru, jer tu su turneje po inostranstvu, to je ono što otvara sportska takmičenja, prati političare prilikom presecanja vrpci… On me nije čuo, ili me nije razumeo, a danas su već neka druga vremena… Uostalom, što bih objašnjavao političarima i upravama, postavljenim od strane prvih, ako se može pozorišnom predstavom napuniti sala od 600 mesta… Pokaži sebi da si sposoban. Napuni, uzmi novac i idi dve nedelje na slatko lečenje….

U večerašnjoj predtsavi je bilo 13 glumaca i bar 230 kostima, i koliko su glumci menjali karaktere, otrčavši samo oko crnog paravana, promenivši za desetak sekundi garderobu, toliko su kostimi bili u funkciji cele priče, dopunjujući je, pretvarajući sve u grotesku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svi su za pohvalu: Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević.

Želeo sam u ovaj tekst da ubacim fotografije sa predstave, a ispod da navedem imena onih koji su na njoj, da dočaram minjonsko šerenilo Klejbezabli, koje je davno osmislio veliki pozorišni poslastičar Milan D. Vukotić… Nisam znao kome da uputim molbu. Internetska vrata na koja sam „kucao“ nisu se otvarala. Možda ću znati kada prođe još četrdesetak godina….

Kao što se da zaključiti, celu predstavu je zaokružio i davao joj i tempo i šarm i neposrednost, Darko Purić. A priče, jer Klejbezable su, kao što rekoh na početku, skečevi, trenutno su raznolike. Opšti utisak je da za razumevanje predstave treba jedno veoma solidno srednjoškolsko obrazovanje. U vreme tvorca predstave, podrazumevala se takva publika, ali danas, mnogi ne znaju šta je napisao Šantić, šta Laza Kostić, čak ne znaju ni Branka Radičevića… Da ne nabrajam… Reći će neko, iako ne znaju šta se parafrazira, smešno je…

A opet…. nešto nije smešno… Pomalo je bajato, čak i buđavo… Izgubila se aktuelnost… Danas ne može da se preživi prodajući bozu…

Na drugoj strani, fascinantna energija u glumcima… Niko sebe ne ističe, gurajući se u prvi plan, a da to scenarijski i režijski nije predviđeno. Oni su jedan tim. Veoma uigran tim koji će uvek da dobija… Dobija, čak i kada nema konkurenciju, jer Klejbezable su autentičnost ovog grada. Kao što rekoh brend.

U vreme one gore anegdotske priče, kada nije bilo ni pomisli o mobilnim telefonima i internetu, diskutujući o teatru, divili smo se podacima Pikolo teatra iz Milana, koji je dve decenije igrao „Mišolovku“, krimi dramu Agate Kristi. A samo su jednu predstavu imali na repertoaru, „Mišolovku“. Beograd ima Klejbezable. Predstavu koja će nadživeti mnogo toga…

U vremenu smo kada propadaju vrednosti, jer ih ne cenimo. Sapliću se čak ni oni koji žele i dobrovoljno i bez ikakve naknade, da skrenu pažnju javnosti na ono što je kvalitet ove sredine.

Da li će umeti oni koji su nasledili Teatar Levo i Klejbezable da to spasu od umiranja. Počinjem da sumnjam, jer vidim kako odumire. Projektovanje tema i ideja u sadašnje vreme. Menadžment koji zna kakav dragulj ima u rukama i kako ga treba okrenuti prema suncu da bi snop svetlosti bacio publici u oči. Pomoć nekog ko ume da oslušne istu tu publiku kako diše, a sa druge strane glumcima je sjaj u očima isti. Kao onaj od pre 40 godina.

Da ne ulazim u analizu. Ona linija, spomenuta na početku postoji i dalje, samo što nas je sada mnogo više sa ove strane, a oni sa druge su beskrupulozniji.

Život se nastavlja.

Idite na sledeću predstavu Klejbezabli.

                                   David Naum

Tekst je objavio Internet magazin

pravoumetu.com

Solistički koncert, Mirjana Matić Nedeljković, operska pevačica, Milan Nedeljković dirigent, Dom vojske - David Naum

 

Solistički koncert Mirjane Matić

 

To je moj naziv dešavanja. Pošto uvek imam svoj stav pišući impresije, ne želim da čitaocu uskratim objašnjenje. Zapravo to je koncert Mirjane Nedeljković. Spreman sam da na drugom mestu  uđem u diskusiju da li umetnik (pogotovo ženskog pola) treba da menja prezime u toku karijere. U dokumentima, naravno, može, ali pred publikom…, ili je kod srba u braku promena prezimena pod obavezno, iako matičar pita šta pita…

Elem, Mirjanu Matić sam slušao kada je bila studentkinja i ne samo slušao, već i najpozitivnije pisao o njoj, pa je za očekivanje da njen, tvrdim, solistički koncert propratim se pisanom impresijom.

“Veče vokalno.instrumentalne umetničke muzike”, glasi naziv programa, koji su nam podelili posle 20 časova (o vremenu će biti još reči)… Već viđeno u Domu Vojske. Vojska, čak i kada je muzika u pitanju, ne odustaje od faktora iznenađenja. Program dele publici koja je već zauzela mesta. Valjda je opasno da isfotokopiraju onoliko listova A 4 formata koliko ima sedišta, jer ne bi znali šta će sa nepodeljenim…. A večeras je, uslovima prilagođena sala, bila skoro ispunjena do poslednjeg mesta.

U pet minuta posle osam Ansambla Ministarstva odbrane “Stanislav Binički” (zvaničan naziv), nema… Već viđeno… oni vole da kasne, pa i tome sam pisao…

Ali nikada ne prelaze onih akademskih 15 minuta, pa ne osećaju potrebu za izvinjenjem. A za mene iznenađenje. Od 13 kompozicija, koje su bile na programu, 5 je od Čajkovskog. Ne raspravljam o ukusima, pa nemojte ni vi komentarisati moj stav da mi je duhovna metrika kod Čajkovskog identična kao književna kod

Čehova, pa je rusima u sledećm veku ostalo suicidno nadahnuće u obliku dva izma. Komunizma i alkoholizma.

Mirjana Matić je, zasigurno, jedan od najboljih soprano, ne samo svoje generacije, nego i mnogo šire. Što reče jedan moj, u svetu muzike veoma uticajan prijatelj, trebalo bi je čuti u Normi. Idealna je za tu rolu. Možda će tako misliti i novi Direktor opere, jer sadašnjoj direktorici je davno istekao rok trajanja, pa molimo onda Boga da na čelo te institucije dođe neko ko se ne boji mladih soprana. Kada je opera u pitanju primećujete kako se više uzdam u Boga, nego u pamet.

