UTISAK
Da li me čitaju, ili ne čitaju… znam,
vidi se broj čitalaca, čak mogu da vidim koliko njih čita određeni tekst, kao i iz koje su države, itd.. itd… Dakle znam da ove tekstove čitaju, ali neki nisu
pročitali šta sam napisao za Lučiju od Lamermura u junu prošle godine, a to
glasi ovako:
“Večeras je Gospođa Kulen bila odlična.
Sigurna, u punom rasponu koji zahteva uloga. Pokazala nam je svu lepotu svog
glasa. Može zadovoljna da ode iz Beograda, a meni lično ostavlja jedan utisak,
koji ću izraziti u rečenici: Onaj sopran koji se osmeli da prihvati sledeću
Lučiju na beogradskoj sceni, neka razmisli da li je sposoban da ponovi, ili se
bar približi onome što je uradila Kler Kulen.”
Ili nisu pročitali, ili misle…
Za početak:
Sve dok ovi budu vladali, Beograd neće
imati ni operu, ni balet.
Ova predhodna rečenica, već najavljena.
A mogu da tvrdim kako nećemo još dugo imati ni pristojnu operu, ni podnošljivi
balet. Bar kada je nacionalna kuća u pitanju.
Zar mislite da sam tek onako, sa ulice, svratio na večerašnju predstavu? Pa ako se neko u svojoj dobronamernosti moli (čak) u koliko dalekom, toliko svetom
Jerusalimu, za zabludele duše (moje supruge i mene)… i to javno objavi na
jednoj društvenoj mreži, moja malenkost može samo da presluša desetak izvođenja
večerašnje opere, jer ipak bi bio greh ne osetiti, ili pak ne proceniti nekog ko je sve dao da večeras briljira… Da ne
navodim zvučna imena, spisak mi se za “Il dolce suono,” naravno i sve ostalo završava
sa:… Priti Yende, Inva Tchako,… Renata Scotoo, Lisette Oropesa…
Ipak sam rodoljub i ne upoređujem naše
operske “veličine” sa onim svetskim… Upoređujem ih samo sa trećerazrednim
pevačima…
Samo veliki shvataju koliko je nama,
običnim smrtnicima teško da osetimo, a još manje procenimo “vrhunsku umetnost”…
Pogotovo, kada na tome insistiraju izvođači,… muzičari, pevači… Odbrana mojih
stavova je u činjenici da istorija umetnosti (uvek sam spreman na dijalog u
vezi svega što iznosim) ne poznaje kako je nekog izvođača publika i
kritika zanemarivala (do ignorisanja), a da je tek nakon smrti postao i hvaljen
i cenjen… Publika, ma koliko bila neuka, neobrazovana, i nedobronamerna… Oseti,
oseti bar na duže staze..… Podsetiću Vas. Samo se u likovnoj umetnosti dešavaju
presedani… Zadržimo se samo kod jednog slova. Vermer je teško prodavao svoje
slike, Van Gog samo jednu tokom života… Kasnije je bilo što je bilo.
Idem sada malo u digresiju, ali ćete na
kraju videti kako je sve to neraskidivo povezano.
Tržište. Gruba reč, ali bi trebali svi
da budu pred publikom koja bira… Makar se i tržište zvala… Dvogodišnji ugovori
i stvar rešena… Imam odgovor i za one sa sindikalnom životnom filosofijom, koji
pitaju: A šta da radi neko u pedesetoj kada izgubi glas… Odgovor je u jednoj
reči, pedagogija…
Bavljenje umetnošću je privilegija koju
vam daje talenat i rad… Kada vas publika više ne želi, povučete se....
Volim kada naše operske “veličine”
naprave solistički koncert, ali ne u organizaciji opštinskih odbora vladajuće
partije… Jer tada dovedu škole, udruženja penzionera…
Znajte, mnogo češće idem na muzičke
događaje nego što o njima pišem…
Svratio sam, baš svratio pre nekoliko dana na
koncert, u operskom svetu Beograda, poznate Anastasiye Holz. Gvarnerijus. A u
Gvarnerijusu 19 osoba, zajedno sa njenim suprugom.
