Srpsko Narodno Pozorište, Novi Sad, Đuzepe Verdi, Rigoleto, Željko R. Andrić, Stevan Karanac, Darija Olajoš Čizmić, Goran Krneta, Jelena Končar, Strahinja Đokić, Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor Ksionžik, Marija Matić Vasić, Vladimir Zorjan, Aleksandar Nikolić, reditelj, Aleksandar Saša Ilić, koreograf, Saša Senković, scenograf, Senka Ranosavljević, kostimograf, Marko Radanović majstor svetla, Mikica Jevtić, dirigent,.... Foto Srđan Doroški

Onaj ko je imao želju da doživi scensku magiju 25. septembra 2019. godine, trebalo je da bude u Srpskoj Atini, preciznije u Srpskom Narodnom Pozorištu.

Spojene lucidnosti  Felinija i Pazolinija (već viđene, naslućene i svakog novog puta drugačije) u mladom reditelju Aleksandru Nikoliću,  došle su do punog izražaja u večerašnjem Rigoletu.

Umetnike poput dvojca Aleksandar Nikolić, reditelj i koreograf Aleksandar Saša Ilić, treba samo “pustiti” da rade. Dati im slobodu kreiranja i rezultati neće da izostanu. Namerno sam upotrebio množinu kod reči rezultat. Čelnici SNPa su imali sluha (očigledno je u našoj srpskoj sredini potrebna  hrabrost) za tako nešto. I, videlo se, čulo se.

Pored mene je prošlo desetine i desetine posetilaca koji su bili na premijeri (pričali su o tome) i ponovo su tu, na prvoj reprizi, jer magičnost dobre predstave je u tome što mora iznova da se gleda, kako bi se otkrio drugi, treći i sedmi veo… Sličan onim providnim, Semiramidinim, koji su u najzanosnijem plesu spadali sa nje, opčinjavajući sve prisutne.

Nisam bio na premijeri, ovo je, kao što sam napisao, prva repriza. Premijera se desila istog dana kada i premijera opere “Koštana” u Beogradu. Šta se tada desilo u glavnom gradu, pisao sam.

Novi Sad je večeras  dugo aplaudirao Rigoletu, Srbija je aplaudirala Rigoletu. Ono što se desilo pre dva meseca na premijeri, svedočile su o tome fotografije Srđana Doroškog, ponovilo se.

U jednoj rečenici, bila je to scenska igra ljudi koji se dobro razumeju, koji potpuno daju sebe, koji su, neosporno i talentovani i vredni i koji zaslužuju i aplauze i reči pohvale. Nisam, u stotine članaka o njihovim kolegama u Beogradu, mogao tako nešto da napišem.

Željko Andrić, Rigoleto. Odličan. Sa tom rečju mislim na onu prefinjenu izvajanost lika od prgave dvorske lude, do nežnog oca. Gospodin Andrić je siguran u sebe i zato sa lakoćom dominira scenom. Biser predstave je Đilda, večeras u tumačenju Darije Olajoš Čizmić. I koliki je Đilda biser, toliki je bila dragulj Gospođa Olajoš Čizmić, koja je sijala svojim glasom i pojavom. Treba li na ovo reći bilo šta o duetima Rigoleta i Đilde.

Grofa Monteronea je tumačio Strahinja Đokić. Više nego prijatno iznenađenje. Gospodin Đokić može da bude ponosan na ono što je uradio u predstavi.

Za Madalenu, Jelenu Končar se moglo predpostaviti da će biti za svaku pohvalu. Ona i njen brat, u predstavi, Sparafučile, Goran Krneta, do perfekcije su dočarali svu morbitnost jazbine u kojoj će se desiti zločin.

Za njima ništa manje po kvalitetu i glumi nisu zaostajali Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor Ksionžik Marija Mitić Vasić Vladimir Zorjan,… zaslužuju da im bar spomenem imena. I dok u Beogradu “sporedne” uloge daju onim “sporednima”, onima koji nikada neće napredovati dalje od trećeg soliste, u Novom Sadu se pravi, po kvalitetu,  ujednačena predstava, a pevači u “sporednim rolama” su oni koji će već za par godina moći da nose repertoar. Svi oni su večeras iskoristili svoju šansu.

Jedina razlika od premijere je večerašnji gost Stevan Karanac, koji se, napomenimo, prvi put  ogleda u roli Vojvode od Mantove.