Mirjana Nedeljković je bila više nego dobra. Lično sam prema njoj strožiji nego prema drugima. Čak mi je ona osoba koja uvek sedi pored mene, danas pustila nekoliko Mirjaninih starih snimaka… Kod ovoliko mrzitelja i nemuštih oponenata, sramota je otići i na jedno muzičko dešavanje, a da se ne zna šta je ispred, iza, levo i desno… Jedno od vojnih pravila je da neprijatelj nikada ne spava.

A sa orkestrom je trebao da se nosi dirigent Milan Nedeljković. U mnogim stvarima je uspeo. Bio je po mom ličnom ubeđenju bolji od mnogih koji su se pre njega okušali za istim dirigentskim pultom, iako su ti imali titule univerzitetskih porofesora, istoriji poznata prezimena,… itd.

U Verdijevom “Stornellu” je nad trubama izgubio kontrolu i momci (u vojsci nema deda, zar ne) se razduvaše kao da zovu konjicu Konfederacije na juriš. Groteskno. Ako dirigent pogleda snimak, videće i sam, sem ako ga ne ponese aplauz koji je kompozicija dobila na kraju.

Meni je dirigent dokazao da orkestar može veoma solidno da zvuči, ali sa veoma pažljivo odabranim repertoarom. Sibelijusov “Andante Festivo”, nikako, nikada više,… neka to zaborave, nije to za njih, ili da im se pridruži još dva, tri puta više članova…

Da se vratim na solistkinju. Pevanje je i učila i naučila kod profesora Nikole Kitanovskog. Istovremeno poseduje dar da oseća scenu, da glumački deluje veoma sugestivno. Nekada sam joj zamerao ulazak u estradnost. Večeras mogu da pohvalim jednu prefinjenu odmerenost u arijama i kompozicijama koje je ne samo solidno otpevala, nego i scenski dočarala publici.

Reč publika. Oni koji me redovno čitaju, očekuju da nešto kažem i o publici. Primetno visok broj profesora sa FMU, na drugoj strani veoma malo mladih kolega. Tu mislim na one vikače koji idu sa jednog na drugi nastup pevača mlađe generacije praveći buku, začinjenu sopranskom vikom. A od kolega koji rade u operi, od onih koji odlučuju u operi, od onih koji pripremaju budući repertoar… Da to ne prokomentarišem. Dovoljno što sam započeo misao…

Sramota je da o ovakvom dešavanju bude obajavljena samo štura agencijska vest. Da, videh i jednu Gospođu u gledalištu. Ipak meni ništa ne promakne. Gospođu koja je pre par godina za jednog soprana u “Balu pod maskama” napisal kako je čula Mariju Kalas… Ostale izraze i rečenice neću citirati, jer Gospođama, pogotovo u godinama, je sramota da se čovek smeje… ako počnem da citiram “bisere”, prvi ću se ja smejati… Elem, ta “Marija” se više nikada nije pojavila ni na jednoj sceni… Prokomentarisao sam bezobrazno: Ureče je baba!… a večeras me uteši osoba koja uvek sedi pored mene: “Možda onda nije imala aparat za sluh, a večeras je valjda ponela!”

Što reče jedna rukovoditeljica opere (u intervjuu): “Opera nije ništa strašno!”… Valjda je mislila kako se ljudi plaše opere, iako ona nije ni po pevanju, ni po pojavi, a ni kao rukovodilac ništa značajno u umetnosti koja se naziva operom.

Opera je veoma zabavna stvar, kao i sve oko onoga što se dešava na sceni.

Hvala Mirjani, ovaj operski prvi oktobar 2020. neka se pamti po njoj.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/10/solisticki-koncert-mirjana-matic.html

Carmen - KARMEN Jedna tragedija Nataša Rašić, Stevan Karanac, Katarina Radovanović, Ana Grigorović, Stefan Zekić, Ivana Ivić, Vuk Zekić Rossi fest Bell Opera

 

Čitaoče, posle šestomesečnog operskog nedešavanja, u Beogradu se dogodilo nešto, ne samo vredno pažnje, već i nešto što ne samo treba zapamtiti, već i zapisati, nadajući se kako će to da bude umetnička prekretnica u scensko muzičkim dešavanjima.

Svakako ne računam ono sramno gađanje krompirima i karfiolom na Dorćolskoj pijaci (od čega su mnogi nedeljama prali i ruke i obraz) i grotesknu papazjaniju džez – balet – operske arije, sa balkona i terasice Narodnog pozorišta, dok između stotinki slučajnih posmatrača i učesnika, promiču trolejbusi.

Uostalom u svojoj zaslepljenosti, glava (ili glavudža) ne vidi kako joj je rok upotrebe istekao. I od povratka na ono predhodno Ništa može samo da spase ljubav sa Gradskim političkim strukturama, ali o tome kada dođe vreme… Uostalom, ne proveravajta šta znam i šta mi se priviđa.

Upoređivanja radi Opera a la Sofija je do 20. jula (kada su otišli na godišnji odmor) nastupala) 21 put van svoje zgrade, kako preporučuju epidemiološki stručnjaci… Što se tiče Beograda, znate…  Čitaoče, ne proveravaj moje navode, ne budi među onih 50 opsesivno kompulsivnih, koji u svojoj umetničkoj jalovosti (koju ne štedim, javno) kopaju i prekopavaju sve oko mene, ne bi li našli grešku.

Da se vratimo na Dorćol. Dorćol Platz, Bell Opera, Rossi fest. Karmen. Ali ne Žorža Bizea, kako je pisalo u najavi i u programu. Zna se ko je uradio adaptaciju, koja se igra na scenama u svetu. Organizator neka se potrudi i napiše ispravno, lično sam i previse skup kao učitelj i nikome ne preporučujem sebe.

U startu, kao deo zainteresovane javnosti, a potom deo publike, ništa ne znam o Bell Operi… Zar mislite da ih nisam tražio čak i u Registru Agencije za privredne subjekte… nema ih… Želeo sam da pohvalim rukovodioca, da mu napišem jednom, ili dva puta ime i prezime… Znate, skromnost veoma lako pređe u bezobrazluk… U programu nema ni reči o NOVOM (su)organizatoru, a ovo mu je, (tako kažu), prvi projekat. Na drugoj strani Stefan Zekić ispred Rossi festa… Prvi na udaru, a koji kupi lovorike, ako ih bude… I ovog puta ih je bilo… Bar što se mene tiče.