Na sceni troje, već spomenuta Gospođa
Holz, tenor Alakesandar Saša Petrović, pijanista Dragana Anđelić Bunjac. Čekalo
se samo da tenor “pukne”… Očigledno je on bio izbor Gospođe Holz, ali se da
istovremeno zaključiti kako ovo troje umetnika nema ni po deset prijatelja,
poznanika, komšija… Pa gde su tu još obožavaoci. Rekoh samo 19. Ulaz besplatan,
naravno. To je moj doživljaj sa tog koncerta. “Koncerta” koji će biti upisan u nečije
CV-e kao KONCERT. A na konceru niko mlađi od 45 godina. Pitam se gde su studenti Gospođe Holz. Na njenom sajtu piše da je profesor studentima koji osvajaju
nagrade. A tenor neočekivano "pukao" i po drugi put.
Naravno, za par nedelja se o ovakvom i
sličnim nastupima novinarima mogu ispredati lični utisci puni mašte,…
Novinari nisu bili na koncertu (osim jedne peznzionerke kojoj se u BG priviđa Marija Kalas), oni koji gledaju takve emisije ne idu na
kocerte… A “slava raste”… Kod koga?... Kod zaljubljenika u “Šarenice,”
obožavaoce “Parova,” ljubitelja “Pinkovizija,”… I sutra, sutra takvi umetnici
postanu deo državnih institucija… Dobiju “nameštenje” i “platu,” … do kraja
života.
I previše je već takvih, a kandidata za
upražnjena mesta,.. ima ih između 30 i
50, bar što se opere tiče. Ti čekaju, a onih koji nikada ne bi obnovili ni jedan
ugovor u bilo kojoj operi u svetu je isto toliko.
Zato kažem, jedini izlaz je tržište.
Dvogodišnji ugovor… I?
Zar mislite kako sam zaboravio na
Lučiju, ili da sam se ovog koncerta setio slučajno… Ne sumnjajte u moju
memoriju… Dva puta mi je do sada komjuterska tehnika zauvek “brisala” po nekih stotinak strana… I bez problema napišem identično… Srećom ti rukopisi su već u
obliku knjiga.
Da se vratim na večerašnju predstavu.
Zapazio sam nešto interesantno. Tvrdim kako je to mnogima, da ne kažem
prepotentno, svima, promaklo… Prevod libreta su radili
Kosta Carina i Maja Janušić. Dokle je čije, nije ni bitno, važno je da se nešto
pomera. Godinama kritikujem prevode bračnog para Carina (Koste i Nade)… U svoje
vreme su radili veoma brzo… Bilo ih je svuda. Neko poput mene, ko izučava, a i
pamti kulturne događaje ove države, naravno da zna i to… Oni su iz vremena
čuvene italijanske Cinecitta-e… (Objašnjenje za neupućene) Pandan Holivudu, ali
na western temu… Italijani snime godišnje trideset filmova, bračni par Carina toliko prevede za
ex YU tržište.… Plus sve ostalo… Kao da u to vreme niko drugi nije znao
italijanski. Zato se podkradaju greške
koje su u operskim libretima atak i na moje znanje i na intelekt. Izrazi su tu
toliko nelogični i neutemeljeni, da imamo čak čelični nož u starom Egiptu, a
čelik je ipak proizvod druge polovine dvadesetog veka… I da ne nabrajam i da ne
nabrajam… Maji Janušić se takve greške ne dešavaju, ili ja nisam primetio… Bar u
deset svojih impresija sam vapio da dobijemo druge prevode, jer oni sa etiketom
“Carina” su katastrofalni. A večeras… libretto… I uvek taj grozni libretto za
Lučiju koji na jednom mestu ima šest rečenica, šest stihova od kojih se svaki
završava sa infinitivom. Infinitiv na šest uzastopnih rečenica, pa to nije
objavljeno od Gutenberga do danas… Ili Gospodin Carina gospodu iz Lučije
posmatra sa kaubojsko-tarzanskog nivoa obrazovanja.
Večerašnju predstavu je režijski obnovio
Aleksandar Nikolić. Već jedan veliki razlog da se dođe i vidi, jer Nikolić ume
na veoma provokativan način da gledaoca uvuče u središte scenske radnje. Kod
njega često najmanji pokret osobe na sceni razotkriva one najskrivenije namere
lika, ili nagoveštava dalji tok dešavanja.
Večeras nisam u predstavi video ni jedan
detalj za koji sam siguran da je Nikolićev. Rajmondo (sveštenik) se i dalje
penje na sto,.. odatle utišava gomilu… Pa nije ovo opereta, pa ni u operetama
nakon monologa sveštenika, građani ne pružaju ruke u nebo sa otvorenim
dlanovima… Pagani li su, muslimani li su… Katolici sigurno nisu… O kostimu Lučije
(široke pantalone su u pitanju) sam već pisao… A radnja (premeštena) na početak
dvadesetog veka… Marini Vukasović Medenici, nula. Zato pohvale majstoru svetla
Miodragu Milivojeviću i video produkciji, koju je radio Petar Antonović.
