Mocart, Figarova ženidba, Vladimir Andrić, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Aleksandra Stamenković, Nebojša Babić, bariton, Ljubica Vraneš, mecosopran, dirigent Stefan Zekić… Direktorka Jasmina Trumbetaš Petrović, 29. 12. 2018.

OŽENISMO FIGARA,

IAKO JE MLAD

U zadnjoj operskoj večeri ove kalendarske godine,  ženio se Figaro.

Deca vole svadbe, pa je zato je na predstavi bilo skoro dvadesetoro dece od 2, do 12 godina. Dovele su ih bake i deke, doveli roditelji. Neki su sa decom izašli, pa izašlo je još nebrojeno posetilaca, očigledno nisu znali, kako ovo nije predstava za decu, za decu i za one sa slabim varenjem.

A o predstavi sve najlepše. Ne zato što je bila izuzetna, već što je Novogodišnja, da ne uđemo u Novu godinu sa lošim mislima.

Šteta, nije joj prisustvovala Direktorka Jasmina Trumbetaš Petrović. Možda  se pred ogledalom divi lovorikama sinoćneg Gala koncerta u Kombank dvorani. Ili u toplini svog doma uživa, sećajući se pevanja, ili je preplašena od pucanja. Jer bio je to koncert sa pevanjem i pucanjem… Ali ne novogodišnjih petardi, ili, Sačuvaj Bože, pištolja, nego glasova… U eri mobilne telefonije, bez obzira u kom ste kraju sveta, dostupne su vam sve informnacije… Možda je nova Direktorka i večeras na nekom Gala koncertu… Na turneji Gala koncerata. Prorekao sam kako će srpski populus tek da vidi koliko je ona popularna i tražena…

Da se vratimo na predstavu. Večeras je bio poslednji ovogodišnji promašaj, ili gaf, ili ako hoćete neinformisanost, ili sve zajedno upakovano u bezobrazluk. U programu piše kako je večerašnju, za mene veoma lošu režiju, Jagoša Markovića obnovio Aleksandar Nikolić. Ovo nije režija Aleksandra Nikolića, čija je, ne znam i ne želim da saznam… Pevači i hor i statisti u belim kostimima, duboka scena sa podom, svetlo bež, sofe kanabei, sa belim meblom… Belo, belo, belo… Nit je raj, nit' su labudovi, niti je u pitanju čador nekog savremenog Age Hasan Age.

Još kada se na ljuljaškama “digne” troje pevača i nastane desetominutna statična “radnja” sa pevanjem…

Rekoh, neću nikoga da posmatram u negativnom kontekstu… Grofica u operi je bila Aleksandra Stamenković… Otmena u držanju, sušta suprotnost drugim likovima, koji su trebali da budu groteskno smešni,… otmena u pevanju. Večeras najbolja. O, srpski novinari, branšo, davno okarakterisanoj kao “univerzalne neznalice,” pišite o ovakvim groficama, a ne o onima iz Opova, Barajeva i Surčina.

Da preskočim Grofa u tumačenju Vladimira Andrića i Suzanu, Snežanu Savičić Sekulić, zašto da pišem o svima. Prihvatam mišljenje svakog , ali da nije fejzbukovsko, pa  čak i onog,  ko ih bude hvalio.

Iskreno, malo mi je i dosadno da slušam Nebojšu Babića, a večeras je bio već spominjani Figaro. Spadam u one koji vole neizvesnost,… kao neko ko nema sluha, uživam u svezanim jezicima pri osminama i šesnaestinama. A kod Babića se sve zna… Odustao sam da kod njega čekam greške,… da strepim da li će moći, da li će pući, da li ćemu se omaći,… kakav je to sport gde je svaki udarac, svako bacanje, svaki šut,… pogodak. Naravno da je šala. Nebojša, bravo!

Nepoznati obnovitelj režije je mogao sa Kerubinom da napravi priču za pamćenje. Ljubica Vraneš, osećam, režijski je bila sputana, a pevački je bila standardna, neko ko do tančina  izvršava  postavljeni zadatak.

Dirigent Stefan Zekić je sa uvertirom krenuo dobro. Više nego dobro. Obećavalo je… Sa dizanjem zavese, kao da se sve raspade…

I nema večeras krivca. U Beogradskoj Operi je veoma loša klima… Osećaj nekog iščekivanja… Nije u pitanju onaj čuveni Godo… Godo uvek dolazi, a ovde kao da treba neko da ode… I ne neko, već neki i ne neki, već mnogi…

Sve u svemu, užasavajuće loša predstava u kojoj sam došao do jednog zaključka, koji ću  da šire obradim u jednom od svojih narednih pisanih radova.

U operi, zapravo u delu za orkestar, u žargonu zvanoj “operska rupa”, postoji G tačka. Ko na nju sedne, počne da se ponaša van svih prirodnih zakona.

Večeras je na mestu gde je pre dve večeri sedeo Gospodin Violista, opisano u mojoj prerdhodnoj impresiji, bila Gospođa Džins Violista. Već njen dolazak je nagoveštavao nešto izuzetno. Farmerke i bluza sa nenormalnom širinom okovratnika. To se pravi sa ciljem da bluza spadne sa ramena. Naravno, tu si i neizbežne crne bretele, koje drže grudnjak, ...dama očigledno nije čula za one providne, silikonske…

Ipak, takva ne bi mogla da se pojavi ni na jednoj audiciji za člana orkestra, tamo gde operska tradicija traje 150, 200 godina, ali…

Sedajući na tačku G, počela je da se ponaša identično kao  pre dve večeri Gospoin Viola. Ovu damu je iskučivo šarmirao, neodoljivi gospdin sa njene leve strane… I da ne dužim priču… Verujte da se razumem u neke stvari, jer moj izdavač nakon štampanja knjige “Seksualni bonton,” sa početkom Nove godine, izbacuje na tržište još dve knjige…

Rekoh tržište… Na kom tržištu muzičara bi dotična Gospođa Džins Viola mogla da prođe, ako, igrom nekog slučaja, izgubi posao u operskom orkestru.