Režije se prihvatila Ana Grigorović. Ako niste ranije čuli za nju, poslednji je momenat da zapamtite to ime, ako želite da pratite scenska dešavanja. Veoma efektan početak predstave i podjednako snažan kraj. Pravi izbor reditelja. Vratiću se ponovo na to ime, jer sve koje pomalo dižem u nebesa, čiji rad glorifikujem, nemilosrdno sagledavam i iz drugih uglova.

Čak i u veoma dobrim predstavama, kao što je ova, postoje oni bolni, da ne upotrebim reč sramni elementi. Kostimografiju potpisuje Ivana Ivić, neko ko ima iskustva, ali… Prva na scenu izlazi Mikaela… Plava haljina sa belim “tufnama”, žipon (koji negde prelazi rub suknje 2 a negde 6 centimetara), visoke potpetice, tanak zlatni kaiš oko struka, torbica koja se nosi na ramenu. Zanemarivši ovo zadnje, eto slike iz modnih žurnala pedesetih godina prošlog veka… Na drugoj strani Karmen, prvo u beloj kombinezon haljini, naravno poluprovidnoj, da se vide crne gaćice… Da bi u zadnjoj sceni glavna junakinja bila u potpuno providnoj haljini ispod čega ima crni bodi…. Ovo zadnje je daleko od Renoarovih kupačica… A vojnici, maskirne uniforme, Don Žoze čak ima i “vijetnamku”, naravno kao i pantalone, tri broja veće… Jer Gospodina Karanca kostimografi uvek oblače u kostime tri broja veće… Valjda mogu da svedočim o tome, slušao sam ga i gledao u svim predstavama na našim scenama, osim u “Bomemima”, a o tome postoje fotografije koje potvrđuju ove moje navode. Lilas Pastja i Garsija su u dizelaškom stilu oblačenja… trenerke na golo telo, itd. itd…

Lično se zalažem za apsolutnu slobodu umetničkog izražavanja i da ne iznosim svoje estetske pricipe, ali moram da konstatujem, kostimografkinja je zaboravila da je Mikaela devojka sa sela (tako piše u libretu)… Ako je već htela da od nje napravi “seosku faćkalicu” (što nije u skladu sa libretom) koja je sav ušteđeni novac potrošila u prvom butiku, obukavši se sa namerom da “zbari” vojnika, onda glumom to treba prikazati na sasvim drugi način. Drugi način ne samo za to već i za Don Žozea, za tako obučene “tipove” u srpskom jeziku imaju dva stara (zaboravljena izraza) aljkoš i adrapovac. Profesionalni vojnici su nalickani tipovi i žene “padaju” na uniforme, a ne na mekoću i poetičnost njihovog “srca”. To kostimografkinja, ili ne zna, ili je zaboravila, ali još nije kasno da shvati kako se može pojaviti neko ko će da izanalizira ono za šta je uzela novac i za šta očekuje aplauz…

A aplauz je bio veoma diskutabilan u ovoj Karmen. Tvrdim kako na ovim prostorima niko  nije o operi Karmen pisao više od mene. A ovog puta se desio presedan. Posle “Habanere” nije bilo aplauza. Propade i kombinezon i crne gaćice… Pa takve mlade ciganke samo istrčavaju iz kuće da provere da li onih pet starijih braće i sestara čuvaju najmlađe dete, vraćajući se brzo u topli krevet, gde je čeka novopečeni muž.

Karmen koja za Habaneru ne dobije aplauz, trebalo bi da se pokloni i ode momentalno kući. Mislim da sam time i previše rekao o pevanju Nataše Rašić. Onaj ko pomisli kako sam nemilosrdan, neka se prvo zapita jesam li u pravu sa svojim stavom… Jer Karmen je kao roman “Ljubavna priča” Ericha Segala… Prozaično, jeftino, ali akteri od toga naprave vino za opijanje… I popularnost je neizmerna.

Stevan Karanac. Uz sve nedaće koje mu je učinio kostimograf, reditelj mu je omogućavao u glumi mnogo više nego što je postigao… Nasuprot tome, pevanje je više nego korektno. Ogroman napredak kod mladog Gospodina. Stevan Karanac postaje tenor zbog koga, kada je je na sceni, ne osećam strah da će da popusti, ili pak “pukne”, kao mnoge njegove starije kolege. Može da bude zadovoljan tehnikom, strekao  je i vlada svojom operskom rolom, ali tu treba ukrasa, emocija, glume… Za ljubavnike i heroje, a tenori su na sceni ljubavnici i heroji, treba onoga što se zove lucidnost… Nadajmo se da če napredovati. Ja mu to iskreno želim.

Eskamiljo, Vuk Zekić. Kudio sam ga, hvalio sam ga… Zapravo razočaravao me je i oduševljavao … Ovog puta je ono drugo. Ja to nazivam “kultivisao glas”… Kada Gospodin Zekić nije preglasan, onda je veoma dobar… Da se u predstavi sa Dorćol Platza čuo do Trga Republike, ne bi valjalo, a kapacitet mu je da može… Zato je za pohvalu… Režija i koreografija su mu omogućili iskorak iz stereotipa toreadora, što je maksimalno iskoristio.

Da ne zaobiđem Pavla Žarkova u roli  Zunige, Nemanju Stamatovića (Lilas Pastja) i Đorđa Živadinovića Grgura (Garsija)… Tu je Tamara Pjević od instrumentalnih deonica napravila upečatljive koreografske priče, koje su gledaocima pojasnila međusobne odnose glavnih junaka.

Da ne pomisliš, čitaoče, kako sam Katarinu Radovanović samo posmatrao. Mladu pevačicu sam slušao, ne mali broj puta i tokom školovanja, tako da sam mnogo više od drugih upoznat sa njenim umetničkim napredovanjem. U ovoj predstavi je sve otpevala… to je ono što se traži tokom školovanja… Valjda će shvatiti kako ne peva pred profesorima, nego pred publikom, a publika doživljava pevača kao lik koji ima emocije i koje mora da iskaže i pokretom i mimikom… Davno je bio izraz; Pokloni se i počni… Za neke aktere ove predstave treba da važi pravilo: Opusti se i kreni…

Tako dobismo ne samo predstavu, prvu posle dugo vremena, prvu u novoj sezoni… Dobismo predstavu, za koju ću da tvrdim kako je nastavak “Krunisanja Popeje” od Monteverdija… Takođe u produkciji Rossi festa… Već je trasiran put novog (savremenog) pristupa operskoj umetnosti u Beogradu u Srbiji. Oni koji su za tako nešto će biti i sutra i prekosutra u manjini… A tome svesrdno pomogoše Dunja Kostić, u svojstvu scenografa, jer, takoreći, sa par stolova i nekoliko stolica pred praznim zidom veoma dobro dočara potrebnu atmosferu, a sa druge strane Tamara Pjević se razmahnula do maksimuma. Bravo!