Bio je odličan.

Dobro ste pročitali, Karanac je bio više nego odličan.

Čitaocima dugujem dva objašnjenja.

Prvo, oni koji su ovde očekivali neku vrstu sahranjivanja, jer Stevan Karanac se u nekim momentima proslavio time što je skretao pažnju, kako je sam rekao “uvaženim  internet portalima da objavlju tesktove piskarala” (misleći nedvosmileno na moju suprugu i mene)… a ti moji tekstovi pod kojima je ostavljao svoj trag nisu imali ništa zajedničko ni sa operom, niti sa operskim pevačima… Nisu blatili intelektualne provincijalce, nevaspitane, propotentne i one kojima samo nedostaje harmonika Dallape da bi bili umetnici, a uz sve to su manje pročitali knjiga nego što sam ja napisao.

Ti koji su čekali “revanš” greše.

Stevan Karanac je večeras u roli Vojvode od Mantove pokazao kako ne mora publika da strahuje da će tenorima na srpskim scenama da pukne glas, da će da izgube dah, da strahuju kako će kraj fraze da dočekaju otvorenih usta, bez glasa.

Drugo, vidite da nemam problem da svakom Karancu u ovoj državi kada je loš kažem da je loš, a svakog dobrog maksimalno da pohvalim, ako to, kao pevač, zaslužuje.

Napomenuću samo kako  su Karanac i Jelena Končar i pevački i glumački imali izvrsnu scenu udvaranja, strasti i ljubavi… Uz to treba izdvojiti i kvartet: Rigoleto, Đilda, Sparafučile, Madalena… I dok u Beogradu uvek neko (zna se unapred ko) zataji, u Novom Sadu je publika i u tom delu predstave mogla potpuno da uživa.

Vratimo se režiji i koreografiji. Baletski igrači su predstavi dali posebnu dinamiku, izoštrili dramsku priču, popunili i ulepšali scenu. Već sam u nekoliko navrata pisao kako je Aleksandar Ilić neko  ko može pokretom da prenese bilo koju poruku. Aleksandar Nikolić je celu predstavu uvio u jedan fišek, kraj je spojio sa početkom, smrt sa devojčicom u belom. Od otkinute i bačene latice cveta je sačinio poruku za Rigoleta, a pri poslednjem oglašavanju Vojvode od Mantove, stavio ga je na čelo razuzdane procesije, koja odlazi svojim putem. Nikolić je čak režirao i poklanjanje glumaca, jer kod njega je sve deo priče, sve u skladu, koji glasi: neočekivano, a prija. I da ne nabrajam, dođite i vidite.

Nisam ni pomišljao da ne napišem kako scenografiju potpisuje Saša Senković. Minimalizam koji je dovoljan da raspali maštu gledaoca. I ništa manje nisu za pohvalu kostimi Senke Ranosavljević. Dva puta: Bravo!

A svetlo. Decenijama me u Beogradu ubeđuju kako pevači sa sceni Narodnog pozorišta često pevaju u mraku (ne vidi im se izraz lica), jer je “tehnika slaba”. Kada bi do te scene doprli večerašnji reditelj  i dizajner svetla Marko Radanović, opravdanje za još jednu nesposobnost bi palo u vodu. Pohvala za Gospodina Radanovića. Neka već jednom shvate moji oponenti kako mi retko koji detalj promakne, a još ređe propustim da pohvalim one koji to zaslužuju.

Na kraju: hor, orkestar i dirigent.

Hor, ne samo dobar, već svi članovi učestvuju u predstavi. Ovde nije slučaj da se članovi hora dosađuju, pričaju jedni sa drugima, ili pak tupo gledaju u daljinu, čekajući svoju deonicu,  kao na “nekim mestima”. Svi su u priči… Svi su tu, na sceni, na trgu, u dvoru… I svaki od njih je osoba sa karakterom… Nekoga muči ljubav, neko ima problem sa decom, treći je u kockarskim dugovima i čeka slobodno vreme,… Režija, režija, režija… Hoćemo dobre predstave, nećemo anegdote o “režiserima” koji drže noge na stolovima, telefoniraju dok “rade”, dovode svoju stinu decu iza scene… Režija, režija, režija…

Već sam u ranijim susretima sa orkestrom SNPa konstatovao kako su članovi sa veoma visokim izvođačkim kvalitetom. Ovog puta zadovoljstvo da se sa njima prikaže je dato Mikici Jevtić. Napisaću još jednom ime Mikice Jevtić, umesto pohvala. Zapamtite to ime.