Znam, trenutkom objavljivanja ovih redova, neki će me pljuvati, ali da bi im pospešio lučenje pljuvačke, podsećam ih kako su se mnogi udomili u operskom orkestru tek onda kada nisu primljeni u Fiharmoniju i orkestar RTSa, pa čak i u bivši Orkestar Doma Vojske… (Čast izuzecima)  Izgube li tu posao, zar misle kako će moći u farmerkama da sviraju u Velikom Pink orkestru. Pa Željko Mitrović (vlasnik PINK televizije), za svoje muzičare ima dress code.

Tek kada budemo svi na tržištu, odvojiće se kukolj od žita… Odvojiće se oni koji će da sviraju u “Figarovcoj ženidbi,” od onih koji će da gude “Oženismo Figara”.

Potražite me na nekoj sledećoj operskoj predstavi. Na svadbe više ne idem.

Srećna Vam Nova godina.

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA.

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/mozart-figarova-zenidba-beogradska.html

Đoakino Rosini, Seviljski Berberin, Opera Beograd, Narodno pozorište, Ljubomir Popović, tenor, Nebojša Babić, Nevena Matić, Dragutin Matić, bariton, Nenad Jakovljević, dirigent Đorđe Stanković, Gospodin Viola.

JOŠ NEKIMA TREBA BRICA

Seviljski Berberin ovog dvadeset sedmog decembra,  bio je upropašćen, bar za mene, zaslugom dirigenta i violiste.

A to je, opet, predstava koju sam preporučivao svima.

Kada zajedno pevaju, Nebojša Babić, u roli doktora Bartola i Dragutin Matić kao Figaro, pa još sa  Nevenom Matić u ulozi Rozine, potom Ljubomir Popović, kao Grof Almaviva i Nenad Jakovljević, kao Bazilio, učitelj muzike, može se računati da će predstava da bude i zabavna i dobra i da će se otići kući, pročišćenih misli, okrepljenog duha, ali  su večeras tu bili dirigent, violista i još po neko, koji ne daju.

Može im se da ne daju!

Gospodin Popović, koga konstantno doživljavam kao nekog ko svaku komičnu rolu oplemeni svojom glumom, večeras je, pogotovo u prvom činu, što se pevanja tiče, posustao. Baš posustao…

Ne vidim razlog da bude lošiji nego u drugim “Seviljcima”, ali neka to podpadne u ono “dešava se”. Promašio je i jedne Pajace ove sezone… Na trećem promašaju, Popovića "vešam" na stub srama.

Ostalo, standardno.  Matić dobija najveći aplauz na otvorenoj sceni, kod Babića se utrkuje pevanje i gluma, Matićka precizna, Jakovljević krajnje upečatljivo, nemoćno smešan.

Posle ovakvih predstava, na pitanje: Gde si bio?... Mogu da odgovorim: Nigde!... A na pitanje: Šta si radio?... ne bih odgovorio uobičajeno: Ništa!... Već bih odgovorio: Krstio sam se!...

Sa kakvim pravom dirigent upropašćava predstavu????

Pa neka je to i “čuveni” Đorđe Stanković…. Što se tiče mrtvačkog tempa, neka se dogovara sa Upravom, izvođačima, Umetničkim savetom… Na kraju, od toga, znam, neće biti ništa… Večeras se leptir u Đorđu Stankoviću smrzao, iako je napolju bilo iznad nule. Dotični dirigent više nego leprša na svakom Gala Novogodišnjem koncertu. Čak sam ga nazivao i “Animir majstorom”… Jer on je taj koji diriguje i publikom i orkestrom, kada se izvode “Vinska pesma” i, naravno, onaj nezaobilazni “Marš na Drinu”. To ne bih propustio da je ulaznica u visini mojih jednomesečnih primanja!!! Nisam propuštao ni onda, kada su se delile ulaznice samo podobnima. Potplaćivao sam ljude u Gradskom vodovodu da me sprovedu podzemnim kanalima, pa onda kroz podrum pozorišta,... jer propustiti “Gala koncert”….

Elem, zvezda svakog “Novogodišnjeg Gala” je večeras raspustio orkestar… On lično nije mnogo pričao… Bilo je tu par viceva sa gospođom na mestu Čelo 2… Ona se smeši (nešto između stida i prijatnosti), jer Gospodin Stanković, za to mu odajem priznanje, od svih beogradskih dirigenata ima najlepši osmeh… Pa i večeras ga je podario publici. To pohvaljujem…

Onih skoro sat rečitativa u večerašnjoj opera, najbolje je iskoristio gospodin Viola. Sve vreme je pričao… Čak je bockao  gudalom kolege oko sebe da bi ga saslušali… Najviše mu je prijala koleginica sa njegove leve strane, već spominjano Čelo 2, pa Čelo 1, pa Čelo 4…

A gospodin Viola, priča, pa priča… a dirigent gleda, gleda…

Onda se Viola okrene na svoju desnu stranu. Podbode Violu 2. Ženu koja na svim predstavama sve vreme priča, žvaće,  zapravo jede,… ko tu još misli o sviranju.

Da li dopire do njihove inteligencije činjenica da to vide svi koji ne sede u parteru… Da li su svesni kako kretanje, pričanje, naginjanje, da se “nešto šapne,”… smeta publici… Ili je bahatost jača od sramote, inteligencije, obzira, straha…

Pa on sedi samo na metar ipo od rampe, ali kada se to gleda sa razdaljine od petnaest, dvadeset metara… Ne može da se “isključi” iz vidokruga… O, operski umetnici, koliko puta godišnje odete, u danima kada ste slobodni, na predstavu svojih kolega? Bar tako saznajte kako to izgleda.

Daaaa, Gospodin Viola nakon svakih 4-5 minuta priče, baci pogled iznad sebe… Jer se šef dirigent pojavio na kratko u Upravničkoj loži. Viola, baci pogled i nastavi dalje, jer Viola je Viola… A Gospodin Đorđe, kome do sada nisam tepao Đoka, ćuti… Bio je okrenut leđima publici, ne mogu da tvrdim da li je pričao sam sa sobom, da li je i on žvakao….

Dokle takav bezobrazluk u orkestru…? Ko je za to odgovoran, dirigent za pultom, ili šef dirigent, ili Direktor opere??? Ili je krivica Boga Savaota???

Neko se klati, naginje, čačka kolege oko sebe gudalom, pomera se, priča, smeje se, zvaće… Može mu se… OK. Na drugoj strani sede mirno… Moraju… OK…. Ako imamo pevače koji su u milosti Uprave, nasuprot svim svojim nedostacima i felerima, zašto ne bismo imali i takve muzičare u orkestru? To se zove sudbina publike u Srbiji.