Zak kraj sam ostavio sagledavanje orkestra. 15 članova operskog ansambla, pod dirigenstkom palicom već spominjanog Stefana Zekića,  najprofesionalnije je uradio svoj posao. Dokaz da mogu, ali u onoj operskoj “rupi” zvuče drugačije. Tamo se svira za platu, ovde za honorar. Tamo  njima rukovode oni koji ne zaslužuju da se pruži maksimum. Razumemo se.

Gospodin Zekić je sa orkestrom proizveo, ne samo dobar zvuk, već je uspeo da isprati pevače, iako nije bio u njihovom vidokrugu, (takva je koncepcija, za publiku, veoma prijatne sale).

Malo i o publici. U jednoj reči (iako ne umem ukratko da se izrazim): Prava!

Bilo je u čak i sopranske vriske na kraju. One studentske, jer neki taj manir karakterističan za javne časove prenose na operska dešavanja. Nikako da odrastu, a sa par nastupa već stekli oholost diva. To što uz pomoć biznis – političkih veza pređu granicu Srbije, može samo njihov ego da zadovolji, jer kada uđu u konkurenciju takmičenja gde ne diriguju domaće mumificirane pojave, shvate koje im je stvarno mesto… Ali folklor provincijalizma se teško napušta.

I da ne ispadne kako sagledavam u vezi Rossi festa samo pozitivne stvari, jedna opaska. Ovoga puta dobronamerna opaska. Sledeći put će biti najbodljikavija kritika.

Svojevremeno sam (tvrdim) napisao najpozitivniji članak o BUNTU. Jednom od festival klasične muzike u Beogradu. Već sledeće godine to je preraslo u privatni (porodični) festival, potpomognut nekolicinom prijatelja sa umetničko – zalazećim karijerama.

Ovo je bio kratak uvod, a konkretno. Kao publika, očekujem da u narednim programima Rossi festa diriguje neko drugi i da režira “neko treći” (dve uzastopne režije odlične Grigorovićke). Ne kažem da mi je lično Zekića i Grigorovićke previše, samo sam za ideju da se drugim mladim ljudima da šansa, možda samo da pored njih budu i ti “neki drugi”. Pratim, pamtim i beležim. Jer, kao što je u ovoj predstavi data šansa da se Nataša Rašić oproba u roli Karmen, Karanac kao Don Žoze, a Katarina Radovanović kao Mikaela, još toliko mladih, a tvrdim veoma dobrih umetnika, čeka svoju šansu.

Ja ih uvek podržavam, na pomalo nemilosrdan način, jer život je takav a umetnost još gora.

Hvala Rossi festu, hvala Bell Operi, hvala Dorćol Platzu.

 

P. S.

Cela predstava se igra ispred jednog kvrgavog i rošavog zida. Rediteljka je zamislila da Don Žoze ubija Karmen. tako što joj glavu udara u taj zid. Zid je ostao kakav je bio i pre ubistva. Karmen je mrtva.

A šta se sve rodilo iz tog čina videćemo u narednim projektima ovih mladih ljudi, jer ovo je, tvrdim, tek početak onoga što na sceni mogu i umeju da kažu.

David Naum

 

O istom tekstu, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/09/carmen-ponovo-radi-bioskop-natasa-rasic.html

Narodno pozorište, Beogradska Opera, Manon Lesko, premijera, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nebojša Babić, Jansko Sinadinović, Dragoljub Bajić, Siniša Radin, Stefano Romani, dirigent, Pier Francesco Maestrini, reditelj, Luka Dal Api kostimograf, Gavrilo Rabrenović prevod libreta, Miodrag Milivojević.

Poruka čitaocu

Jedini sam autor tekstova i knjiga koji poručuje svojim čitaocima: „Preskačite ono što vam nije interesantno! Idite na odeljke koji Vam se dopadaju“. Samo prepotentni pisci misle kako je sve interesantno što su napisali. Ipak, prepotentnost mi je u nekim drugim dimenzijama.

Da sam mogao da napišem kraće, napisao bih,... a smatram da je  ovde svaka napisana reč  više nego potrebna.

Uvod

Pre nego što počnem o onome što je u naslovu, napominjem kako ljudima ne pričam o njihovoj budućnosti, bez pitanja. A princip mi je, odgovore ne naplaćujem... Postoji nešto što ne sme da se naplati... Oni koji čitaju moje tekstove koji nisu vezani za operu, književnost, film, scenu, mogu da predpostave o čemu pričam.

Još malo uvoda!

Čast! U pređašnim tekstovima spominjao sam taj pojam u raznim oblicima... A ovo pisanje će biti baš o časti. Navešću vam jednu od najboljih definicija te reči, a misao je jednog od najvećih filosofa, Osvalda Špenglera, a objavljeno je u njegovoj knjizi „Propast Zapada“.

„Osnovni pojam svakog živog razumnog bića je čast. Sve drugo, vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samokontrola, odlučnost, sve je već uključeno u taj pojam. A čast je stvar krvi, ne razuma. Čast staleža, porodice, muškarca i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka, vojnika, čak i bandita, znači da život jedne ličnosti ima izvesne vrednosti, da ima istorijski rang, odstojanje, plemstvo. Posedovanje časti znači skoro koliko i posedovanje rase.

Suprotnost tome su tersitske prirode, duše iz kola, gomila, "zgazi me, ali me pusti da živim". Podneti uvredu, zaboraviti poraz, kukati pred neprijateljem, to su sve znaci bezvrednog života koji je postao izlišan.“ (kraj citata)

Pre samo par meseci,  napisao sam... U beogradskoj operi neko MORA da da ostavku. Ili će to uraditi zbog sramote, ili će to uraditi zbog svog obraza. Desilo se... A dogodiće se i nastavak... Zapamti čitaoče ove zadnje četiri reči. Podsetiću te jednoga dana na njih.

Manon Lesko

Pučinijeva opera. Najavljivana, pomerana, najavljivana, pomerana... Odlazio dirigent, jer... Oni koji poznaju dešavanja u operi znaju razloge... Konačno, pronašli dirigenta, reditelja,... koji pristaju na ponuđene uslove, kad... Ali o tome kasnije...

Stavimo predstavu u prvi plan.

Viteže  De grije, Gospodine Sinadinoviću, Vi ne ulivate poverenje nekome poput mene. Nekome ko zna o čemu se radi i ko veoma dobro pamti. Da ne ulazimo u daleku prošlost. Predviđeni ste, zapravo bili  ste Erik u „Holanđaninu lutalici“, bili ste Ismail u „Normi“... Predstavama za koje su utrošene desetine i desetine hiljada evra... I? Drugi put, treći put, četvrti put, i... Nikada više.