Već za desetak dana je novi Rigoleto. Pošto sam odnegovao desetine i desetine oponenata (uvek su iza plota, osim onog, spomenutog što je istrčao, pa se…), prvenstveno iz kruga operskih pevača u Beogradu, to im predlažem da se raspitaju kada je sledeći Rigoleto u Novom Sadu… Naravno da znam kada je, ali ti i takvi neka se bar malo pomuče… Može tu dosta da se čuje, ponešto nauči, a možda će poželeti da čuju i vide ovu predstavu, iz bitnog razloga, kako bi me demantovali. (do sada njihov neostvareni san).

Ako dođu, neka budu sigurni, zatećiće mene u gledalištu, jer idem, po nekoliko puta, na predstave koje su nikolićevski dobre.

A u Novom Sadu se priprema za ovu jesen “Faust”… Režira Aleksandar Nikolić. U Beogradu će da se gusla, duva u okarinu i dvojnice na domaće teme… Svako u skladu sa svojom estetikom i mogućnostima

Uostalom, pisaću.

Fotografije sa premijere Srđan Pabloo Doroški.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/09/srpsko-narodno-pozoriste-novi-sad-uzepe.html

Isti tekst objavljen na portalu  PP:

https://punjenipaprikas.com/snp-rigoleto-aleksandar-nikoli%C4%87-reditelj-aleksandar-sa%C5%A1a-ili%C4%87-koreograf-%E2%80%93-david-naum

Gala koncert "Zoran Todorović i prijatelji", Evgenija Jeremić, Nikola Mijailović.

Podnaslov ovom tekstu glasi: Koncert na kome neću da budem.

Ako sam mogao da pišem o knjizi koju neću da pročitam, (radi se o dobitniku NINove nagrade, koga se već više niko i ne seća), ako sam mogao da pišem o otvaranju FESTa na koji nisam hteo da idem, jer je filmEmira Kusturice, čoveka kome na slavlje premijere neće doći ni jedan jaran iz Sarajevske mahale u kojoj je odrastao,… a koji, opet, zadnjih par decenija uz potrošenih isto toliko miliona evra nije napravio ni jedan polupristojan film (povrdilo se to i sa zadnjim filmom koji nisam hteo da gledam), što onda ne bih pisao o koncertu na koji neću da idem.

Pred Novu godinu, ovu u kojoj smo, požurio sam da kupim ulaznice za slavljenički koncert Zorana Todorovića, tenora sa kojim Srbija ne da može, već mora da se ponosi. 25 godina umetničkog rada. I to na najznačajnijim svetskim scenama. To je za poštovanje. I gle???  Rekoše mi kako je pre mog dolaska prodato samo tri ulaznice. Da, požurio sam, više od mesec dana pre koncerta, jer takav događaj sam želeo da pratim sa najvećim zadovoljstvom i pažnjom, pogotovo što su  gosti trebali da budu Dragana Radaković i Nikola Mijailović. Dvoje Beograđana, operskih pevača,  koji imaju najuspešniju karijeru van granica naše zemlje. Ovde će,  već moji tradicionalni oponenti, da dignu obrve, ali svoje stavove ću braniti u svakom demokratskom dijalogu, samo neka se TI OPONENTI usude i javno se oglase, ali to  već postaje farsično njihovo pljuvanje iza mojih leđa.

Elem, koncert je otkazan. Koncert je otkazan i to je objavljeno na dan koncerta, u 15 sati. Mnogi, u svojoj neobaveštenosti, došli su to veče, mnogi iz mesta van Beograda… Na blagajni nije bilo novca da im se vrati… O tom novcu koji je tada već bio u rukama bračnog para Zepter, kasnije… Ja sam za otkazivanje koncerta znao to jutro, ali sam zamoljen da to ne objavim, sve  dok “Madlenijanum” ćuti. Već sam pisao o pritiscima određenih “moćnika” na osobe sa kojima se družim.