U jednoj od proteklih predstava je “član hora” izvodio svoj šou program, dok je trebao da predstavlja građane koji stoje na trgu. Čovek se povukao u zadnji red, pa se  klatio, kreveljio, igrao “džon travoltovski” (mislim na čuvenog “Džona Travoltu iz Kneza”), zasmejavao okruženje u zadnjem redu hora, kolege se smeju, dobacuju mu, a predstava teče, kvartet se ubija od usaglašavanja, a publika sve to gleda i…. Epidemija je očigledno sa scene skliznula u “opersku rupu”… Očekujem da pređe zid i uđe u gledalište… Kakve sam sreće, biću prvozaraženi. Očekujte sirtaki i kazačok…

Bitno je da sam uspeo da nabavim ulaznicu za Gala Novogodišnji koncert, a tamo će me čekati i večerašnji Đoka i Viola. Ma koliko ta reč “gala” postala izlizana u srpskom jeziku… Pitam se, i  noćas, da li ću tapštati pod komandom Đorđa Stankovića za vreme “Vinske pesme” i  “Marša”, jer on precizno, odsečno i veoma vidljivo “kaže” publice kada može, kada se sme, kada treba… jer, zaboga, niko ne oseća ritam  osim njega,… i večeras je osećao… ali kako,… o tome neka porazgovara sa Upravom… Možda će Uprava čuti kako je bilo… Nisu bili tu, a predposdtavljam da su ostavili uši. Jer oni uvek sve znaju. Đ. S. sve može, zna i ume, a ne može jednom Gospodinu Violi da došapne jednu reć: Ćuti!

Da mu kaže: Ćuti bre!

Da, ako treba, drekne: Zaveži!

Jer on je dirigent… Ili možda grešim…

Izgleda kako je u pravu  jedna moja vremešna komšinica, inače veliki operski fan, koja kaže: Ma ni đoke više nisu, kao što su nekada bile!

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/27.html

Đakomo Pučini, Toska, Beogradska opera, Narodno pozorište, Sanja Kerkez, Dušan Plazinić, Vuk Zekić, dirigent Dejan Savić. Direktor Opere Jasmina Trumbetaš Petrović. 26. 12. 2018.

IPAK SE OKREĆE!

Večeras sam otišao na Tosku sa ne tako malim očekivanjima. Cela predstava (opera je predstava, ne zaboravite, to nije Bel Canto pevanje kako neki obmanjuju javnost),.. počeh, cela predstava je bila za zaborav, a opet sam otišao kući pun optimizma.

Sve mi je već znano u toj predstavi. Jedini novi zaključak je kako večerašnja Florija Toska, Sanja Kerkez, neće moći da se proslavi sa tom rolom, iako joj je ovo debi. Jednostavno, tako je… Voleo bih da me vreme demantuje, ali ja sam ovde, demantujte me i po toj i po svim drugim činjenicama… Oni koji su upoznali mene i moju suprugu mogu da vide kako nismo ni namćori, a ni “lešinari” kako nas danas na internetu  krsti jedna plavuša… Daleko od toga da zameram. Pa znate valjda onu estradnu pesmicu Mike Antića… “plavi čuperak u glavi…” nije lak taj teret...

Ali, na drugoj strani je Vuk Zekić bio nešto što uliva dozu optimizma. Veoma, veoma korektno pevanje sa velikom energijom koja je zračila iz njegove pojave na sceni. Tvrdim kako je bio sa prevelikom zavodničkom pojavom. Pa takav Skarpija ne mora da ucenjuje ženu poput Florije Toske, dovoljno je da joj uputi par komplimenata i iskusna i ljubomorna zavodnica bi bila njegova. Neka nam Bog, a i buduće uprave opere podare Zekića za tri i pet godina kao Skarpiju… Ubeđen sam kako je na putu napretka.

A za dirigentskim pultom Gospodin Dejan Savić. Bivši Upravnik Nacionalnog teatra, ali, dozvolite mi da budem malo operski analitičar,…  rećiću, čovek sa podjednakim uticajem kao i ranije. Ako već u ovoj državi mogu da postoje od političkih do crkvenih analitičara, zašto ne bi bili i operski. Na kraju, pogledajte moje ranije tekstove, pa biranje D. S. za Upravnika sam naslovio “Početak kraja”, a za njegov upravnički kraj tvrdim: Nije još gotovo!

De mortius nil nisi bene, de vivis nil nisi verum. O mrtvina najbolje, o živima samo istina… Pa znate kako sa latinskim citatatima skraćujem svoja opširna pisanja. Šta ću, volim latinsku rečitost, cigansku filozofiju, pitu od višanja i dvojicu pisaca, slovenca Vitomila Zupana i srbocrnogorca Miodraga Bulatovića…

Cenim da će (u slengu, a znači: Ubeđen sam) Savića morati da naslede dve dame za dirigentskim pultom: Zorica Mitev i Ana Zorana Brajović… Njima će morati da se pridruži Stefan Zekić… Da, Zekića ćemo da kritikujemo sve dok se popravlja. Zašto kritikovati one koji se ne popravljaju? To je gubljenje vremena.

Ipak, mora se konstatovati, poklopac, ili zadnja strana se za Savićem još nije zatvorila. Da li je to pandorina Kutija, ili zadnja strana autorske knjige “Moja kuhinja”, ne bih opisivao… A naravno, sajt Narodnog pozorišta obaveštava javnost kako se naš “proslavljeni dirigent” sa operom iz  Varne (ovo je bitna činjenica) predstavio publici u Briselu… Naslušali smo se mi uzvratnih gostiju iz Varne, Vraca, Rusa, itd… itd…

Očekujte trenutak kada će nova Direktorka Opere da krene istim “savićevskim” putem… U operi se ne daje predstava “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala..?”… Apetiti rastu i oni na operskim položajima odmah počnu da pišu knjigu “Moja kuhinja”. Jedino je po tom pitanju (pisanja) bivši VD Direktor J. Sinadinović bio slabopismen. Možda nije uradio nešto značajno za Operu, ali istovremeno nije uradio ništa za sebe. U zemlji iskrivljenih vrednosti, to je za pohvalu.