Da li ste Vi tenorski garant kako će jedna predstava da uspe? Možda nekima koji su veoma udaljeni od mene i po znanju i po iskustvu, a i po onima gore, okultnim predviđanjima...

Gospodine Sinadinoviću, kada ste bili na „vlasti“, „pretili ste“ (bolje reći lupali ste u rešeto) kako ćete da prijavite „ministarstvu onu koja napada i vređa operske veličine“... Recite mi samo koje je Ministarstvo zaduženo za „zaštitu operskih veličina“, možda je njihov delokrug rada i da publiku zaštiti od loših operskih pevača, a državni budžet poštedi „pevača“ koji ničim nisu zaslužili da se u njihov uspeh veruje.

Gospodine Sinadinoviću, i Vi i ovi oko Vas treba da shvate kako je danas svet mali, mali iz razloga što se ljudi poznaju, iako se nikada nisu sreli u realnom životu. Tako  se zna kako ste prošli u sindikalnoj poseti Tirani. Zna se da ste trebali da pevate dve večeri, tri večeri, zna se šta je uprava opere u Tirani učinila za spas svoje publike.

Biće poseban odeljak o gostovanjima i „uspesima“.

Ali Gospodine Sinadinoviću, ja ne želim da Vas kudim, ja Vas ovog puta hvalim. Vi ste večeras bili ponajbolji na sceni. Dali ste sve od sebe, jer uvek pevate maksimalnim glasom. Ne štedite se... Na drugoj strani je efekat. Bože moj. Perspektiva, videćemo... Možda ću sa Vama doživeti da ne udem u pravu.

Direktorko!

Kula od karata Vam se ruši.

Ruši vam se iako ste verčeras kao Manon Lesko dobili  više cveća nego i jedna Vaša koleginica zadnje decenije. Ali nije sve u cveću. Objasniću.

Predstave u kući kojom upravljate doživljavaju fijasko, Predsednik Upravnog odbora je otišao. Predsednik Umetničkog saveta je napisao pismo i Vama i Upravnom odboru i Ministarstvu kulture.

Ups! Pitate okuda znam??? Pa imam to pismo. Imam, kao i par hiljada beograđana. (pa i druge slične poslastice kruže među ljudima koji vole, obožavaju i žele dobro beogradskoj operi) Vas očigledno to ne dotiče. Nasmejaniji ste nego ikada.

U istoriji, osim kapetana koji su u rukama umesto kompasa i sekstanta držali novčanik, i koji su garantovano lupali brod kojim su upravljali, postoje i oni drugi ljudi. Časni ljudi.

Vidiš li sada čitaoče kako onaj citat Osvalda Špenglera nije bio suvišan. Rekoh, svaka reč ima svoje mesto, svoje značenje i svoju bodlju.

Gospođo Direktor, ponavljam, kula od karata Vam se ruši... nemate plan i program, nemate ideje... Jedna od proba za noćašnu predstavu, a Vas nema,... čekaju vas sat, dva sata, ne javljate se na telefon... A Vi ste u susednoj državi, ili možda niste... Pevate tamo negde, o čemu ćutite, ili pak niko neće ni reči da objavi u svetu koji je, rekoh „mali“,... ili ne pevate... Nastup od kulturnog značaja, ali bez ikakvog traga... Sve se zna. Smešno je da ste hteli da se proslavite u ovoj godini sa idejom „Portret umetnika“.... sa večernjim i „Matine programima“...  Pa to ne bi ni onaj Žarijev Kralj Ibi pustio da prođe u svom somnabulno-iščašenom  kraljevstvu. Zašto spominjem kralja Ibija, pa on je farsa farse. Sa hulahopkama i pelerinom na sebi... Nudim se da nacrtam na grudima onu hipnoterapeutsku spiralu... Možda hipnotizam poznajem više od drugih... Može da se proveri... Alp se neko pronađe u ovoj metafori, trebao bi da se postiti. Ali se neće pronaći, na žalost.

Valjda se više ne pitate kako znam ovo, ono, treće, peto..... Već sam napisao, svet je mali... Ali su pojedini  ljudi međusobno udaljeni svetlosnim godinama, kao Vi i ja... Zar mi niste jednom „u oči rekli kako treba da se vidimo“... Odgovorio sam: „Odlično, ali samo na neutralnom terenu“... Još na ovim prostorima ne postoji dovoljno detoksiciziran, deratiziriran i depolitizovan prostor takve vrste. Čak Vam se ruši i ideja da od nekoga ko nije pevač, napravite opersku veličinu. Ne sumnjam da će ta i takva ličnost da dođe na visoke umetničke funkcije, ali isto ne sumnjam da će ikada moći da izazove nešto drugo osim smeha. U danima dok smo čekali večerašnju premijeru, preslušavan je snimak  osobe iz predstave igrane u susedstvu. Dozvolićete operskoj publici i budućim „kolegama“ dotične osobe, da se zabavlja „perspektivnima“ i kada nisu „ugurani“ na domaću scenu. Verujte, sramno zvuči, a ubeđen sam da ste i vi dobili taj snimak. Eh, da postoji onaj prostor mogli bi da izmenjamo snimke.

Sada malo o ljudima oko Vas

Čast... Opet smo kod reči čast... Zar se baš mora sa nekom osobom koja kod ljudi zaposlenih u operi i kod ljudi koji vole operu, izaziva smeh i zgražavanje,... zar se baš mora nastupati zajedno... Novac, slava... Sitan novac, slave nema... Sem ako se ne plati članak u nekom tabloidu, ili se „odozgo“ ne „zamole odozgo“ ljudi u nekom od „ozbiljnih medija“ da napišu hvalospeve... Gospodo sa karijerom, gospodo od ugleda, razmislite sa kim nastupate na koncertima... A, evo za mesec dana je koncert takve vrste.

Nije Karnegi Hol... U Karnegi Holu su nastupali i beogradski srednjoškolci. Njima je platila diplomatija. (Zna se koliko košta mala sala) Dobije se termin,... još toliko novca za putne troškove i eto „bitne“ stavke u CVu. Da ne pišem imena tih dečijih  „veličina“... ionako nećete nikada čuti za njih. Čak nisu upisali ni trećerazredni fakultet iz tog instrumenta, već iz nekog drugog. Već se zna ko će put Njujorka, a i ko će put Beča za naredni Svetosavski bal.... Otkuda znam...? Pa u onoj „kurvanjskoj oblasti“ (tako su sve nas učili dedovi), a zove se politika, sve se zna u napred.