To je prvi bezobrazluk. Mislim na “čekanje” do 15 časova. Drugi bezobrazluk je što to veče nije bilo novca na blagajni “Madlenijanuma” da se vrati onima koji su tražili povraćaj novca, a doputovali su iz drugih gradova.

Istovremeno,  objavljeno je  da se ulaznice mogu zameniti za naredni termin, koji je nekih desetak dana kasnije.

Odem sledećeg dana do blagajne u Knez Mihajilovoj ulici, kako bih uzeo novu ulaznicu, ali moja “šetnja” nije urodila rezultatom. Sistem poslovanja i zamene ulaznica zahteva da u blagajni bude novac, koji ce se “navodno isplatiti”, pa se onda za isti novac uzme druga ulaznica.

Možda bi neki pametni, u svetu, a to se kod nas već radi na sportskim utakmicama, jednostavno objavili da postojece  ulaznice važe za sledeći termin, a one koje se vrate, uz povratak novca prvobitnima, prodaju se novim znatiželjnicima.

Taj moj dolazak je bio njihov treći bezobrazluk, ali već par dana kasnije je usledio i četvrti. Proveravao sam telefonom kada imaju novac u blagajni, došao da zamenim ulaznice, ali vraga… Gospođa gleda u monitor i nudi mi sedišta koja su u lošijoj poziciji i samo 5-6 redova dalje.

Valjda samo kompanija Zepter prodaje nešto dva puta, pa po sistemu “ko prvi dotrči”. Tu je već februar, a moj novac koriste od sredine decembra.

Pristanem i na to. Jer Zoran Todorović je svetsko ime. Draganu Radaković ne možemo da čujemo u Beogradu.. O njenom nastupu u Novom Sadu sam pisao, naravno. Nikolu Mijajilović ni nakon desetog nastupa u inostranstvu, ne možemo da čujemo u gradu gde živi.

Nakon  i tog četvrtog bezobrazluka, mislim kako ste razumeli, dobio sam mnogo lošija mesta u Sali, ali za isti novac, dogodi se nešto neočekivano.

Zoran Todorović otkazuje i drugi koncert.

Opet put pod noge, pa blagajna, pa čekanje novca…

Možda bi i sve to prošlo, ali Zoran Todorović ne svojoj Facebook stranici prikazuje sebe srećnog u svojoj ergeli konja. Ni jedne reči izvinjenja publici koja je maltretirana ništa manje od mene. Čak i to da mu se oprosti. Velikim umetnicima se uvek oprašta više nego običnom populusu. Oni koji ih prate i koji im se dive, moraju da budu spremni i na njihove hirove. I na to se oglasi osoba koja je uvek na svim dešavanjima pored mene. Obratila se Gospodinu Todoroviću, ne prviše zajedljivim, pre bih rekao peckavim rečima, kako izgleda na fotografijama veoma dobro, obzirom da ima problem sa prehladom…

Zoran Todovović nije na to odgovorio. Jednostavno je izbrisao pitanje. Može i to da se podvede pod hir umetnika, ali nije u maniru jednog Gospodina. A umetnik koji nije Gospodin, nije Kompletan Umetnik.

Ne bih taj postupak okarakterisao kao bezobrazluk (bropj 5)… Jer moje poštovanje umetničkog rada Z. T. nema ničeg zajedničkog sa opštim mišljenjem.

Možda bih preko svega toga prešao… Išao sam na predstave, koncerte, projekcije,… sa namerom da doživim uzvišeno i da se osetim poniženo… Možda te, čitaoče, čudi ova zadnja rečenica, ali znaj, u svakoj dramatici, bitna je katarzičnost, a to je već nešto što osećaju  danas duhovno zrela bića, a i onaj populus u starogrčkim arenama, koji je za vreme predstavao pio vino, jeo ovnujsko meso, gađao aktere butnim kostima i rebrima, ali uvek prepoznavao ono što je uzvišeno.

Šeste meseci kasnije, pod istim nazivom “Zoran Todorović i prijatelji” se nudi koncert, ali sa nekim bitnim izmenama. Umesto Dragane Radaković se pojavljuje Evgenija Jeremić. Mlada umetnica koja je na samom početku pevačke karijere. Koliko je tu primeren naziv “…i prijatelji”. Možda je Z. T. prijatelj sa Gospođicom Jeremić. Možda je i Gospodin Mijailović prijatelj… U životu (možda) da, ali scena ima neke sveje zakonitosti koje mnogi u ovoj državi, već dokazano, ne poznaju.