Ostao nam je još Dušan Plazinić. Najavljen u naslovu, a nezaobilazni lik u Toski. Večeras je Mario Kavaradosi bio Plazinić. To je dovoljan opis onima koji idu u Beogradsku operu.  I on koji će tu da ostane do penzije, sem ako ga Dejan Savić,  ili neki drugi D. S. ne odvede u “posetu” čak do Bukurešta. Priželjkujem zauvek!

Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović, moram ponovo da Vam se obratim. Kada sedate u loži, mislim na direktorsku i upravničku ložu, Vi niste ni kolega ni posetilac, Vi ste na mestu funkcionera. Vaš večerašnji aplauz ovde navedenom Plaziniću, smatram da je neprimeren i nepotkrepljen ukusom i znanjem. Ne možete svima isto da aplaudirate sa mesta Direktora. Nisam sreo osobu koja ne tvrdi kako Plazinić sramotno peva. Ako postoji neko ko misli drugačije, neka mi slobodno priđe u operi i iznese svoje stavove. Možda ću ja svoje mišljenje i da promenim, ako su kontraragumenti “jači”. Uostalom, taj sa takvim mišljenjem neka postavi na Youtube arije, …bilo koju od onih popularnih arija koje je taj Gospodin pokušavao da otpeva, pa da se vidi reakcija.

Gospođo Direktor, ne morate da gledate po Sali posle Plazinićevog pevanja, želeći da saznate ko zviždi. Ja zviždim i ne samo ja… I to se već zna. Da, zaboravio sam, Vi sigurno spadate u one koji ne čitaju ovakva pisanja… I previše vas je takvih… Samo se čudim dvema stvarima, zašto me svi gledate ispod oka, ako ne znate šta pišem i kako to da su članci o “vama što ne čitate” na čelu pretraživanja, kada ih “niko ne čita”???

Gospođo Direktor, vidimo se sutra… Pa ja želim da Novu godinu dočekam u operskom ambijetnu, a vi ste “zgusnili” predstave.

I za kraj, rekoh, da sam se vratio kući pun optimizma. Lepo je kada čovek sretne ljude i zaključi kako njegovo mišljenje dele i te osobe. Lepo je sresti mlade ljude koji su vredni, talentovani, uporni… Lep je osećaj kada se nekom takvom podare reči podrške… Jer onaj ko veruje u umetnost mora da veruje u mlade… Onaj ko u mladima vidi talenat i snagu, već vidi sebe srećnog i zadovoljnog u budućnosti… Jas am tu I takav, a Vi?

Ma ne može mene ni pet loših Toski, ni dvadeset pet Plazinića da skrene sa puta podrške onim mladim ljudima koji to zaslužuju.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/beogradska-opera-gpuccini-toscatoska.html

Johan Štraus, Slepi miš, Beogradska opera, Narodno pozorište Beograd, Aleksandar Dojković, tenor, Biljana Jovanović, Željka Zdjelar, mecosopran, Ljubomir Popović, tenor, Marko Pantelić, bariton, Ivanka Raković Krstonošić, Branislava Brinić, Andreja Maričić, Zorica Mitev Vojnović,… Nebojša Babić, 22. 12. 2018.

Nema bućkuriša,

Bez Slepog miša.

Proteklih godina smo imali praksu da se Slepi miš daje kao zadnja predstava u kalendarskoj godini. Pravila se menjaju, očigledno, jedino još nisam ustanovio ko će se u Beogradskoj operi slaviti po tradiciji dobrog. Naravno, prvo mora da se definiše šta je dobro.

Slepi miš je već godinama veoma dobar. Već sam dva puta pisao na tu  temu. A večeras je počelo sa jednom veoma lošom uvertirom. Ugledavši Zoricu Mitev kako ide prema dirigentskom pultu, pomislio sam kako žene vladaju dirigovanjem Beogradske Operi. Ostajem pri tom zaključku i nakon veoma loše uvertire i kompletnog utiska kako orkestar večeras nije zvučao korektno. Daleko je taj zvuk od onog Štausovsko razigranog, koji lako opija publiku.

Računajmo kako je ova opereta na neki način kraj operske kalendarske godine.

Očekivao sam da Aleksandar Dojković, u roli Fon Ajzenštajna bude odličan i bio je odličan. Takvog sam ga doživeo (pisao sam) i prošle i predprošle godine. Da se u Beogradu neguje vodvilji, opereta, kabare, mjuzikl, eto nekog ko bi uživao (večeras je Dojković uživao na sceni) i ko bi publici pružio uživanje. Uz sve je večeras od mene dobio jedno jasno i glasno: Bravo! Dokaz kako se do toga lako stiže. Iako je za mnoge nedostižno.

“Zvezda” večeri je trebalo da bude Biljana Jovanović, kao Rozalinda. Već sam je slušao i  bio sam siguran kako ću doći na prvu predstavu nakon toga, kada joj se pruži prilika da se pokaže u zahtevnoj roli. Biljana Jovanović je ne samo iskoristila svoju šansu, već je na veoma lep i pevački (Bog joj je, po mom mišljenju,  podario veoma prijatan glas) i glumački način, puna samopozdanja i samouverenosti, ostvarila lik Ajzenštajnove supruge, trudeći se da glumački prati iskusnog Dojkovića.

Večerašnja Rozalinda će ostati upamćena i po jednom režijskom “gafu”. Njeno pojavljivanje na sceni počinje trenutkom presvlačenja. Pred publikom se “odigralo” nešto što bi okarakterisao kao: sekund vizuelnog neukusa. Mogla je ona da bude u negližeu, čak i bez ičega na sebi, mogao je taj ogrtač i da spadne do pola leđa… Ali… Pa sigurno da nekome ko je, između ostalog, napisao i knjigu “Seksualni bonton,” (po kome je skoro sve dozvoljeno) takve stvari ne smetaju,… samo opet ono: ali… Čak i da je režiser tražio, morala je sama da proceni šta može u publici da izazove  glasno čuđenje.

Princ Orlovski je bila Zdenka Zdjelar. Više nego korektna u pevanju… Sigurno bih ovde napisao mnogo lepih reči, ali utisak je potrla njena gluma… Ledeno hladna… Zlatnog lica, poput “ljudi kipova,” koji tako ukočeni zarađuju novac po evropskim trgovima. Gospođa Zdjelar nije zaigrala u vrtešci muško-ženskog principa, koju rola Orlovskog  omogućava.

Ljubomir Popović, kao Alfred, je bio u svom “popovićevskom” maniru. Njegovo pevanje i gluma u komičnim rolama (pa to je njegov fah) ostavljaju kod publike utisak koji bi francuzi okarakterisali kao “tres simpatique”.

Onaj ko često ide u operu, unapred zna kako će Ivanka Raković Krstonošić u ulozi Adele, da se opusti maksimalno, da uživa i publici pruži jedan lik koji se nagrađuje dugotrajnim aplauzom.

Njenu sestru (balerinu) Idu je pokušala da tumači Branislava Brinić. Da znam ime osobe koja je pustila Branislavu Brinić na scenu, okitio bih sa rečju diletant. Da je kojim slučajem Gospođa Raković Krstonošić bila balerina, pa, zaboga, komedija je, mnogo toga je dozvoljeno, publika bi imala glumu, geg, pantomimu,… imala bi nekoliko priča koje bi bile nagrađene aplauzima… Ovako.. Ovako “balerina”  Branislava Brinić može da se zajedno smesti u deo baletskog ansambla koji je večeras nastupao… Trebalo je tu da bude čardaša i valcera, a imali smo saplitanje, pocupkivanje, batrganje, bilo je tu i  đipanja i đuskanja, kao i trzanja i pokušaja,… pokušaja da liče na baletske umetnike, sve od strane onih koji to ne mogu… Ovi koji su večeras bili na sceni,  preko “baleta” u Aidi, preko užasavaćućeg plesa cigana u operi Carmen,  dočekaće penziju… Jer ovakvi ne bi mogli da igraju ni kan-kan u nekom Saloon-u kaubojskog  Texasa, od pre dva veka.

Za ovakav skandal krivim Gospodina Konstantina Kostjukova V. D. Direktora beogradskog baleta. O njemu i njegovim baletskim igračima, opširnije, nekom drugom prilikom.

I ove godine su se na sceni pojavila deca sa pesmom dobrodošlice Deda Mrazu.  Prošle godine sam bio ubeđen kako je deda mraz, Upravnik  Dejan Savić, takvu sam impresiju i napisao… Ove godine, Deda Mraz je skinuo mantil i taman sam pomislio: Evo egzibicije… A pojavi se u kostimu toreadora, gost iz Novog Sada, Nebojša Babić… Očigledno Beograd nema tri stvari. Derda Mraza, toreadora (stasom) i onog ko će da otpeva, ariju toreadora iz Carmen. Zato je tu bio Nebojša Babić… Iznenađenje prijatno, najprijatnije…

Očekivao sam da se na kraju predstave pokloni publici. Uskraćeno je to zadovoljstvo i njemu, da čuje ponovo gromoglasan aplauz i publici da ga još jednom pozdravi…

Treba spomenuti i Andreju Maričića kao tamničara. Iako lično pijance u predstavama, bilo koje vrste, ne volim, jer mislim kako je to autorovo podilaženje publici, ovde mogu reći da je Maričić bio odličan.

Utisak o pevanju Marka Pantelića mi se izbrisao iz sećanja. U trenu. Objasniću. Samo pre toga da istaknem kako je on na sceni i previše “jak.” Režiser ne sme da dozvoli osobi koja nije u datoj sceni “bitan” lik, da svojom glumom, pokretima,… makar  bili veoma dobri, skreće pažnju publike na sebe… Publika prestane da prati tok radnje, jer usmerava pažnju na “ono drugo”… Kod Marka Pentelića je prenaglašena gluma, čak i u situacijama kada je komedija u pitanju… Po mom ličnom ubeđenju, mogao bi da se bavi pozorišnom glumom, ali to je onaj mač sa dve oštrice…

U sali su večeras Marku Panteliću apludirali, vikali: Bravo… Vrištalo se… Da, vrištalo se!

Već sam pisao o tim i sličnim mladim ljudima koji reaguju na nastup, da ih okarakterišem sa rečju kolege, da vam ih predstavim kao neke koji tek pokušavaju da koračaju po scenskim i operskim daskama… Zapravo ti se smenjuju… Pisao sam i o tim koncertima studenata Fakulteta Muzičke Umetnosti, na kojima su karakteristične ovacije… Da, to je samo javni čas…

Jedni drugima aplaudiraju,.. normalno… jedni drugima viču: Bravo… I to je normalno… Vrište… Možda je i to normalno… Ali je nenormalno da se sve to radi bez mere… Bez ikakve mere u nacionalnom teatru… danas ovom, sutra i on nekom od ovih danas, prekosutra trećem iz iste grupe...

Nemam ništa protiv ako je to njihov izbor. Ali je smešno kada neki početnik na operskim daskama napiše (javno na društvenim mrežama) kako se zahvaljuje publici na “ovacijama”… Čak to potkrepi i video snimkom…. Naravno, snimaju oni koji “vrište”… pa snimak ima i “zvučni dokaz”… Opasno je ako oni koji nisu još pojeli ni ono prvo parče umetničkog hleba, samohvalisavo “tvrde” da dobijaju “ovacije.” Umisliše kako dobijaju veći aplauz od Dragutina Matića, Sanje Kerkez, Ivana Tomaševa,… od večerašnjeg gosta Nebojše Babića…

Možda će neko reći, mladi su… Tačno… Ali opera nije javni čas… A besomučno aplaudiranje, galama, vrištanje je kontraproduktivno… Onog na sceni lažno opija, kod publike stvara odbojnost…

Kao što dozovoljavam da večeras Marko Pantelić bude opijen… Tako dozovlite meni da osečam odbojnost… (da ne upotrebim neku od pet grubljih reči koje mi padaju na pamet)

Da li se ti mladi ljudi, možda na pravi način, spremaju da sutra budu umetnici koji će da vuku svoje, protežiraju svoje, guraju svoje… Rećiće neko, samo takvi opstaju… Zato svi tvrdimo kako nam je opera na niskom granama, a ja zaključujem kako nemamo u Beogradu ni Deda Mraza, ni toreadora,… a pevača, po kojeg, plus pomoć iz Novog Sada. I "ove" što "nagrađuju ovacijama".

Bar umemo da vrištimo.

Idemo dalje… Da, ali nije kraj godine… zar neko misli kako ću propustiti one dobre predstave koje slede pre Nove 2019.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/johan-straus-slepi-mis-beogradska-opera.html

Žorž Bize, Carmen, Opera Beograd, Vikena Kamenica, Armaldo Kllogjeri, Armand Likaj, Renisa Lacka,.. Ana Zorana Brajović, Direktor opere Jasmina Trumbetaš Petrović (Srpska diva),…

Karmen (glas i stas)

Večeras je bilo posebno veče. Čak četvoro pevača iz Opere iz Tirane je gostovalo u Beogradu. Iskreno, nisam očekivao taj kvalitet. Ali, prijatna iznenađenja gode, a da bi došli dotle, prvo da objasnim ono što mi ne prija…

Formacija

Objasniću koliki je uticaj “formacijskog mesta” na uspešnost umetničke karijere. Ovo formacijsko mesto je vojni izraz, ali veoma pristaje u gornjoj rečenici, što u prevodu znači, nije isto biti pukovnik u nekoj kancelariji i trebovati hranu za pešadiju, ili sklapati dogovore o šivenju vojnih unoformi,  ili biti pukovnik koji je komandant motorizovanog garnizona od nekoliko hiljada vojnika.

Za Gospodina Janka Sinadinovića, bivšeg VD Direktora Opere, ne može se reći da se ovajdio od svoje titule. Po mom saznanju, bio je u samo dve sindikalne posete, jedna u Osijeku, druga u Tirani, ali ako se ova druga računa kao uvertira za otkaz (usledio je samo par dana nakon gostovanja),… suma sumarum,.. i  uz neko gostovanje u Nišu, i.. i… i.… suma sumarum, ZERO.

Moje procene su da će Gospođa Jasmina Trumbetaš (srpska diva), za prvih deset meseci svog direktorovanja imati više nastupa, nego zadnjih deset godina. Očekuje se samo trenutak kada će “pozivi” početi da stižu za gostovanja (ali samo po jednom), od Bugarske, Albanije, pa sve do Daleke Koreje (1 i 2). Javlja mi se (kao svakom “srpskom” proroku) da će njena međunarodna pevačka  karijera u narednoj godini biti veća nego svih proteklih dvadeset godina. Samo ako je posluži zdravlje, što joj želim i njeno formacijsko mesto (to već ne zavisi od mene). Pogotovo kada je (skoro) uvek prati sopran M. J. Ako bih nabrojao deset mlađih i boljih soprana, prijatelji bi me saleteli sa još deset imena koje sam propustio. I pored toga toj izvesnoj M. J. se već smeši uspešna karijera u operi… Sa razlogom je bila večeras u operi… Objasniću ovu zadnju rečenicu u pravom momentu. Pristajem da me javno ismejete, ako ne budem u pravu. Ovim potpisujem tu dozvolu.

I napominjem. Ako se sećate, ili ste pak čuli, pre  tačno 25 godina je na jednoj zgradi uz auto put na Novom Beogradu osvanuo, kasnije čuveni grafit: Bravar je bio bolji! Ako nešto u tom smislu osvane na Narodnom pozorištu, znajte na koga se odnosi.

Gospođa Trumbetaš je sinoć svoj koncert nazvala “Srpska diva”. Na sajtu SKC-a piše kako je ona taj koncert osmislila. Čemu odrednica “srpska” ako neko peva na teritoriji Srbije. Sve “dive” u srbiji su “srpske”, sem ako nije reč o nacionalnoj pripadnosti, a tada dozvolite na istom mestu i plaćeno iz istog fonda da pevaju i mađarske i romske i muslimanske i hrvatske,… dive.

Ili su “dive” počele da postavljaju umetničke i jezičke standarde… Što bih prokomentarisao sa dve reči: Eto smeha!!!! Eto smeha za manji deo beogradske publike.

Da, beogradsku publiku (onaj veći deo) koja svima, bez razlike, svima, od Kolarčeve Zadužbine, do Opere, aplaudira (istim intenzitetom), jer ništa drugo nije čula, od svirke cvrčaka i zavijanja vukova oko svoje obrazovne, umetničke i estetske bačije, lako ubede sa par rečenica … Možete poštovani “umetnici”  i novinarima i TV voditeljima da pričate o uspesima o oduševljenju, one, u predhodnim redovima okarakterisane publike, jer ti i takvi novinari, nisu nikada ušli u Operu, a kada bi ih neko primorao da odsede do kraja, završili bi u operskom studiju “Laza,”  ali ne Jovanović, već Lazarević.

Hazarderstvo

U pregovori sam da kupim jednu violin sa etiketom “Joseph Guarnerius”, ..bez žica, sa kojom su se, kod predhodnog vlasnik, očigledno i deca igrala… Izazov… Pa to je deo uživanja… Hazarderstvo… Varujte da sam na crnom humorističkom tržištu, pre neki dan,  kupio “stakliće” za zvučni kaleidoskop “Opere na vodi”. Nije jeftino, ali se nikada ne zna koju će cenu da postigne izazvana bura smeha… Možda proradi kladionica “Ko peva, a ko falšira”…

Kontra

Kontra “poseta”… Ali na gostovanju naših umetnika desio se neobjašnjivi presedan. Svojevremeno je bila do nebesa, vriska, cika, sa iskošenim pogledima, treptanjem i durenjem po medijima, jer je Uprava pozorišta odredila da tri mezzosoprana spremaju odnovljenu Carmen. Gospođi Jadranki Jovanović nikako nije odgovaralo što i druge dve dame, Gospođa Angelov i Gospođa Del Monako isto pevaju. Po njenoj tvrdnji “to nije praksa u svetu”… Ipak pristala je… I pored tri “zvanične Carmen”, što “nije praksa u svetu”, u Tiranu ode četvrta Carmen, što će, očigledno postati, praksa Opere Beograd.

A gospođa Jovanović ćuti.

Zapravo kada Gospođa Jovanović ućuti, opera može da  prikazuje i “Moć sudbine”  bez Preciozzile… Čak da niko drugi, treći,…  nije mogao, mogla je Dragana Del Monako, ali niko nije, ili hteo, ili smeo da je kontaktira… Onda ide okrnjena opera… Sviraj, stani, pa kreni.. pa opet iz početka… I nema tu da li može?... Mora.

Šta je to bilo toliko “interesantno” za Gospođu Jovanović da dozvoli odlazak “četvrte” Carmen, još se nije pokazalo…

A znate onu izreku: “Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju…”…

Elem za “poslatu” Carmen, dobismo večeras gostovanje… Da su bar one naše tri Carmen bile večeras, imale bi šta i da vide i da čuju, jer Gospođa Vikena Kamenica je bila odlična. Imali smo “riđu” Carmen, ali je ta manjkavost nadomeštena dobrim pevanjem i izvrsnom glumom.

Već sam pisao, ježim se na pomisao kako je beogradska Carmen režirana. Pa Nebojša Bradić je sledio najcrnji socrealistički manir. A svesrdno mu je pomagao Geroslav Zarić, potpisuje scenografiju,… kome nisu bile dovoljne dve pauze,, već je tražio i onu treću, “malu,” od približno 15 minuta, zaboravio je na kružnu scenu, kranove i ostala pomagala… Ili mu nije bilo pomoći, kao i koreografu Emiliji Jovanović… Pa ti cigani igraju kao na sletu i sve na kraju začini kostimograf Katarina Grčić Nikolić… Obukla je balerine bez imalo naglašene erotike, a Carmen je na kraju tutnuta u ruke koktel tašnu na lančiću …. Promašaj do promašaja, kič do kiča, a  koji je upotpunila opet Direktorka… Iskoristila je onu već pomenutu “malu pauzu” da se sita “izdopisuje”… Nju je očigledno neko urekao, ali onom najgorom kletvom: Da bog da se osilila!... Takvi na kraju sami sebe srede…

Tačno, nije se nova Direktora oglušila o zahtev spikera na početku predstave, koji moli da se isključe telefoni tokom predstave… pa tog glasa spikera nema. Novi Direktor, nova pravila… Janko (bivši V. D. direktor) bar nije tipkao telefon… Vidim ja da ćemo mi svi da žalimo za Jankom Sinadinovićem, naravno, na čelu samnom, jer sam ga ja najviše kritikovao…

Pohvala! Pohvala za jelku u holu… Bravo za novog Upravnika pozorišta! Pohvala za jelke na galerijama… Može se, naravno… Valjda su zauvek bivši oni što su postavljali morbidnu žutu jelku, napravljenu od metala, ili preciznije pleha. (naravno da sam o tome, ne jednom, pisao)

Na žalost, ovi divni ljudi koji su večeras gostovali će otići, a mi ćemo ostati sa našim problemima.

Osim već spominjane  Vikene Kamenica, koja je pokazala sa kakvim temperamentom treba da se priđe roli najpoznatije ciganke, Don Hoze je bio u tumačenju Armalda Klogjeria. Tenor kakav se ne čuje sa podijuma u Beogradu. Uz njega Armand Likaj, tumačio je Eskamilja. Elegantan u pojavi, prefinjene boje glasa, bez one baritonske grubosti na koju samo navikli na našoj sceni. Posebnu priču nam je pružila Renisa Lacka u roli Mikaele. Aplauz koji je njoj upućen na otvorenoj sceni je sigurno jedan od najvećih tokom večeri.

Jedno iskreno i veliko Bravo za četvoro umetnika iz Tirane.

I na kraju da spomenem dirigenticu Anu Zoranu Brajović. Izvukla je iz orkestra maksimum. Tačno, nedovoljno je to da se oseti prava čarolija Bizeovih nota, ali brojčana snaga orkestra je uvek ograničavajući faktor.

Srećno umetnicima iz Albanije, a mi ostajemo da se nosimo sa našim  "srpskim" nedaćama…

.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/g-bizet-carmen-narodno-pozoriste.html

Gioachino Rossini Cinderella, Rosini, Pepeljuga, Narodno pozorište Beograd, Beogradska opera, Marko Živković, tenor, Marko Pantelić, bariton, Nebojša Babić, Ivanka Raković Krstonošić, Ivana Živadinović, Ljubica Vraneš, mecosopran, Strahinja Đokić, Ana Zorana Brajović, dirigent, Jagoš Marković, Direktor opere Jasmina Trumbetaš Petrović,.…

Dvoje bravo i jedan zvižduk

Odete li pre predstave na sajt Narodnog pozorišta, odmah ispod zaglavlja, rubrika (na sredini stranice) Izdvajamo.

I nakon par nedelja od imenovanja, izdvaja se da je Ivana Vujić, po njima, zamenila Dejana Savića.

Moj bezobrazni zaključak glasi: Već je počelo udvaranje… Nepismeno i lažno udvaranje… Pa takvi su, već duže vreme uređivači sajta, osobe iz marketinga,…  Nigde ne piše da je Vršilac Dužnosti, piše samo umesto “Dejana Savića”…

Kao da se ništa značajno, u međuvremenu nije desilo… Prihvatiću njihovo mišljenje, ali neka isprave neistinu. Odnosno, neka budu precizni. Meni bi stvarno dosadilo da me neko godinama,…  u bolesni mozak… Jer samo bolesni mozak greši i trpi ispravke nekog tamo, to jest ovog ovde…

A večeras, kao i u nadnaslovu, Pepeljuga.

Uvek sam i subjektivan i iskren. Išao sam sa namerom da čujem Nebojšu Babića, Ljubicu Vraneš i Marka Pentelića.

Bio sam spreman da preživim Marka Živkovića, ali ga nisam preživeo. Zviždao sam mu na kraju.

Sećate se one narodne, guslarske pesme:

More Marko, ne ori drumove!

More turci, ne gaz'te oranje!

Noćas sam pevao:

More Marko, mani se opere!

Niko mi nije odpevavao, a ponavljao sam do besvesti.

More Marko, mani se opere!

Za mene je ta boja glasa dijareična, a još podržana sa facom kiselog krastavca i na prvi pogled i uz prvi takt proizvodi gorušicu.

Onaj zvižduk, iz naslova, je bio njemu upućen… Obično čujete dva zvižudka, ali ovog puta ona ženska osoba pored mene se pretvorila, da li u Kosovku devojku, ili majku Terezu, videću pre spavanja… Mislim, kada se bude prekrstila… Samo naši pevači ne znaju razliku u kršćenju kod katolika i pravolsavaca,… pa i o tome sam pisao…

Dandini je večeras bio Marko Pantelić. Po meni veoma zabavan. Gluma (geg, mimika, scenski pokreti)  odlična, pevanje korektno. Klorinda, Ivanka Raković Krstonošić. Već sam pisao o njenoj Klorindi. Njoj očigledno leži ta rola, ona uživa pevajući. Za jednu komičnu operu, veoma solidno. Ivana Živadinović kao Tizbe, je bila mnogo manje upečatljiva. Ne spadam u one koji će je poželeti u nekoj drugoj roli.

Kod Ljubice Vraneš stavljam znak pitanja. Ovo je četvrto izvođenje Pepeljuge, naravno da sam sva izvođenja sa pažnjom i slušao i gledao. Imam utisak da je Gospođa Vraneš lošija nego predhodni put. Ovo je  jedna preumorna Pepeljuga. Čak i kada režiser zahteva nešto što se kasnije pokaže kao apsurd, glumac na sceni to treba da ispravi.

U ovoj bajci imamo na početku scenu gde Klorinda i Tizbe igraju badmington. Naravno da u Evropi, u vreme vreme dešavanja bajke, niko  nije znao da ta igra postoji na Dalekom Istoku, priđimo tome kao režijskom iskoraku u komiku, ali da iste devojke kopljima nasrnu na Pepeljugu. Pazite, kopljima… Sa kopljima su uletele na scenu… I pošto se Pepeljuga spasla, uzela je ta koplja, ne znajući gde da ih stavi, kako ne bi smetala…. Tražila je večeras gospođa Vraneš mesto gde da ostavi lako kotrljava koplja…

Zar nije logičnije bilo da dve “devojčure” napadnu Pepeljugu brezovim metlama… Onim metlama na kojima veštice jašu, ali… Ali… zašto da otkivam svoje ideje… Honorar za režiju je uzeo Jagoš Marković.

Da spomenem i Alidoroa… Strahinja Đokić… Kao i njegov predhodnik u toj roli, kandidat za opersku invalidsku penziju.

I na kraju Nebojša Babić. Upečatljiv, neosporno. Zaslužio je aplauz na otvorenoj sceni. Od mene je dobio, na kraju, jedno bravo, iako je bio bolji u predhodnim predstavama.

Tačno, ostalo je još jedno, spomenuto, bravo. Uputio sam ga Ani Zorani Brajović. Pokazala je kako se diriguje.

Oni koji me redovno čitaju, pomisliće kako sam se promenio. Ne, promenila se Gospođa Brajović. I pre tri večeri sam je pozdravio na isti način.

Ovde moji uporni oponenti mogu da zaključe kako je veoma lako od zvižduka dobiti bravo. E, sad što pojedini nemaju talenta, opet drugi treba da počnu sa učenjem od početka,… to je već njihov problem…

Bitno je da ćemo mi uskoro da uživamo u sindikalnoj poseti umetnika iz Albanije.

Ovde ću da se obratim Direktorki Opere. Ako već spašavate predstave na taj način što devet desetina druge i treće galerije popunite učenicima, onda napišite cirkularno pismo za škole i prosvetne radnike da održe deci predavanje kako se ponaša u operi. Večeras je bila nesnosna galama. Galama na koju nisu reagovale ni razvodnice. Ljubazne i uslužne devojke, koje sam do sada nekoliko puta hvalio.

I još jedan zahtev Direktorki, ako već niste u mogućnosti da pronađete donatora za par stotina evra, koliko košta blokator internet i telefonskog signala (pa to već i u crkvama kod nas postoji), onda nemojte ukinuti praksu da se pre predstave opomenu posetioci da isključe mobilne telefone. Ili je ova praksa (ćutanja) u sklopu noviteta, koje nam niste izneli, a kojima mislite da uđete kao Direktor u buduću istoriju Opere u Beogradu.

Vraćam se na Albaniju, ali u operskom smislu. Naši su bili tamo, pa red je da i mi njih dočekamo i nagradimo. S' obzirom da su od nas “na poklon” dobili tenorisanje Janka Sinadinovića i baritonisanje Aleksandra Stamatovića, mislim kako ćemo u trgovini “ja tebi, ti meni” dobro proći.

Oponentima će opet da padne na pamet da mene i osobu koja je uvek pored mene prijave izvesnim ministarstvima, zbog neprimerenih reči. Desi li se to, već sam pripremio protiv tužbu, veličine manje knjižice od oko 250 stranica, gde navodim koje sve tonove i slogove nisam dobio za plaćene ulaznice, a predviđeni su libretom uz zahtev da se proveri znanje italijanskog, nemačkog i francuskoj jezika pojedinaca i pojedinki...

A zabrana je bilo oduvek.

Pre tačno 80 godina u državi koja se zvala Jugoslavija, zabranjena je poema Turpituda, čuvenog Marka Ristića…

Evo dela te spaljene knjige. (Poema preživela, a suce niko ne pamti)

“Oni imaju svoje PSAarme i svoje PSArmopevce, svoje ptopove, svoje šaltere i svoje ritere, svoje teze, svoje viteze, svoje proteze, svoje hipoteze i svoje mitraljeze. Oni imaju svoje katance i svoje lance, piramide i piramidone, i dansfinge i kamatedrale, i svoje anale i suecke kanale, svoje rituale i arhimandrile. Oni imaju svoje drogme i svoje sumnje, svoje skepse, svoje sepse, svoje pse, svoje SE i svoje JA.”

Tačno, vremena su se promenila…. Retki su oni koji idu u operu i veruju u bajke. Čak ni ime Cinderella više nije sinonim čednosti i vrednoće… Tako rekoše i u večerašnjoj operi.

Danas ako pitate internet i fejsbukovsku generaciju mladih jesu li čuli za Cinderellu, rećiće vam: Kako ne, pa Cinderella escort je najpoznatiji sajt.

Zar ti, moj čitaoče, nisi čuo da je ime Pepeljuge iskorišćeno za najpoznatiji svetski sajt za nuđenje i kupovinu, a što jednostavnije rečeno znači: prodaju,…  nevinosti.

Ipak je Marko Ristić bio u pravu… “Oni imaju svoje PSAarme i svoje PSArmopevce……”

Meni ostadoše dve iskorišćene ulaznice za Verdijevu Pepeljugu.

Utiske sam vam poklonio, a u meni ne ostade ništa...

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/12/beogradska-opera-g-rossini-la.html