Opet Direktorki

Da se vratim na Vas, Gospođo Trumbetaš Petrović... iako ni jedna reč nije napisana, a da se indirektno nije odnosila na Vas.

Kome trebaju predstave poput „Manon Lesko“... Kome je trebala „Norma“... Kome je trebala „Moć sudbine“... Nema ih na repertoaru toliko dugo, a novac... U vetar... Čiji je to hir... Gospođa koja uvek sedi pored mene i zna sve te opere napamet, je za reditelja „Moći sudbine“ napisala reč „protuva“. Priznaću štrecnulo me... Šta je radio... šta je uradio... Pitam se i onda i sada. Asistenti su režirali, na pet dana pred premijeru tražio je i balet i koreografiju, obećavao je javno ovdašnjim operskim pevačima gostovanja... (pogledajte članke) Obećavao javno gostovanja... Ali ja sam sve to već zabeležio... Za razliku od drugih, nemam amneziju „po potrebi“. Čitaoc će se složiti samnom da su to postupci obične protuve.

A večeras se ta osoba pored mene tokom predstave u istom trenu kao i ja latila olovke i papira... U mraku... O tome kasnije.

Zašto Gospođo Trumbetaš Petrović niste izašli u javnost sa objašnjenjem zbog čega najbolji beogradski tenor Nikola Kitanovski, ne učestvuje u predstavi? Nemojte slediti manir Vaših predhodnika: Glavu u pesak, a zadnjicu na izvolte,  dok ne prođe halabuka. Navikli smo se mi, Gospođo Trumbetaš Petrović, na operske zadnjice, da nam više nisu ni interesantne, ni smešne,...  ogavno  nam je.

Zato tvrdim, uskoro će nova ostavka.

Ili zbog toga što će neko biti oteran, pa će politički (za publiku) to da uvije u ostavku iz ličnih i porodičnih razloga, ili će  neko da ode zbog  gore spomenute Časti.

Pored ostavke Predsednice Upravnog odbora (urađeno u rukavicama, svojstveno nekome ko je od strane političkih organa postavljen), gospoda Miodrag D. Jovanović i Nikola Kitanovski su povukli potez umetnika. Bravo za takav potez.

Publika je čekala i po godinu dana da čuje najboljeg srpskog tenora. Sada bar znamo, dok je ova uprava, Kitanovski neće pevati u Operi na Trgu. Pevao, ili ne pevao, Kitanovski je najbolji tenor... (I ovde pozivam svoje mnogobrojne oponente da me demantuju)

Politika Opere je da ne pravi repertoar po pevačima koji su najkvalitetniji, nego po onima koji imaju najbolje pozicije (raznih vrsta, da ne ulazim u politiku i intimu). Odluči neka vremešna sopranistkinja da bude dvadesetogodišnja kurtizana, pa koja još hoće da postane slavna plesačica, pa hajde, daj predstavu. Begrad nikada, a kako stvari stoje, i neće čuti baritona Nikolu Mijailovića na premijeri neke opere, nakon skoro četvrt veka njegovog aktivnog pevanja. A ko od onih koji žive u Beogradu ima veći internacionalni uspeh?

Imeđu ostalog i zato  propadaju predstave!

Dok Srbija  ima uvaženih  i odvažnih  umetnika poput Kitanovskog i Jovanovića, imaćemo i operu i red u saobraćaju, ceniće domaće filmove, dolaziće nam svetski umetnici, naše predstave će gostovati u inostranstvu... Jednom rečju, ima nade, ne samo za operu, ne samo za umetnost, već za ovaj narod.

Mada  nam neki pričaju bajke o „gostovanjima u Istambulu“,  poznatiji su po pričanju bajki, nego po onome što su pokazali na sceni. U te bajke ne veruju više ni vaspitačice u obdaništu u Mrčajevcima.

Gospođo Direktorko, već je pisano kako nemate sreće sa intervjuima. Jednom listu za intelektualce i umetnike ste rekli kako Marija Kalas „nije smela da se lati sopranske uloge u Manon Lesko“. Nije smešna činjenica, smešan je kontekst. Pogotvo što ste svom „prvom solističkom koncertu“ dali naziv „La divina“... A La divina je samo jedna, Marija Kalas. O tom smehu sam pisao. Istovremeno vi ste odbili da komentarišete odustajanje Gospodina Kitanovskog. ZAPAMTITE, nemate nikakvo moralno pravo da kao Direktor odbijate komentarisanje problema u Vašoj kući. Intelektualna i umetnička etika to dozvoljava, a odlaganje odgovora, može da ide samo uz napomenu da će se  tome dati odgovor  u nekom narednom danu, kada se eventualno, prikupe činjenice, ili dođe do podataka.

Ljudi iz operskog sveta, naučite se kulturi ponašanja, kulturi ophođenja, kulturi življenja!!!! Teško polupismeni novinari da se pozovu na teko nešto, pogotovo oni u „medijima za intelektualce, umetnike, i ...“... kao i u onim medijima „koje finansira vlada“.

Opet predstava

O Nebojiši Babiću sam pisao bar dvadesetak puta. Slušao sam ga i gledao i ovde i u Novom Sadu. Tvrdim kako sam o njemu (Fra Melitone) napisao tekst kakav neće dugo vremena dobiti, ni od koga, ni jedan umetnik sa naših prostora. A večeras Nebojša nije mogao da bude Nebojša... Niti je rola za njega, niti je mogao da iskaže svoje pevačke i glumačke sposobnosti. Šteta, čovek koji u svakoj predstavi dobija aplauze na otvorenoj sceni, večeras je na kraju predstave mlako pozdravljen od publike.

Dok je gospodin Dragoljub Bajić, kao Žerom de Ravuar bio u svom kvalitetnom izdanju.

A o Gospodinu Siniši Radinu (Večeras se oprobao u tri role) ću nekom drugom prilikom. Imam za njega posebnu poruku.

I da ne zaboravim Gospođa Jasmina Trumbetaš Petrović je večeras bila veoma solidna kao Madam Lesko. Mislim samo na pevanje. Scensko dočaravanje lika jedne dvadesetogodišnje pariske kurtizane, nikada joj neće poći za rukom. I neka zapamti Marija Kalas je bila na nebu i za vreme svog ćivota, a i danas, a ona (Jasmina) je ipak na daskama operske kuće u Beogradu.

Sve u svemu mlaka predstava sa malo aplauza... Veći su aplau dobili reditelj i  dirigent, nego ceo ansamble koji je izašao pre njih. Potrudiše se onih desetak italijana koji su bili u gledalištu. Tokom predstave ništa, nakon predstave cveće, ali bez ovacija. Konstatujem da bi toliko cveća dobila i Mina Gligorić za premijeru Koštane, samo da je podeljeno 40 ulaznica...

