Narodno pozorište, Beogradska Opera, Muzej Narodnog pozorišta, Koncert “Veče Tostija”, Solistički koncert, Dejan Maksimović, tenor, Tamara Hadži-Đorđević, pijanista, Dragan Stevović, Direktor Muzeja. 25. 05. 2019.

VEČE DEJANA MAKSIMOVIĆA

Večeras na sceni nije bio Grof od Mantove iz “Rigoleta”, ni Rodolfo iz “Boema”, ni Don Alvaro iz “Moći sudbine”,…. Bio je onaj ko ne tumači samo njih, već i petnaestak drugih glavnih rola.  Poznavaoci beogradske operske scene odmah znaju kako je u pitanju Dejan Maksimović.

U Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, napomenuću, maksimalno ispunjenom, na programu su bile kompozicije Francesca Paola Tosti-a, tako da je ceo program s pravom dobio naziv “Veče Tostija”.

Gospodin Maksimović je publici, uz pratnju pijanistkinje Tamare Hadži-Đorđević, prenosio napolitanski muzički kolorit. Podsetiću kako je Tosti za svoje kompozicije često koristio stihove najpoznatijih italijanskih pesnika svoga vremena, što je takođe uticalo da ta dela postignu, kako atraktivnost za izvođače, tako i za publiku.

Divno majsko veče u prostoru ispunjenom najpozitivnijom energijom, kako od strane izvođača, tako i od strane publike koja je uživala.

Već sam pisao o javnom pozivu Direktora Muzeja Dragana Stevovića da su vrata institucije kojom upravlja, otvorena za sve one koji žele da prezentuju muzičke i scenske projekte. Napor Gospodina Maksimovića, ne mislim samo na umetnički, u spremanju repertoara, već i svega što prati organizaciju ovakvog događanja, je urodio plodom. Sa moje strane iskrene čestitke.

Večeras se pokazalo ne samo da  Dejan Maksimović ima svoje poštovaoce i svoju publiku, već i da su ovakvi program nešto što bi u mnogome obogatilo kulturni život prestonice.

A sada malo, meni svojstvene ironije.  Pomisliće redovni čitaoci da mi je oštrina pisanja “otupela”.

Svakako da su Maksimovićevim kolegama iz Opere, njegovim partnerima sa scene, nisam ih primetio večeras, draži nastupi, (zajednički) sa drugim kolegama. Razumem, sa par arija se dobije honorar u visini pololovine mesečne plate, a nekima je pozicija da traže i duplo veći novac. Najčešće publika nije ništa brojnija, nego večeras… Zato nije za čuđenje što mnogi od njih ne mogu da zapamte tekst svoje role, ili izgube snagu na polovini predstave…

Ako su stvarno ono što govore sebi i novinarima koji ih intervujišu (naravno da ti novinari nikada nisu bili u operi  –  niti će ikada biti), neka se oprobaju u Muzeju Narodnog pozorišta. S jedne strane, to je njihova kuća, sa druge strane, neka poklone publici deo sebe, ali besplatno.

Kao što večeras pišem: Hvala Dejane, tako ću rado i u vezi njih da napišem te reči.

O istoj  temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/05/narodno-pozoriste-beograd-beogradska.html

Doniceti, Lučija od Lamermura, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Darko Đorđević, Nenad Jakovljević, Ljubica Vraneš, Igor Matvejev, Zorica Mitev Vojnović, dirigent. 15. 05. 2019.

MRTVO SLOVO NA PAPIRU

Čekala se večerašnja Lučija, iz više razloga. Onaj osnovni, da li će biti bolja od predhodne se ostvario, ali to opet ne znači ništa… Jer…

Dok ovi budu vladali, Beograd neće imati ni operu, ni balet.

Večeras se u svojoj loži nije pojavila  Jasmina Trumbetaš Petrović, Direktorka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Tako joj zvanično glasi funkcija. A i da je bila, ne znam šta bi i predstava i publika dobili… Možda samo utehu (lažnu) da će Ona, videvši kako sve zvuči i izgleda učiniti “nešto”…

Do sada je, zaključuje moja malenkost, i ono malo pozitivnosti “skresala”… Predstave su počinjane sa obaveštenjem: “Poštovana publiko, molimo vas da pre predstave isključite vaše mobilne telefone…” Došla Jasmina i ukinula oficijelnog spikera… Ili se izgubio snimak… Nema više ni poziva da se poseti Muzej Pozorišta… Video sam večeras da su vrata na Muzeju bila otvorena, nikoga nisam video da je tamo otišao… Možda je neko dežurao u Muzeju, za to, naravno, prima platu, ali….

Nova direktorka nam je obećala da će se zalagati za afirmaciju mladih pevača. Da li u to spada i “guranje” nekih u Operski studio, koji nisu polagali audiciju… Gospođo Jasmina, ovo je mali grad, iako se u enciklopedijama računa da je milionski… Mali je broj onih koje interesuje opera, balet, književnost,… pa tako “svi sve znaju”… Otišli ste u pola prošle predstave. Zlonamernici tvrde kako ste napustili pošto ste čuli kako Vaša vremešna učenica peva. Ja ne verujem zlonamernicima. Ja mislim kako Vas je primoralo nešto mnogo ozbiljnije od toga.

Da ste večeras bili, videli bi ste da je u prvom redu sedela jedna osoba, (utrčala na početku predstave) … da je u drugom redu sedelo samo 8 gospođa u kasnim najboljim godinama, od kojih je jedna sve vreme tipkala po telefonu… To su one koje (organizovano)  popunjavaju praznine, očigledno… I tako dalje i tako dalje… Nisam plaćen ni Vas, a ni Vaš marketing da učim kako se reklamira jedna predstava… ili ste svi digli ruke od Lučije… Kao što ste digli od Norme… Sledeća Vaša propast se zove “Koštana”, opera koja nikada nije bila popularna. (Mediji lažu) Pa da je bila populrna ne bi se čekalo 50 godina od zadnjeg  izvođenja. Par TV produkcija nemaju ništa zajedničko sa scenom, osim što su u njima učestvovali, podrazumeva se, operski pevači. Pisaću o tome kada dođe vreme.

Večeras se ponovo u ulozi Lučije okušala Snežana Savičić Sekulić. Konstatovaću da je pevački bila bolja u odnosu na prošlu predstavu. Ali to je još daleko od onoga što se naziva kvalitetom. Možda je pročitala moj tekst koji sam napisao pre godinu dana kada je u toj roli gostovala Kler Kulen. “Onaj sopran koji se osmeli da prihvati sledeću Lučiju na beogradskoj sceni, neka razmisli da li je sposoban da ponovi, ili se bar približi onome što je uradila Kler Kulen”… Gospođa Savičić Sekulić je na dobrom putu, da li će to da postigne u naredne dve, ili dvadeset dve predstave, videćemo… Još je daleko.

Ali, što se glume tiče, pogotovo u Drugom činu, pohvale sa moje strane. Oslobodila se onog prekomerno groznog širenja lakata, dok su šake uz telo… Pohvale za glumu.

Dragutin Matić, u roli Lorda  Enrika,  večeras nije mogao da ubaci žeravicu oduševljenja u publiku. Zapravo večerašnja publika je bila bezvoljna, bez energije,… čak i ne znaju kada i koga treba da pozdrave aplauzom… Kada je početkom drugog čina Zorica Mitev izašla pred orkestar, pošto je prva aplaudirala osoba koja uvek sedi pored mene, rekao sam joj: Što to radiš, pusti ih neka se brukaju!

Dejan Maksimović, kao Ser Edgardo od Revensvuda, se pri kraju prvog čina pokazao  u svom najboljem svetlu. Bili su to retki trenuci kada je publika disala sa operom, ali…

Darko Đorđević je pokušavao da prikaže šta je Doniceti zamislio da treba da peva Lord Arturo. Mislim kako će sa ovakvom Upravom pokušavati i dalje… Do svoje penzije…

Nenad Jakovljević je bio u ulozi sveštenika Rajmonda. Onog nesrećnog sveštenika koji po režijskoj zamisli treba da se popne na sto i odatle obrati vernicima. Popeo se, obratio se… Pevao je i pored stola i iza stola,… Mislim kako mu sindikalni posao bolje ide od ovog pevačkog.

Igor Matvejev je bio u roli Normana, komandanta vojske Revensvuda, a na sceni se prikazivao kao obično šunjalo. Viri, prisluškuje,… A komandant vojske.

Naravno Ljubica Vraneš i dalje drži kišobran. Zadnja nagrada Oskar Danon je pripala njoj, a večeras kišobran. Gostuje u inostranstvu, a… ??????

Sve u svemu, loša predstava. Neki će svaljivati krivicu na dirigenta, drugi će se opravdavati polupraznom salom, neki će pak tvrditi da je sve bilo odlično… Tako će i da prenesu Direktorki…

Tako opstaje začarani krug zvani Beogradska Opera. A u centru Mama Huanita.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/05/15.html

.
.

Đuzepe Verdi, Travijata, Narodno pozorište, Beogradska Opera, koncert, Sanja Kerkez, sopran, Stevan Karanac, tenor, Vuk Zekić, bariton, Ivana Živadinović, mecosopran, … Ana Milićević, inspicijent, Jasmina Trumbetaš Petrović direktor. 09. 05. 2019.

BILO PA PROŠLO

(ne ponovilo se)

Dovoljno je videti podelu za večerašnju predstavu, pa da potencijalnom posetiocu bude jasno kako to neće biti ništa posebno. Oni koji će da se posipaju pepelom po glavi, nalazeći opravdanje što je sinoć bila drugorazredna opera iz San Petersburga na istoj ovoj sceni, zaboravljaju kako pravi ljubitelj opere ne plaća skoro pet puta skuplje ulaznice, od uobičajenih, za nešto što ne obećava. Pa danas je sve dostupno na youtube, zna se kako ko peva i iznenađenja u svetu nema.

Pitam se samo šta je večeras trebalo Sanji Kerkez, u roli Violete Valeri, da se pojavi sa ostatkom solista? Svakako, dobiće zadovoljavajući aplauz, jer će navijači drugih pevača i njoj da se delimično oduže, ali…

Sve u svemu loša predstava u kojoj su i Sanja Kerekez, a i Stevan Karanac bili korektni.

Oni koji su ovde očekivali umetničko sahranjivanje tenora Karanca, greše. Spadam u one koji nemaju problem da pohvale ono što doživljavaju kao korektno, dobro, bolje od drugih. Tako mogu da kažem kako je Gospodin Karanac kvalitetniji tenor bar od dvojice članova, čitajte prvaka, Beogradske Opere. Oni koji me redovno čitaju, odmah će da pogode kako su u pitanju Dušan Plazinić i Aleksandar Dojković.

Sad, pitanje je kako je Karanac došao do ove role. Čak ni iz programa ne može da se zaključi njegov status. Niti je član Operskog Studija, niti je gost. Večeras ima premijeru u roli Alfreda, a sajt pozorišta ćuti o tome. Jedino se unapred znalo kako će Direktorka Jasmina Trumbetaš Petrović da prisustvuje ovoj predstavi. Suviše su jake sile koje Karanca guraju i ovde, a i na druga mesta. Mora se konstatovati kako mu se pevanje poboljšalo od onog nesrećnog “Don Paskvalea” od pre godinu dana. Kada je “…stao on, stao orkestar, stala predstava…”. Da, tim rečima sam to opisao.

Ali je Direktorku očigledno završetkom drugog čina iz sale oterao Vuk Zekić. Moram da konstatujem veliki napredak u Upravi Opere. Dok je bivši Direktor Janko Sinadinović aplaudirao svima, bez razlike, Gospođa Trumbetaš je večeras na ono što je čula od Zekića, ostala sleđena. I treba da bude sleđena. I trebala bi, za kaznu, deset narednih večeri, pre spavanja, da sluša snimak večerašnjeg Zekića.

U ulozi Flore je večeras pokušala da bude Ivana Živadinović. Vratite nam predhodne Flore. Možda nisu bolje pevale, ali su na sceni bile dame. To (otmenost) je onaj minimum koji mora Flora da ispuni na sceni.

Inače, Karanac nam je večeras prikazao jednog zbunjenog, ukočenog, poluretardiranog Alfreda Žermona. Pronašavši čvrst oslonac na daskama koje život znače, banderasto ukočen je pevao, sa nogavicama za pola metra širim i rukavima samo za desetak santimetara dužim… Predpostavljam da je sve to bila zamisao režisera.

Uostalom Gospodin Karanac mi neće zameriti. Pošto moju suprugu i mene naziva “piskaralima” i “sumnjivim blogerima,” upozoravajući ljude kako mogu “svašta” pročitati u mojim tekstovima koji nemaju ništa zajedničko sa operom,… Očigledno mladi pevač prati ono što pišem, ili pišemo… Glupo bi bilo da insistiram u dokazivanju da je manje knjiga u životu pročitao nego što sam napisao… Pevačevo je da peva i da na sceni izgleda pristojno…

A to je već ono veoma problematično polje za mladog pevača, koji gura nos u pisanje.

Svojevremeno nisam pisao o “Novogodišnjem koncertu okestra RTSa,” kada se na kraju programa, uz tri veoma afirmisana operska pevača, pojavio i večerašnji Alfredo… Možda je trebalo da služi na ponos nekome, jer je “upao” u ispunjeni Sava centar sa buketom u rukama, ne znajući ni šta sa buketom, a još manje šta sa sobom, a trebalo je i da peva,… i pojava i pevanje mu je bilo kao da ga je poplava izbacila… Ipak je to bila sramota za onoga ko ga je tu doveo.

Uz sve to, ne sumnjam, da će Stevan Karanac da peva i na domaćim scenama, pa i na inostranim. Uz sve negativnosti koje primećujem, on neusumnjivo poseduje potrebne predispozicije da se pojavljuje na scenama.

Srećno mu, za sada je, konstatujem, bolji od dva prvaka. (To nekima ne bi bila uteha)

I da ne izostavim dirigenta Đorđa Pavlovića… Maksimalno se trudio. Koliko je pažnje posvećivao orkestru, toliko je brinuo o pevačima. Uspeo je u svojoj koncepciji.

I na kraju nešto pod nazivom: Može, ali neće.

Desetak puta sam pisao o bezobrazluku, ili nestručnosti inspicijenata da uključe ovetljenje na drugoj galeriji, levo. Posetioci bauljaju, pipaju po vratima, traže kvake, uključuju mobilne telefone, traže broj lože. Večeras je Ana Milićević mučila posetioce sve dok se predstava nije završila, a onda je uključila osvetljenje. Pogledao sam na izlasku razvodnicu i rekao joj: Je li vidiš da rade sijalice, ali neće da ih uključe?

Smejala se.

Neki bi rado uključili sva svetla, samo da pojedinim posetiocima vide leđa. Zauvek.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/05/g-verdi-traviata-sanja-kerkez-stevan.html

Đoakino Rosini, Seviljski berberin, Narodno pozorište, Beogradska opera, Ljubomir Popović, Nebojša Babić, Nevena Matić, Dragutin Matić, Ivan Tomašev, Branislava Pljaskić, inspicijent. Jasmina Trumbetaš Petrović, sopran, direktor opere, Ivana Vujuć, upravnik Narodnog Pozorišta.

NEKO PEVA,

NEKO ODPEVAVA

Večeras je bio “Seviljski berberin”. Opera koja zaslužuje pažnju iz više razloga, ali pre toga, ona moja stara konstatacija: Dok ovi budu vladali, Beograd neće imati ni operu, ni balet.

Zar neko od mojih čitalaca  misli kako idem samo na operske predstave? Mnogi događaji nisu vredni da se o njima nešto napiše. Ipak, ima i onih koji su kod mene ostavili vema upečatljiv utisak, a do sada nisam napisao ni reči.

Znam da niste bili na “Operskom Gala koncertu –Dani Beograda-“… Ne bih ni ja otišao da sam znao kakva se papazjanija sprema…  Reč gala je odavno devalvirala kada je kod nas opera u pitanju. Čak su “neki” pevači na društvenim mrežama uputili “poziv za Veče operskih arija, na navodnom Gala koncertu”,… Vojkan Borisavljević je sakupio polurevijski orkestar… Tridesetak neuvežbanih muzičara, kojima su pridodati bubnjevi i električna, bas, gitara… Neophodno za “operske arije,” razume se… Pa onda sve i svašta, od ruske romanse, do argentisnkog tanga, pa muzičkog mirisa Španije, arome Italije… I naravno nezaobilazni Holivud. Na sve to i rodoljublje, naši evergrinovi… Ah, da i operske arije… Bar sa arijama da se malo posoli papazjanija. Čas jedno, čas drugo, peto sedmo i deseto.…  Kada se u poslednji, to jest zao čas, par dana pred nastup, čulo da nastupa i Diretkor opere Jasmina Trumbetaš Petrović, trebalo je da mi bude sve jasno… Da li je u pitanju bila nečija želja, volja, ili ultimatum… (Ja znam, vi se potrudite, pa saznajte, ako želite.) Tek njoj nije mesto na trećerazrednim (sklepanim) koncertima, koji se popularno zovu “tezga”… Sigurno ih tako zovu oni “vrli” operski pevači koji jedne druge pozdravljaju sa: Pocepaj, porobi, pokori…”

Naravno, bogata država Srbija je pukla za desetak hiljada evra, a sala puna… Sala “Amerikana”, Doma omladine (200 sedišta)… Niste čuli da postoji takvo mesto za “Gala koncerte opertskih arija”???  Pre koncerta,  oko stotinak srednjoškolaca na platou DO, ne može da se priđe ulazu.  Pitam ih da li čekaju za koncert, a oni zbunjeni, tek, jedna devojka objasni da čekaju dodelu diploma… Obiđem ih sve, uđem, kada posle par minuta, oni kolektivno svi u sali… Dobili signal za ulaz.

Na takvim koncertima, čak i u gledalištu, nije mesto Direktoru opere. Direktor opere mora da ima nivo… Pisao sam o tome zadnjih godina. Čak i pišem knjige o kulturi ponašanja, ali… Svakako da je Jasmina Trumbetaš Petrović bila jedna od najboljih izvođača. Pa i da se napiše, bila je  najbolja… Ali nije stvar biti najbolji na takvom mestu… Da napišem preciznije, na “svakakvim” mestima… I dalje se smejem jednoj anegdoti kada je jednoj “velikoj” pevačici, jedna druga, glasno, dovoljno glasno da, kao anegodotu, čuje ceo Beograd, rekla: Ja sam umetnica, a ti si pevačica.

Neka razmisle svi  da li su umetnici, ili pevači?

Neka razmisli gospođa Trumbetaš da li je umetnica, ili pevačica?

Prema tome, gosdpodo iz opere, svi vi, birajte, hoćete li da budete pevači, ili umetnici…

Organizator ovog i sličnih koncerata ne poseduje ni najmanji osećaj šta gde i kako ide… Organizator se nije potrudio da od onih desetak hiljada utrošenih evra fotokopira 200 lista papira sa napisanim programom… To košta 400 dinara. Bar bi znali da ćemo morati da sedimo, bez prestanka, sat i četrdeset minuta na tvrdim stolicama… Auuu… pa to je već nauka… Možda bi i to bilo štampano da su nekome “ponudili” par stotina evra. Ali bara mala (plitka), a suviše je krokodila. Apetiti veliki, jer ipak su u pitanju “operske arije”.. I to na “Gala koncertu” …

Znate li da stručnjaci za gastronomiju naplaćuju 10.000 hiljada evra da se osmisli jelovnik novootvorenog restorana. To je već decenijama cena u Beogradu. Ne može koncert, pa maker i onaj trećerazredni, da se peva po sistemu ko šta ume i želi… Pa kada mu se ćefne izađe na scenu. Pa kad, pa kad…

Pa onda na par dana pred nastup, neko lupi rukom o sto, uz povik: I ja učestvujem…

Meni je poznata ta priča: “I ja učestvujem!”… Ali nisam od onih koji ponavljaju iste priče… Pronađite te detalje u mojim tekstovima.

Možda gospodin Borisavljević i grupa “putujuća” misli kako čak i to može…  S brda, s dola, plus i oni koji lupaju rukom. Bez programa, bez pauze, ali sa unapred “obezbeđenom” publikom. Ne može, to se ne dešava ni na estradi, čak i na koncertima u onim najmanjim mestima… Jer kao što poznajem pravila oblačenja, ponašanja, gastronomije,… tako znam i o dešavannjima na estradi… Bar kada je organizacija u pitanju. Tek tako, znam i primećujem ono što drugima promiče…

I dok je Mama Huanita na koncertu, pevala: “O sole mio!”….

Ja sam odpevavao: Gde sam vreme izgubio…

Da, večeras je bio “Seviljski berberin.” Nikog nije bilo u “Direktorskoj loži”. Sigurno je Gospođa Trumbetaš ponela ključ sa sobom.

Predstava za pohvalu, a u parteru (do tada ispunjenog), nakon druge pauze, 41. fotelja prazna. Ovo je podatak bez loža u parteru, bez prve, druge, treće galerije. A, sala je na početku bila puna i to bez školske dece. Za pohvalu, ali i da Uprava stavi prst na čelo…

I večeras je Bartolo bio Nebojša Babić, a Figaro Dragutin Matić.

Za Babića samo jedna reč, fascinantan… Pošto sam tu reč potrošio na Babića, tražim adekvatnu za Matića… Čitalac treba da zna kako, ni Babić, a ni Matić ne spadaju u one koji su (administrativnim rečnikom rečeno) u Operi Narodnog Pozorišta Beograd u stalnom radnom odnosu. U tom svojstvu nije ni Ljubomir Popović, večeras Grof Almoviva, nije ni Nevena Matić, Rozina… Ugovor o delu, gost, zamena,…

Četiri glavna lika uspešne predstave i… Možda je tu odgovor zašto je predstava dobra…

A večeras je Don Bazilio bio Ivan Tomašev… Jednostavno rečeno vlada scenom. Možda će neko shvatiti kako repertoar treba da se pravi po Tomaševu, Babiću, Matiću…

Do tada: Sve dok ovi budu vladali,….

Podsetiću na jedan biser. Bivši Direktor , Janko Sinadinović,  je u oproštajnom pismu naveo kako je Opera, kojoj je on “uspešno” upravljao, osposobljena da izvede 37 različitih dela. Ne znam samo zašto se cele godine vrti 7 opera… Možda grešim, ako neko može da nabroji 8, ili 9, neka me demantuje. A gde su ostale, ostale?

U papirima kojima se izveštava Ministarstvo kulture, Vlada Republike Srbije, mediji u kojima rade novinari koji nikada nisu kročili u NP… tako piše... Ko još veruje u cifru 37… Ko veruje u dvocifren broj? Samo onaj ko ne ide u operu. 

I večeras sam tumarao,  pipao i tražio kvaku lože u mračnom hodniku, pre predstave i u svakoj pauzi. Inspicijent Branislava Pljaskić spade u one koji ne umeju da uključe osvtljenje u hodniku druge galerije levo.

Nekima u Operi očigledno odgovara da posetioci bauljaju po mraku.

Nećete me time sprečiti da dođem i da pišem…

Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović i Gospođo Ivana Vujić, podsetiću Vas ponovo. Glavni ulaz u Narodno pozorište nije iz Francuske ulice, već sa Trga Republike. Uđite nekada sa gledaocima na predstavu, oslušnite koje imaju želje, koje su im primedbe, šta im smeta… Spustite malo nivo svoje prepotentnosti i zapamtite Aleksandar Bugarski je predvideo troja vrata. Troja dvokrilnih vrata za ulaz… Inače, ako ne znate, Aleksandar Bugarski je projektovao zgradu kuće gde vi odlučujete.

Molio sam vaše radnike obezbeđenja, da nakon završetka predstave ne maltretiraju posetioce time što će i po desetak minuta da čekaju da se svi provuku kroz jednu polovinu jednih vrata. Prvo su nešto pokušali, a potom se vratili na staro. Meni je odgovoreno kako je tako naređeno. Večeras su tu vaši radnici stajali u holu, gledajući me kako sa ostalom publikom  idem stopu, po stopu napred… Ljubazni su, pozdravili smo se I klimanjem glava I osmesima... Napolju je padala kiša, plato pred ulazom premali…

Možda  je Gospođa Trumbetaš Petrović i večeras u nekom gradu, na koncertu,  van granica Srbije… Imali smo prilike da vidimo kako nastupa u Trebinju… Sa trećerazrednim pevačem, a la Estrada… Tamo nije zazirala od publike da čak i odpleše sa tim pevačem… Ili je možda i ples bio u sklopu ugovora, popularno rečeno "tezge"... . Ne bi me čudilo da taj "pevač" uskoro dođe i do, odavno željenih, dasaka Opere Beograd…

Ma i neka dođe, dolazili su i gori, ali ne ponižavajte me da stojim iza dvoja, katancima zaključanih staklenih vrata i da kroz njih  minutima, minutima, minutima gledam one srećnike koji su se dokopali svežeg vazduha. Neki pokušaše da otvore, ali "elzet" je to. Sigurnos na delu.

Ovo pišem u ponoć, nakon što sam se nadisao svežeg majskog vazduha.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/05/grossini-il-barbiere-di-siviglia.html