Setimo se solističkog koncerta sa prepotentnim nazivom “La divina” Jasmine Trumbetaš Petrović, pa pisao sam i  o tome. Bar me sadašnja Direktorka Opere pokušala da razuveri kako Marija Kalas nije jedina La divina. Uz gosta, svetskog mecosoprana Sanju Anastasiju publici je podarila mlađanu Mariju Jelić, koja do tada takoreći nije ni stala na opersku scenu. Da li je Gospođi Sanji  Anastasiji bilo neprijatno da peva sa nekim ko je totalni anonimus? Vi je pitajte, ja sam bio dovoljno bezobrazan i siguran u odgovor  koji sam dobio.

A taj koncert nam je pokazao još nešto.

Na njemu je več spomenuta Evgenija Jeremić sedela u počasnom redu… U tom redu su bili i Upravnik Nacionalnog Teatra i V.D Direktor Opere… Sedela je između dve veoma poznate, uspešne i uticajne profesorke.

U istom momentu kada je Jeremićeva sedela tu gde je, u zadnjem redu iste sale je sedela Mirjana Matić. Isto mladi sopran, sa (u tom momentu) istim brojem rola (ali sa mnnogo većim scenskim iskustvom) na daskama koje život znače.

Treba li da budem prorok, pa da zaključim kako će se razvijati karijere operskih pevača, kada primećujem i pamtim ovakve činjenice… (Postoje fotografije na internetu koje ovo potvrđuju)…

Nemojte misliti kako sam sklon digresijama. Nekada je ono što drugi nazivaju “digresijom” glavna svrha i vrh trna mog pisanja.

Zato, definitivno ne idem… Ne idem da  gledam kako će na kraju da se uhvate za ruke Zoran Todorović, Evgenija Jeremić i Nikola Mijailović… pa takav je red… I da nam zajedno otpevaju neku ariju… pa i to je red…

Njima srećno bilo, publici srećno bilo, ali to nije za moj mentalni stomak.

Srećno vam bilo i uživajte, sem ako se ne otkaže…

To, čitaoče, iako saznam pre drugih,  neću ti javiti unapred.

Tekst u celosti objavljen na portal Punjeni paprikas.rs.

https://punjenipaprikas.com/koncert-zoran-todorovi%C4%87-i-prijatelji-nikola-mijailovi%C4%87-evgenija-jeremi%C4%87-david-naum?fbclid=IwAR0z_yKeOry4q-VVzDI0XukzvxXZAN5G0-eNaxsUA_iQndcbddP3xYXeD6o

Gala koncert na Trgu Republike, Koncert Opera na vodi, Jasmina Trumbetaš Petrović, Janko Sinadinović, Aleksandra Angelov, Jadranka Jovanović, Dragana del Monako, Dušan Plazinić, Jelena Vlahović, Dragoljub Bajić, Sanja Anastasia, Snežana Savičić Sekulić, Nenad Jakovljević, Ivana Dragutinović Maričić, ....

Opera i politika

Dva lepa događaja su se desila u Beogradu, u razmaku od samo sedam dana.

Evo malog uvoda:

Uvek je umetnost bila ljubavnica politike. Da ne ulazim u analize sa čije strane dolazi inicijativa, tek umetnosti je uvek nedostajao novac, a politika je žudela za elitizmom, želeći da se kod populusa prikaže, koliko uzvišeno, toliko darežljivo. Uostalom, kako bi obični građani i došli do malo kulture, ako ta neprirodna simbioza ne funkcioniše već vekovima. I Fidija i Mikelanđelo i Mocart… Ne umanjujem njihov značaj što ih spominjem. Pa da nema toga u prirodi, ostali bismo bez mnogo čega, od najdivnije mahovine, do fantastičnih korala.

Naravno, u toj ljubavnoj igri se veoma često jave i paraziti. Što reče čuveni biolog Čars Semerlend: “Predator živi na račun kapitala, a parazit na račun interesa”.

Da te, čitaoče, ne gnjavim  svojim znanjem iz biologije. Nemoj to proveravati, kao i sve drugo što pišem, jer ne spadam u one koji se dotiču tema u kojima ne bi mogli da samelju sve svoje oponente.

Uz te simbioze domaće politike i opere imamo i drugi koncert u roku od samo sedam dana. I oba su gala i na oba pevaju “prvaci” opere.

Prvi je upriličen na Trgu Republike. Bio je kakav je bio. Na društvenim mrežama su osvanuli video snimci. Imali smo i video projekcije na fasadama (sa previše Coca-cole). Saznali smo ko su inspicijenti, ali u programu nije naznačen autor video projekcija. Nije naznačen ni reditelj. Valjda nije bitan. Video bim se pokvario na trećoj ariji i publika je mogla samo da sluša, jer su pevači bili u istoj ravni sa publikom.

Uostalom “moćnici” su sedeli u prvim (VIP) redovima. Da li su to primetili?

Oprostimo im sve to. Prvi put je, razumljivo da se ne snalaze. Godinama se pojedinci zalažu da opera izađe na Trg. Naravno da sam među njima. Više puta sam navodio kako komšije u Zagrebu izvode na trgu svog “Šišmiša”. Naš “Slepi miš”, hvalim tu prednovogodišnju predstavu godinama, bi bio lep poklon Beograđanima. Sigurno bi to bilo bolje,  nego  da nam Direktorka opere po enti put  tumači Leonoru iz “Trubadura”  (Tacea a la note), a da falšira i preskače delove. Ne mora meni da veruje, neka se u gluvoj sobi raspita kod svojih kolega sa internacionalnim iskustvom… Zašto gluva soba… pa njena kancelarija ima i previše ušiju…

Ali sve je to deo one simbioze. Ne dobismo na kraju koncerta ni jednu raketu. Bar da se začini slavlje… Ne dobismo ni “Vinsku pesmu”… Zbrisaše akteri u Muzej Pozorišta da se presvuku.

Ta ljubav umetnosti i politike daje umetnicima samopouzdanje… nekima i previše, a opet je teško da čekamo stogodišnji protok vremena gde će se sve iztrijerisati i odbaciti kukolj od žita.

Ali za dnevnu politiku i trenutno vladanje, rećiću strahovladanje, je dobro da se kaže kako opera nije u službi politike (pogledajte novinske članke zadnjih mesec dana), ali je za neke bilo veoma korisno što su se pojavljivali na promocijama vladajućih stranaka, ili što su, kako su sami navodili “samo školski drugovi.. (sa veoma uticajnim osobama)… Ili, pak, godinama ponavljati kako se “svake nedelje igrala košarka sa jednim bivšim, a sa sadašnjim se igra šah”… Ali istorija, to jest vreme, zapravo priroda, “lomi” sve što je neprirodno… Pa nekima ni “igranje” nije pomoglo da opstanu na funkciji, (oterani su zvižducima), ŝto ne znači da im je umanjena trenutna moć…

Lepo sa tog koncerta je što su dve najveće dame BOSa (Beogradske Operske Scene), Jadranka Jovanović i Dragana del Monako, bile u maniru NAJ.

To što je Janko Sinadinović (očekivano) ostao na Trgu bez brojnih tonova i slogova, pa pokušaće da ih pokupi naredne sedmice pored reke.

Valjda organizatori smatraju kako je Beograd previše željan Janka Sinadinovića i Snežane Savičić Sekulić, pa će se pojaviti i na narednom koncertu. Od njih dvoje publika ne može da čuje ni Natašu Jović Trivić, ni Anu Rupčić, ni..., ni,.... Ima li kraja????

Naravno, sa moje strane pohvale za organizatora… Beograd je dobio nešto posebno, ono što mu je nedostajalo. Operske koncerte na otvorenom.

E sada ide jedna grozna konstatacija. Uvek sam tvrdio da u izjavama Jasmine Trumbetaš Petrović ima po malo demagogije… Na internetu se može pronaći bar desetak novinskih članaka, gde ona potencira kako će prevashodno,  kroz svoje direktorovanje, da promoviše mlade ljude.

A mladi su, dobro sam upućen, bili toliko naivni da su joj to tada i verovali.

Pogleda li se prosek godina na oba koncerta, zaključiće se kako je beogradska opera pred penzijom. Što u prevodu znači bez perspektive. Pevači, dirigenti,...

Kada smo u maniru groznih stvari ide još jedna opaska. Svi pevači koji su nastupali na Trgu Republike,  imali su manje gostovanja u inostranstvu od par (recimo dvoje, troje) pevača koji se nisu pojavili. Neko od njih možda nije hteo, neko nije mogao. Pa zaboga nastupaju samo “prvaci”… Diskutabilno je ko je bolji, ali pozivi iz inostranstva za gostovanja su nešto što se ne da obarati ni običnom pričom, a ni demagoškim izjavama za medije.

Vi koji na ove reči dižete obrve, škrgućete zubima, besnite,…. Izvolte, demantujte me po ovim pitanjima.

Dobismo po drugi put “Operu na vodi”.

Ponovila se lepa atmosfera sa Trga Republike… Svetlosni efekti, udobne stolice, ali ovog puta sa mnogo moćnijim bimom. Možda je i za to bila zadužena rediteljka Ivana Dragutinović Maričić. Ona je već postala najveći reditelj koncerata opere u Beogradu. Valjda ćemo u narednoj deceniji videti i njenu režiju neke predstave.

Pohvale Gospođi Dragutinović Maričić (ako je to njena zasluga) što se na video bimu pojavio tekst sa nazivima numera, ali su izostala imena pevača… za početak dosta i to… Jer programa nije bilo. Najave koncerta su bile bez spiska učesnika… Zašto tajnovitost?... Naravno da sam imao radnu verziju učesnika, dirigenata, arija… Znate kako uvek imam (unapred) kompletne podatke za ono o čemu pišem… od radne verzije se odustalo… Koncert nije zatvorio (očekivano) nemoćni Dušan Plazinić sa arijom “Nessum dorma” iz opere “Turandot… Ubačen je u sredinu. Tako se bolje svario u sluhu i mislima posetilaca. Nije se pojavila Gospođa Trumbetaš Petrović i Ivan Tomašev, ali je zato Snežana Savičić Sekulić po drugi put branila čast svoje matične kuće…

Da kažem, pod obavezno, Gospodin Dragoljub Bajić sa arijom Mefista, veoma dobar, a Jelena Vlahović (uvek otmena i dostojanstvena) je publici podarila najlepše boje svog mecosopranskog glasa kroz ariju “Acerba volute” iz opere Adrijana Lekuvrer. Bravo Gospođo Vlahović.

Možda sam u publici samo ja strahovao. Znao sam, za razliku od mnogih drugih, da večeras nastupa i Nenad Jakovljević. Znajući za njegov gaf da se na jednom Gala Koncertu pojavio u dukserici, pomislio sam da može da iskoči iz vode u odgovarajućoj opremi. Ali, pojavio se u kostimu za operu “Boris Godunov”. Veoma dobro režijsko rešenje, da se ne bi desilo iznanađenje.

I na kraju, Sanja Anastasija.  Šteta, mislim kako devet desetina posetilaca oko mene nisu znali ko je Gospođa Anastasija, ali su prepoznali veoma dobro pevanje.

Tako smo u roku od sedam dana imali dva  suprotna tumačenja  lepe Andaluzijske ciganke. Od one na Trgu Republike, kada nam se Aleksandra Angelov prikazala kao plava bavarska konobarica, koja u obe ruke nosi dvadeset dve krigle piva i pevuši francusku šansonu na note Bizea, pa sve do punokrvnog pevanja Sanje Anastasie pored reke Save.

Iako ova Sanja nije bila ona kakvu zna Evropa i Svet… Bila je za svaku pohvalu.

Tako dobismo dva značajna i lepa koncerta. Nešto što će da se pamti.

Ostaje diskutabilno da li su operski umetnici nastupom na Trgu Republike “držali stranu” čelnicima Beograda u njihovom sukobu sa velikim delom građanstva kojima se ne dopada idejno rešenje i cela rekonstrukcija tog dela grada. Da li nastupima pod nazivom “Opera na vodi” daju legitimitet i opravdanje uzurpiranja privatne imovine hajdučkim upadima, prodajom najlepšeg dela Beograda stranim kompanijama, bez javne diskusije… itd, itd…

Zadržavam se na koncertima. Za mnoge će taj moj stav biti neočekivan.

Pohvaljujem one koji su realizovali ideje koje se decenijama plasiraju u našu javnost

Simbioza postoji, ostalo je čista biologija.

Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/09/opera-na-vodi-sanja-kerkezjanko.html

Zoran Velimanović, izložba, Slike nade i beznađa, Kuća legata, Beograd - David Naum

Pre dve godine svoj ponoćni zapis (pa sve svoje impresije pišem u to doba, dok su vreli utisci večernjeg događanja), sam napisao:

“Desilo se nešto izuzetno.

Sedmog septembra 2017. godine, u Kući legata, u Knez Mihajilovoj ulici, svojoj mašti na volju, a uz neosporno znanje i umeće, pustila je Maja Živanović….”

Iz te grupe slikara pod nazvim “Fantastičnih 6” (naravno da se njihovo zajedničko izlaganje nastavilo van Beograda) od 5. septembra, u narednih mesec dana, na istom mestu, publika može da uživa u radovima Zorana Velimanovića.

Ovako bi o Gospodinu Velimanović mogli da pišu novinari, nešto slično likovni kritičari,.. pa dozvolite onda piscu da dobije bar malu esejističku slobodu.

Zorana Velimanovića na prvom mestu doživljavam kao nekog ko je u proteklim životima morao biti  musketar, naočit, pronicljiv, hrabar, a ako već nije sad, sledi mu u budućnosti neka bajkerska jurnjava, ili na vozilima, sa brzinama koje prevazilaze našu maštovitost. I da ne pišem više u tom pravcu, moje interesovanje i obim znanja, na te teme, je u drugom mnogo obimnijem radu.

Ovde je u pitanju slikar koji intrigira i plaši. Maštovitošću, smelošću, lucidnošću. Njegova fantastika je prepoznatljiva, jer je više nego precizno izgradio svoj metafizički pristup priči svoje mašte.

Preko slike nam samo daje trenutne isečke tog varljivog sveta, a u minijaturnim formama i  u velikim kompozicijama nagoveštava ono šeto je bilo pre i što će se očigledno desiti posle vidljivog.

Lično doživljavam svet kao večiti Splav meduze, od onog Theodorea Gericaulta, do ovog sadašnjeg Google-ovskoga, na kome smo svi više, ili manje vremena, ali bez mogućnosti da se zauvek iskrcamo. Velimanović je na svom umetnički splav stavio sve strahove, iskonske i futurističke, svu nakaznost i bezobličnost, bilo da pliva, hoda, leti. Iracionalnost je kod njega u realnom svetu i sigurno zato je naziv izložbe “Slike nade i beznađa”. I baš u tom naslovu ne vidim nikakvu poetiku i metaforičnost, a sigurno se to i htelo.

Njegove su slike za čitanje i ko je spreman za to, mora pred njih da stane i da tu ostane mnogo duže nego što je planirao vremena za posetu izložbi.

Nisam verovao kada je za izložbu izneta činjenica da je to retrospektiva. Zar nije po godinama mlad za tako nešta, a opet stavljanje pred publiku radova iz dužeg vremenskog perioda je veoma obavezujuće, ne toliko za autora, koliko za  organizatora. A to potpisuje Maja Živanović. Likovni kritičar za koju sam pre par godina prvi napisao da će veoma brzo postato jedno od najznačajnijih imena srpske likovne scene. Da li je već to uspela je nešto o čemu može da se diskutuje, ali činjenica da je otvaranju ove izložbe prisustvovalo više od 500 osoba, je činjenica o kojoj nema diskusije.

Sam taj podatak govori  da se u Beogradu desilo nešto više nego izuzetno i što se u dugom period neće ponoviti kada su u pitanju samostalna izlaganja domaćih savremenih slikara, a o porukama i značaju radova Zorana Velimanovića govoriće se i pisati ne samo u narednih mesec dana dok izložba traje, već i mnogo duže

Eto me  već za koji dan u prostoru Kuće legata da nastavim čitanje priča o ribama sa nogama, ljudima sa pipcima, o ljubavi i otuđenju, o kaleidoskopskom šarenilu beznađa, jer autor nadu (pa u nazivu je ta reč), ostavlja posmatraču za utehu, kako on sam možda i nije u tim pričama koje su na platnu.

Naravno, već spomenuti, Splav meduze plovi dalje. Čućemo se, videćemo se.

Tekst objavljen na portalu Punjenipaprikas.com:

https://punjenipaprikas.com/zoran-velimanovi%C4%87-slike-nade-i-bezna%C4%91a-david-naum