Uh, taj broj 40 me ne asocira na hrišćanskih 40 mučenika, nego na jednu od bajki iz „1001. noći“... Ma znate tu bajku, siguran sam... A možda i nije podeljeno, možda je to moja „izmišljotina“.

A uz cveće u gledalištu su bile osobe koje retko dolaze u operu. Nisu bile na Koštani, tamo je pevala Mina Gligorić, ali kada peva Direktorka... Tu je već veoma poželjno da se pojave... A Koštana je bila predstava mnogo većeg značaja i za Beograd i za Srbiju i za opersku umetnost ovog naroda... Ali treba podariti osmeh, reči oduševljenja, treba se slikati, a sutra... A sutra, znamo ko šta o kome priča. To je deo opšte operske farse. Tako smo u gledalištu mogli da vidimo one koji decenijama ignorišu nastupe svojih kolega, a lično nastupaju, jednom, ili dva puta godišnje. Po prpotentnom držanju se da zaključiti kako nisu svesni da više ne postoje.

Misliš li čitaoče kako sam malo opor, ili da sam čak zajedljiv. Pa to i hoću... neki zaslužuju!

I još da dodam, svideo mi se prevod libreta. Uradio je to Gavrilo Rabrenović... Pitko, romantično, nadahnuto osećanjima od pre dva veka. Očigledno mu prevodi bolje „leže“ od pevanja.

Stranci

Večera smo imali dirigenta Stefano Romania. On je pristao da diriguje pod ovdašnjim uslovima. Nije se proslavio. A i šta će mu slava u nekom tamo Beogradu. Tu se dolazi zbog „tezge“.

Reditelj Pjer Frančesko Maestrini. Prvi čin me oduševio. Osetio sam sliku Vermera (Johanesa). Da, onog genijalnog i nesrećnog holandskog slikara koji sa kičicom nije izašao iz svoje kuće... prelepo šarenilo akrilnih boja... Da, Vermer sa akrilnim bojama... Svetlost Miodraga Milivojevića je to upotpunjavala... Desetinama puta sam pisao kako su nam predstave sa veoma lošim osvetljenje. A može. Brago Gospodine Milivojeviću. U drugom činu, već počinje apsurd, a u nastavku apsurd apsurda... Bilo je tu lepih zamisli masovnih scena, upotpunjenih horom, statistima, kostimima...

I onda krah.

Vitez de Grije i Manon Lesko vode ljubav na podu u drugom činu. Nešto najogavnije od svih erotskih scena koje sam gledao do sada. Na filmu, u pozorištu, u operi,... takav doživljaj nećete imati ni u tekstovima Henri Milera, ni Kazanove, ni Markiza de Sada... Manon Lesko leži, diže nogu ka Vitezu de Grijeu... a on izvrće njenu haljinu. žipon, turniri, korseti...

Muči se sa „fartingejl“ovima. On ih pritiska, oni odskaču... Grije se bori u žaru svoje ljubavi.., ali se „frangejlovi“ ne daju. Znate šta je to...? To su one žice koje su u veku radnje opere držale raširene haljine... Ni najveći sladokusci ženskih čari, oko i iznad kolena, nikada i zapamtite nikada ne ulaze u opise kako izgledaju te dame u tim predelima sladostrašća. Mislim na vek kada je živela Madam Lesko. A reditelj nam baš to nudi. Bljutavo.

A drugi propust i gori i nedopustivi. To se desilo onda kada sam se latio olovke istog trena kada i gospođa pored mene. Scena proterivanja žena za Ameriku. Narednik straže čita imena proteranih žena koje se moraju ukrcati u brod. A one prilaze,... njih 12, 13... I sve grabe guščije pero i potpisuju se... Žene koje pripadaju samom socajalnom dnu... Nedopustivo... I da ne nabrajam druge, treće, pete nelogičnosti... Zar reditelju nije palo na pamet u veoma dugom i statičnom zadnjem činu kada su Manon Lesko i njen ljubavnik u pustinji, da uvede balet... Aveti, vizije, duhove... Pa oni su bez vode u pustinji... Ne poklanjam svoje ideje... Ali i previše je nedopustivo za nekog ko sebe naziva rediteljem. Evropskim rediteljem. Rekoh, Beograd je tezga, ko će ovde javno da analizira opersku režiju... Osim mene, naravno.

Ovdašnji su skloni da u strancima vide neprikosnovene autoritete. Kostimograf  Luka Dal Alpi se razmahao do maksimuma, a nikakav efekat nije postigao. Sem što je zavukao ruku duboko  u budžet opere. Hor, statisti... Gomila sveta, bez potrebe... Tačno, scenski efekat, ali koji će biti ukupni efekat predstave. Hoće li se ukupno izvesti pet puta. Čak i škole i prva tri reda za penzionere neće pomoći da ovakva predstava opstane... Muzika koja ne ostaje u ušima posetilaca, arije koje ne mogu da izmame ni najmanji aplauz (ko je bio na predstavi, čuo je), razvučena dramska radnja, previše statičan zadnji čin i cveće... Gomila cveća. Možda desetak i više buketa.

Pa u operskoj Sali na Trgu veći aplauz dobije Rigoleto po stoti put, kada pevaju pravi pevači, nego premijera Madam Lesko.

Ovo je sramota od premijere, ako ne znate kako izgledaju premijere, kako publika aplaudira, idite u Novi Sad, ili neka Gospodin Babić objasni svojim večerašnjim kolegama kako se to radi i doživljava.

Nemojte me odmah osuđivati. Vreme će pokazati da li sam u pravu, ili ne...

Evo za kraj jedna lepa misao čuvenog Brane Petrovića. „Pod turcima nije bilo intelektualaca, inače bi još bili pod turcima“!

Nadam se, čitaoče, da ne pitaš sam sebe kakve  ovo veze ima sa gornjim tekstom. Tu je objašnjenje svega napisanog. Pod turcima su bili nepismeni seljaci, a samo takvi mogu da izađu na kraj sa zulumćarima.

Ja čekam sledeću ostavku.

Hoće li da bude zbog nečije Časti, ili nečijeg Bezobrazluka?

Tipujem na Čast! Cenim pesnika Branu Petrovića.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/02/narodno-pozoriste-beogradska-opera.html

Institut za umetničku igru, Plesna predstava Marko, kompozitor Ana Krstajić, Nikola Pavlović, koreograf, Aleksandar Nikolić reditelj, Igor Jagysh kostimograf (modni kreator), Branko Mitroivić, Jakša Filipovac, Jovana Grujić, Bisera Dimčeva, Sandra Milošević, Tijana Koprivica, Katarina Bućić, Ljubica Nešić, Luka Stojković, Vanja halupa, Foto Nemanja Maraš, dizajneri Aleksa Bukvić, Katarina Vukobratović, piše David Naum

Za Dan zaljubljenih, Beograd je dobio premijeru baletske predstave. Institut za umetničku igru je publici poklonio (predstave u njihovoj organizaciji su većinom besplatne) „Savremenu plesnu predstavu MARKO“ (Zvaničan naziv)

Oni koji me redovno čitaju, znaju kako o predstavama, kao i o svemu drugom, ne pišem suvoparno, nabrajajući činjenice. Kod nas se o teatarskim, baletskim, operskim predstavama piše jezikom i stilom, kao pre 30, 50, 70... godina... Ko ne veruje neka uporedi ondašnje pisanje sa sadašnjim. Promeni li se samo datum i imena protagonista, moguće je sve tekstove i danas koristiti.

Elem, Marko Kraljević, jer se onaj gornji naziv odnosi  na kralja Marka Mrnjavčevića, koga zadesi zla sudbina da presto nasledi nakon čuvene Maričke bitke, gde poete rekoše kako pogibe i njegov otac i stric i sve što je tada valjalo i bilo pametno. Srbi su oduvek voleli da slušaju epska kazivanja o nekom ko ih i nije zasluživao... Od svih đumrukanskih predstavljanja, opstala su samo dva. Ovo đumrukanskih upotrebljavam u obliku prisvojnog prideva, a odnosi se na „Teatar na đumruku“... Prvu srpsku teatarsku organizaciju formiranu u Kragujevcu 1842. (tadašnjoj prestonici, inače đumruk na turskom znači carinarnica)

Pitaćete se zašto to spominjem ovog februara meseca 2020. Pa za formiranje profesionalne glumačke družine raspisan je javni konkurs u tada jedinim novinama „Serbskim novinama“. Koliko smo mi danas daleko od toga što se tiče opere, baleta, teatra... Podsetimo se toga, nije na odmet.

Radoje Domanović je ušao u istoriju naše književnosti sa „Markom Kraljvevićem, po drugi put među srbima“, Slobodan Milatović je u stilu mjuzikla „Kosa“, napisao i režirao „Marko Kraljević Superstar“

Sigurno, večerašnja predstava ima potencijal da se uvrsti u prva tri ozbiljna umetnička rada čija je podloga Kraljević Marko.

Ovako nešto mora da počne od muzike. Da li je u pitanju klasični balet, ili pak nešto što zovemo plesnom predstavom, sve jedno. A večeras je, po mojoj ličnoj proceni, muzika bila najlošiji segment.  Možda Ana Krstajić ima uspeha pišući za tetar, film, TV serije... ali njeno delo koje smo večeras čuli, nema potrebnu zaokruženost. Ne može da se pronađe lajt motiv, početak nema ništa zajedničko sa sredinom, ta dva dela sa krajem, koji je najsličniji holivudskoj filmskoj muzici za neku „ titaničku love story priču“.

Kada se komponuje za film, na početku može da bude tehno muzika, potom kako se kreće radnja i glavni junak, da pređe u motive klasične muzike, pa ako ode u rat u muslimansku državu, da se nastavi sa orijentalnom muzikom, i da završi u ljubavnom gnezdu u alpima, gde jodluju pastiri... Ali uvek lajt motiv... Ana Krstajić veoma dobro komponuje, zaokružava celine, ali onda počinje nešto sasvim drugo... Dobro zaokruženo, ali ničeg zajedničog ni sa predhodnim, ni sa onim što će doći potom... Da ne ulazim u širu analizu... Muzika koja treba da predstavi Marka Kraljevića, a da nema onaj prepoznatljiv (jasan i nedvosmislen) ritam Prilepa, melodiju Prizrena, ako to nisu oni motivi makedonsko-bugarski koje ni jedan muzičar van južnog Balkana nije u stanju da izevede, je nepotpuno... Da ostanemo kod reči nepotpuno, svaka druga bi bila mnogo oštrija.

Tvrdim kako ovo nije muzika za plesnu predstavu, a opet... Koreografija Nikole Pavlovića je za svaki respekt. Neka njegova koreografska rešenja, siguran sam, neću da zaboravim, jer „pucaju“ od metaforike. Sa moje strane jedno veliko bravo za Gospodina Nikolu Pavlovića.  Uspeo je i nešto što mnogima u ovakvim projektima teško polazi za rukom, da dovede do savršenstva kompletan igrački ansambl. Jasno, među igračima su i neka imena, publici, veoma poznata kroz predstave Instituta za umetničku igru. Zaslužuju da bar napišem njihova imena, ne izdvajajući nikog posebno: Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Jovana Grujić, Bisera Dimčeva, Sandra Milošević, Tijana Koprivica, Katarina Bućić, Ljubica Nešić, Luka Stojković i Vanja Halupa.

Reditelj Aleksandar Nikolić, ovom predstavom potpisuje svoj peti veliki rad u zadnjih trinaest meseci. Režije opera: „Krunisanje Popeje“, Rigoleto“, „Faust“, i plesnu predstavu isto u realizaciji Instituta „Čarobni breg“... Ne samo da sam sve gledao, već sam o svima pisao. Da skratim priču (tome baš i nisam sklon), ostajem pri ranije iznetoj konstataciji da je on „Pazolini srpske scene...“  I večeras se potvrdilo da čarobno kreira masovne scene, potom ljubavne igre parova, onda... potom....

U meni ostaje jedna misao, večerašnjoj predstavi je nedostajao dramaturg, ali zato je, sa druge strane,  kostime radio Igor Jagych. I da nisam to pročitao u programu, znao bih. Ako već pratim umetnički rad Gospodina Nikolića, normalno je da se izdiferencirani stil i poetika pristupa umetničkom delu prepoznaju. Isti je slučaj i sa Gospodinom Jagychem. Već sam ih u nekim ranijim osvrtima nazvao Kraljevima... Drago bi mi bilo kada bi se nakon neke naredne predstave i Nikola Pavlović pridružio njima u takvoj konstataciji.

Na kraju pohvale za dizajn programa. Aleksa Bukvić i Katarina Vukobratović su sa fotografijama Nemanje Maraša napravili nešto za šta imam samo dve reči: Savremen i otmen.

Hvala svima koji su se trudili.

Tekst je u celosti objavljen na internet portalu pravoumetu.com

http://pravoumetu.com/2020/02/14/marko-u-beogradu/