Naravno, kompletna scenografija, minimalizovana do “kraja”, je za svaku
pohvalu. “Krivac” Boris Maksimović…
Ponavljam i ovde svoje pohvale, jer ono
što su uradili u ovoj predstavi to i zaslužuje. Naravno, užasnu režiju Džona
Ramstera, ni tri Nikolića ne mogu da poboljšaju… Da vas ne zamaram detaljima…
Večeras nam je Uprava, u svom maniru,
razbila još jednu iliziju… Ljubica Vraneš, Karmen od pre samo četiri dana drži
kišobran Lučije od Lamermura. Zapravo Alisa u toj prerdstavi nema po čemu
drugom da se pamti. Ista gospođa Vraneš je nakom prošlogodišnje Karmen,
razmeštala krevet Dezdemoni, a Dezdemona je bila Anastasiya Holz. Ima li tako
nešto još na nekom mestu?
A večeras Gospođa Snežana Savičić
Sekulić je bila kakva je bila. Onaj ko mi u direktnom razgovoru bude tvrdio da
nije loše pevala, mora da mi pokaže njen snimak (večerašnji). Što se tiče Lorda
Enrika, Dragutina Matića očekivao sam mnogo više. Naravno, to ne znači da je bio
loš, ali… Nije me dirnuo, a bariton poput njega to mora… Dejan Maksimović (Ser
Edgardo) je pružio veoma dobro pevanje.
Maksimalno se trudio. Postigao je šta je želeo. Čestitam. Nenad Jakovljević.
Sindikalno pevanje. Ne znam da li je i dalje predsednik jednog od operskih
sindikata. Pevanje mu je zastalo na tom nivou. Prošle godine u toj roli je bio
Ivan Tomašev… Da je Jakovljević bio na toj predstavi mogao je da čuje kako Rajmondo treba da zvuči i izgleda.
Humoristi (srpski) su pre par decenija
imali izraz: Peva kao pijani pravoslavni pop… Više nemaju taj izraz, jer su
popovi školovaniji (naravno i pevački), a i ne piju onu lošu rakiju “brlju”,
već su prešli na flaširana pića… Ne znam kako Jakovljevića da okarakterišem u
jednoj rečenici. Ne zna se kada su kod njega rečitativi, a kada peva...
Darko Đorđević je stara priča u ulozi
Lorda Artura. Kao da je pobegao u pola predstave nekog pariskog vodvilja se
početka prošlog veka. Možda čoveku nisu objasnili kako ovo nije Žorž Fejdo,
nego Doniceti… Ali… Važno da je Đorđević imao svog tapšača… Pa i drugi su
večeras imali svoje tapšače, ali ovaj Dorđevićev je bio usamljen, na prvoj
galeriji. Čak je pokušavao da inicira aplauze i u toku predstave, a na kraju je
svog miljenika pozdravio sa jednim: Bravo!...
Ljubica Vraneš je bila Karmen koja nosi
kišobran. Ne pomaže gospođi Direktorki ni tri puta da pročita ovaj moj tekst…
Tvrdim da ona bitna poruka do nje neće nikada dopreti…
Da ne zaobiđem Igora Matvejeva. Baš mi
nije ličio na Komandanta vojske Revensvuda. Pre na nekog Nušićevog lika iz
“Sunjivog lica”… nekog ko je posle celonoćne tervenke došao u svoju kancelariju sreske pisarnice. I zašto takve manje role davati ljudima pred penzijom… Toliko
je mladih koji čekaju u redu da stanu na te daske koje život znače…
Napisah život… Da, to je život… C' esta
la vie… Kažu lepo, pevljivo i zvučno
francuzi…
Što se mene tiče, ostajem i dalje zabludeo… Neka se soprani, mezzosoprani, altovi,… mole po svim svetskim
crkvama za mene… Ostajem ja ovakav. Uostalom bolje da se mole za zabludele… od
zabludelih često i sveci postaju… da ne navodim primere… Dakle, bolje da se
mole za zabludele nego da se mole Bogu da im umesto lošeg podari lep glas…
Za to niti sam čuo, ... a, iskren da budem, u
takvu bajku ne verujem.
O istoj temi, ali iz drugog ugla: