I BI GALA
Slika u zaglavlju ove impresije je rad čuvenog
Rembranta.. Ne sumnjam da ste je prepoznali. Rađena je po istinitom događaju i
čak se zna ime onog ko je na hirurškom
stolu. Mali zločinac Aris Kint, ali koji je ušao u istoriju... Siguran sam kako
ne znate kako su likovi oko doktora Tulpa oni tadašnji moćnici, koji su platili
mladom slikaru kako bi ih ovekovečio... Vidite kako je i tada moglo uz pomoć
novca, sopstvenog uticaja, ili zbog nečeg trećeg da se čovek nađe, ćak u jednom od
najvećih umetničkih radova. I da vas ne mučim slikarstvom... Ovo je veoma bitno
za dalji deo pisanja, čak i činjenica ulaska u istoriju, jer neki uđu dobrim
pevanjem, neki izrečenom glupošću… ali sve će doći na red…
Samo još malo o književnosti i idemo na koncert.
Našeg čuvenog pisca Danila Kiša su svojevremeno „veoma
uticajna pera“ napala da je knjiga (kratka priča) „Grobnica za Borisa Davidoviča“ plagijat. Ostalo mu je samo da napiše knjigu, jer su
mediji bili u službi onih prvih. Toj knjizi je dao naslov „Čas anatomije,“ na omotu
je ova fotografija, a po obimu knjiga je
morala da bude nekih 6 – 7 puta veće veličine
od napadanog „Borisa.“
Ovo je sve uvod u pisanje o Novogodišnjem GALA
koncertu.
Primetićete, PO PRVI PUT, nisam tekst završio tokom par sati nakon
predstave. Problemi čisto tehničke prirode... a možda je i bolje, bar za
sagledavanje celog koncerta.
Zaključićete i to, siguran sam, bez moje podrške...
Već pre Koncerta. Pitao sam se: Kako može da bude Gala
Koncert Opere, a da u njemu ne učestvuju Dragana Del Monako, Sanja Kerkez i
Ivan Tomašev?... Ne sumnjam u to da je njima neophpodno večerašnje društvo. Ne sumnjam u to da je Tomašev
„skoknuo“ ne samo preko Save, već i preko Alpa i da peva... negde tamo, gde
većina večerašnjih „zvezda“ neće nikada zapevati...
Ne sumnjajte u mene, čak i onda kada kažem da nisam
siguran... Sem ako želite da gubite vreme i proveravate ono što pišem,... u
želji da me demantujete...
Elem, nema njih, ima nekih drugih..
A ti su na pozornici, bez obzira da li se pojavljuju u
operskim predstavama, ili ne... Zar vam pozornica ne sliči operacionom stolu...
Reflektori, tajac,... pitanje života i smrti... Jer na sceni protagonisti
nekada moraju da ožive, a nekada da se
najupečatljivije pridruže svetu mrtvih.
U startu sam video da su neki sluđeni,... strahom, nervozom,
neznanjem... Tek među dvestotinak posetilaca koji su stajali ispred Opere
i na stepenicama, jer košava ne prija nikome, ujuruše “neki”... Da, među tih
dvestotine utrčaše mladići sa rolnom tepiha... Crveni tepih… Onaj za proslave… Onaj, koga
se NEKO setio u zadnji čas…. A koncert
bez crvenog tepiha nije Gala… Nedostaje za glamur… Hoćete li tačno vreme???
19,33... Ljudi čekaju da se otvore vrata i što pre pobegnu od košave, a
mladićima neprijatno... „Da li bi ste bili ljubazni da se pomerite?“... Pitaju... Gde, na koju stranu... Ipak oni nekako podvukoše tepih pod noge posetilaca... Kao da je režirao čovek sa čela Pozorišta, ali onog
davnašnjeg, po imenu cincarskom, David Nuša, koji se prekrstio u Nušić… Zarozan
tepih, posetici se sapliću... I jurnuše oni spomenuti mladići da „cepaju“ ulaznice“... Odmah... da ne ulazim
u detalje... Degutantnost ću ostaviti za neke druge individue...
Raspored. Pravila scene su tabu za organizatore
večerašnjih i sličnih dešavanja. Ili se sledi linija “značaja”… prvo idu manje popularni izvođači, pa sve bolji i bolji… ili pak oni manje uspešni, pa… A često
je slučaj, zbog dinamike i rasta adrenalina u gledalištu da je redosled
izvođenja numera podvrgnut pravilu
popularnosti…
Zašto bih ja učio one koji primaju platu za svoju neukost.
Čak i da me plate, ne bih ih učio, jer je njih nemoguće naučiti, a uz to oni
imaju INTERESE DA BUDE OVAKO kako je
bilo. Da posle jednog Grofa Lune, ili Jadranke
Jovanović, svima znane Karmen, peva neki tek ispileli ciketan. Za neupućene,
ciketani su oni vrapci kojima još perje nije izraslo, a u ptičjem svetu odmah
pomišljaju da su Pavaroti, Kareras…
Ne mogu da pišem ovde “po zaslugama”, već samo po
utisku koji su izvođači i organizatori ostavili na mene. Mene, jednog običnog,
najobičnijeg posetioca i iljubitelja opere.
Prva tačka, Uvertira iz “Seviljskog berberina”…
Izvinjavam se orkestru, nisam ih čuo. Sve vreme sam gledao u dirigenticu. Inače
spadam u one retke muškarce kojima je lepša polovina dozvolila da pažljivo
gledaju druge žene, ako to ne remeti okolinu i ako je dovoljno diskretno, kao i
da se javno i privatno divim
(podrazumeva se i pišem) pametnim,
uspešnim i lepim ženama.
Ana Zorana Brajović je koristila priliku da nam rukama
ispriča sva svoja osećanja… pa i više od toga. Možda i potajne želje, …da ne iznosim sve što sam
doživeo iz te priče. Verujte mi na reč, veoma dobro i mnogo više što možete i da pomislite, poznajem
indijski katakali ples… Gospođa Brajović ne može da bude balerina, iako je i tu
želju iznela u mahanju ruku, čučnjevima, skakutanjem, ali za katakali ples su
joj potrebni samo zvončići na nogama. Čak vidim kako je od neke individue pod
imenom A. Kurteš pohvaljena u prestižnom, a sa moje strane bezbroj puta
uhvaċenom u laži, listu “Politika”. Mogu
da predpostavim koliko A. Kurteš poznaje operu i klasičnu muziku… Izneću samo tvrdnju da je “izveštač” nakon
prve operske arije D. Matića napustio salu… Ostatak članka je prepisan program.
Nadam se da će Gospođa Brajović krenuti ka usavršavanju
svog dirigentskog katakali pleasa, što zbog superlativa iznetih od strane A
Kurteš, što zbog mojih dobronamretnih sugestija, a i zbog svojih iskazanih želja.
Dragutin Matić… To je onaj već spomenuti Grof Luna... Prošle godine je bio u duetu, ove godine je solista. Ovaj redosled mu je dat damo voljom Uprave.
Sa frizerskim makazama, kao pravi berberin, uneo je život na scenu… Efektno, sugestivno neuobičajeno, glumački i pevački sjajno.
Na scenu je potom stupila Nevena Bridžen… za neupućene
ću napisati Ex Pavlović. Iskreno, sa znatiželjom sam iščekivao njen nastup. Mediji
sa pažnjom prate njen stajling. Čak je jedan članak od pre dve godine,… članak,
uticajnih novina, o Gala koncertu, bio
posvećen samo i samo o njenoj haljini… ???? Ni jedne reči o drugim učesnicima…
Zadržala je eleganciju… Haljina ističe seksipilnost, a od toga ništa s njene
strane nije pokazano… na žalost muškog dela posetilaca. Ima neke tuge u njoj…
Tuge u pevanju, tuge u scenskim pokretima… Moj zaključak je takav… Uostalom
nije je takoreċi ni bilo u operama tokom
2017….
S obzirom kako je “naglo” ušla u Operu i s'obzirom šta
su o tome govorili oni “zli jezici,” bio sam ubeđen kako će brže napredovati u
operskoj hijerarhiji… Intrigira vas??? Uvek napišem ono što mislim, ali nikada
SVE… Pa ima i u meni nečeg kockarskog… Aduti su uvek u rukavu.
Elem, usledila je Gospođa Ljubica Vraneš… Standardno
elegantna, ukočena,… programirana…
Ali pre njenog nastupa se nešto desilo kod mene i ne
samo kod mene.
Posle Matića koji je šetao scenom, svi sa galerija
desno su shvatili kako, prvi redovi slabo, a
drugi redovi uopšte ne vide pevače.
Zašto?
Pevači su stajali uz samu levu ivicu pozornice.
Zašto?
Pa reditelj je (muški rod je na programu, što je i
srpskogramatički ispravno) Ivana Dragutinović Maričić tako odredila. Gospođa
Maričić je poznata u okoloscenskim beogradskim krugovima kao neko ko režira sa
telefonom u ruci… To će biti deo nekog drugog anegdotskog pisanja. Ipak, ovog
puta je trebalo da se prošeta po galerijama i vidi kako to njeno “zamišljeno”
izgleda. U protivnom je dobiti najnegativniju ocenu, pa nek se do mile volje
buni po društvenim mrežama.
Nakon gospođe Vraneš je pevala Aleksandra Stamenković Garsija… Iskreno, ne
sećam se šta je i kako je pevala… Pamtim samo dezen haljine. Veoma sličan mebl
štofovima kojima presvlače novopazarske kauče. Imala je Gospođa Stamenković
veoma dobrih nastupa prošle godine, ali koncert je, kao što sam već rekao sa
nekim drugim zakonitostima… Pogrešno se obučete i publika ne pamti izvođenje,
već neki detalj, koji se upečatljivo ureže u pamćenje.
I gle, pred publiku je izašao Ljubodrag Begović, kao
Rikardo iz Belinijeve opere “Puritanci.” Bio, pevao, otišao i ništa… Trebalo je
da (dobro) čuje dužinu dobijenog aplauza,… ili on, ili onaj ko ga je odredio da
peva…
Aplauzi su uostalom bili mlaki. To je ono pljeskanje
“reda radi”. U stilu: “Dobro se otarsismo ovog, daj sledećeg što pre!!”
Znate, oni koji dobijaju ulaznice besplatno, niti znaju
šta je opera, niti znaju kako treba da se ponašaju u operai. Znaju samo jednu
stvar, da se obuku svečano, najsvečanije, a dame po mogućnosti da nose bunde. (uh što
mi ovo liči na vreme već spominjanog Branislava Nušića.)
Čestitam publici na tom poštovanju mesta i događaja.
Iskreno čestitam… Jesu bunde malo mirisala na naftalinske preparate, koje ni
najskuplji parfemi nisu mogli da ubiju, ali…
I još nešto o publici… odnosno poruka izvođačima… Ovi
što dobijaju enormno skupe ulaznice besplatno, ne nagrađuju cvećem umetnike…
Oni su tu da se vide,.. oni umišljaju da su glavni… Za njih su umetnici samo
zabavljači, na nekom “proputovanju”… na proputovanju kroz njihov život… Zato i
nije bilo cveća, ali se cupkalo u sali uz zadnju muzičku numeru… O tome
kasnije.
Sledio je gospodin
Aleksandar Dojković… sa maramicom u levoj ruci. Ostao sam u dilemi, za
koga je maramica, za njega, za publiku… Ostaću na konstataciji te dileme…
Priznaću, toliko se uneo u ariju Kanija iz “Pajaca” da je bio na korak od
padanja u nesvest.
Sledila je Dona Elvira… Baš u tom kostimu. Ivanka Raković Krstonošić… Predivan nesklad u odnosu na odevanje drugih učesnika… Predivan nastup člana Upravnog odbora Nacionalne
kuće… Predivan nastup sportskog sudije… Političara, ili… Loš, veoma loš nastup operskog pevača, a
možda je Gospođa Krstonošić, sve pre ono peto, šesto,… nego ono za šta prima platu.
Onda je došao na red Dragoljub Bajić, kao
Leporelo. On je uvek u onoj poziciji
deteta na noši. Sam je to izabrao… Hoće peva, neće peva… Njegov fah su komične
opere.. I zato sam pomalo subjektivan kada je on u pitanju… Priznajem kod
drugih sam mnogo više subjektivan…
Razmislite, da li govore istinu oni koji kažu da su objektivni… Možda to i može neko ko se ne uživljava u ono čemu prisustvuje. Ko ne
prati napredak i padove nekog umetnika… Ko ne oseća dramu na sceni…. Ko ne teži
katararzičnom osećanju očišćenja…. Ipak nisam takav…
Dejan Maksimović je izvodio ariju Rikarda u “Balu pod
maskama”… I na prošlim, sličnim, koncertima sam tvrdio… Može bolje… I sada
pišem, može bolje… On može bolje…
Sledeću numeru sam sačekao sa zebnjom. Na jednom od
prošlih Gala koncerata nisam hteo da napišem ime Nenada Jakovljevića. A još
manje da komentarišem kako peva. Gospodin Jakovljević je izveo gaf nad
gafovima, pojavio se tada u dukserici… a okolo smokinzi, frakovi, krinoline…
Možda su mu kolege oprostile to vređanje celog događaja… Ja, kao deo publike mu
ne opraštam… Jer ne dolazim u operu u patikama, dukserici.. itd, itd… Poštujem
i na taj način i Instituciju i izvođače…
Večeras je gospodin Jakovljević obukao neku vrstu
redengota. Sa prekratkim rukavima… Ako je već preferirao da unese deo ostrvskog
manira na ovoevropsko balkansko
podneblje, onda je morao i da ispoštuje princip. Manžetne na rukavima ne
smeju da se vide manje od 15, a više od 17 milimetara… Nekome ko je, između
ostalog, napisao i knjigu pod nazivom “Bonton,” to smeta… Pevanje… njegovo
pevanje nije bilo u skladu sa elegancijom odela… Imaće sledeću šansu, njemu je
neko obezbedio stalno mesto na Gala koncertima.
Dragoljub Bajić i Nebojša Babić su izveli, u Beogradu i
čuven i popularan duet iz “Don Paskvalea”… Ako uvek imate istu kartu u rukama i
ako uvek sa tom kartom poberete najveće aplauze, znači samo jedno “igra je
nameštena.” Za one koji prate operska dešavanja ovaj duet je i previše
izrabljen… Efektivan da… Ali zar je problem da se pokuša sa nečim drugim… I
Babić i Bajić će i sa drugim numerama biti dobri. Potpisujem.
Sledila je Gošća, Abigejla Voština.
Uz nju ću da se osvrnem i na sve druge goste.
Gospođa Voština nam je došla iz Albanije.
(Predpostavljam) Rođena je u Tirani i navodno je direktor Nacionalne Opere i
Filharmonije… Tu je “pisac” podataka u programu zatajio… Nije naveo GDE... Ne mala greška… Ali, ipak, moja malenkost primećuje one MALE STVARI, koje drugima promaknu.
Ipak sam ja jedan neprimetni, neznačajan posetilac.
Gospođa Voština je trebalo da svira “Introdukciju i
Rondo….”
Posle par minuta sam izašao iz sale… Naravno i u holu sam
morao da saslušam nastavak. Onaj ko mi Sen
Sansom ne uđe sa prvih par taktova pod kožu i ko ne usija žice,… da, usija žica do kraja,… nije
svirao Sen Sansa… Na jednom mestu sam davno napisao: Ne trpim mlako mleko za
podoj, zagrejano na žicama posle Sen Sansa!” Gospođa Voština sa ovakvim
izvođenjem ne bi prošla ni u drugi krug nekog prosečnog lokalnog violinističkog takmičenja…
Ali pozdravljam činjenicu da je neko iz Albanije došao
na Novogodišnji koncert u Beograd… Ne volim politiku, ali ovo je i politički
potez…. S tim što smatram kako je onaj ko je ovo ugovarao, obezbedio
reciprocitet… (koja lepa srpska reč)… Da se neko iz Beograda predstavi publici
u Tirani za neki njihov nacionalni događaj..
Mislite kako unosim u pisanje nacionalističke poglede?
Imam deset puta više “etiketa” kako sam “srbomrzac”… A
u suštini, oni koji me poznaju privatno, to znaju, veći sam kosmopolita od,..
od… od…
Vratimo se izvođačima.
Imali smo kao goste Venceslava Anastasova i Silvanu
Froli… Gospodin Anastasov je iz mesta Ruse… Često su nam umetnici ofstle u gostima…
možda i previše… Beograd im je na pola
puta do središta Evrope… I mislim kako mnogi neće dalje… Nikada…
Gospođa Froli je pokazala mnogo toga što je za pohvalu…
E, ovde se odmah postavlja pitanje, a ko će tamo… Jer
niko nije došao “ovde” a da "neko" ne ide “tamo”…. Ko će ne znam, a znam sigurno
da neće Janko Sinadinović, VD Direktor opere. Vi možete da pogađate “ko će”…
ali imate samo jednom pravo da pogađate… Lako je, probajte…
Za goste je bio određen da orkestrom diriguje Dejan
Saviċ… za sve goste… Gospodin Savić je bio, po običaju, bez krvi u sebi, ali
ovog puta je, dok je ukočeno u obliku kifle čekao izlazak pevača i da prođe
aplauz, tupo gledao u daljinu, kao da mu smeta neka vrsta stomačnog gripa.
Ostali dirigenti. Zorica Mitev Vojnović, uvek elegantna i pamtljiva po energičnosti, nije mogla do dođe do izražaja. A čemu bi joj to pa i služilo u ovako sivoj večeri. Pak druga dama, Dijana Cvetković može da prođe samo pored Gospođe Vojnović, mislim u nekom imaginarnom paketu. Pojedinačno, sigurno, ne.
Onda je sledio šampanjac. Pauza, jasno… Cene ulaznice za
večerašnji “spektakl” su bile tri puta veće nego za redovne predstave, pa su uz
šampanjac mogli da služe i jagode i maslinke… Mogli su da dovedu i plejboj
zečice.. I da nas u pauzi animira neki mađioničar… Možda u nekoj od narednih
godina…
Drugi deo koncerta je počeo sa Jadrankom Jovanović. E,
tu je većina publike bila “svoj na svome.” Na ovakvim političko-umetničkim
spektaklima četiri petine publike od operskih pevača zna samo za Jadranku
Jovanović.
Mogu samo da konstatujem da Gospođa Jovanović ni ovog
puta nije pevala u rasponu od dve ipo oktave, koje je uoči premijere “Moći sudbine,” u kultnoj emisiji “Žikina
Šarenica” obećala javnosti, a što je preneo veb portal Narodnog pozorišta, od
koga se informisala moja malenkost…
Ipak sam od onih koji Gospođu J.J .doživljavaju kao
damu, a dame ispunjavaju svoja obećanja. Ostajem da čekam.
Sledila je napitnica iz “Don Đovanija”… Vladimir
Andrić… Očigledno uzdanica mnogih koji rukovode Operom… Kako peva dokazaće
uskoro, jer je više guran, nego što pokazuje kvalitet… A večeras… Večeras mi
je u crnoj košulji sa zlatnošljokičastom granom duž celog levog peša bio
najsličniji ruskom klizaču na ledu… Naravno onom socrealističkom. Nedostajala
mu je samo plesačica… Šteta što je Ana Zorana Brajović u drugom plesačkom fahu.
Aleksandra Angelov, Karmen… Toliko sam do sada pisao o toj
zanosnoj ciganki, da… . Tvrdim, koja pevačica svojim glasom ne izrešeta muški
deo publike deset santimetra ispod pupka, nije uradila ništa.. Karmen je
sinonim erotike…Pitate se zašto sam napisao: Karmen je sinonim erotike… Pa to
mora tako da bude…
Sumnjam da Gospođa Angelov zna šta je moto Merimeove
priče “Karmen.” Tu je citiran Paladas, u originalu: “Svaka žena je gorka kao
žuč; ali ona ima dva dobra časa, jedan u postelji drurgi u smrti.”
Nije ovo bila Karmen koja bi se poželela u krevetu i
zbog koje bi se neko ubio.
Ni jedna od večerašnjih pevačica nije bila takva “Karmen”,
čak ni Ana Rupčić, koja je sledeća nastupila i koja je bila moj potajni
favorit. (a kod mene su i tajne stvari javne, u tome je njihova čar)
Mislim kako Gospođi Rupčić nije pristajala Molitva Santuce… Pokazala je u
prošloj godina sebe u nekoliko veoma uspešnih rola, ali avaj… Bar ću pamtiti
njenu crnu svetlucavu haljinu… Bilo je ovo veče… kada joj “nije išlo”.
Horom seljaka iz “Evgenija Onjegina” je dirigovao Đorđe
Stanković… Tako ne pevaju ruski seljaci…
Veći deo života sam proveo u državi gde su se slušale ruske pesme
i ruski horovi…. Ovo je samo loša kopija…
I za kraj su ostavljena dva beogradska umetnika. Ili
bolje rečeno, "ponuđena publici."
Jasmina Trumbetaš Petrović i Miodrag D. Jovanović…
Očigledno su njih dvoje, ili najuticajniji u biranju redooperasuzvođenja
numera, ili su oni koji odlučuju o redosledu namera.
Kvalitet izvođenja,… nivo uspešnosti u protekloj sezoni,… broj gostovanjs u
inostranstvu, značaj u istoriji Beogradske operae,…. Nisu bili merilo… Čime
su se povodili moćnici, nikada mi neće biti jasno… Moje je samo da zabeležim
ono što sam video i čuo…
Moj zaključak je da njima nije bilo mesto na kraju večerašnjeg
koncerta. Ko bolje poznaje operu, … ko češće ide u operu, ko se više naslušao njih
dvoje u zadnje vreme…. I ko je uz sve to večeras bio na koncertu… Neka mi priđe u pauzi neke sledeće predstave i
demantuje me. Rado ću saslušati suprotno mišljenje.
Pre nego pređem na završni pasus, navešću vam dve
anegdote.
Uostalom, kada
se jednog dana bude pisao istorijat (ali ne cenzurisan) Beogradske
opere ući će sigurno i mudre misli, velikih pevača. A i za Novogodišnju veselost
prikladne su dve anogdotske izjave.
Jedan pevač je sa punim autoritetom glasa i stasa izjavio: “Kakvaje to Metropoliten
opera u kojoj peva David Bižić…” ..,. Taj nikada nije pevao ni u
“Madlenijanumu” i to daje poseban značaj toj izjavi…. A druga je izjava
njegovog vremešnog kolege: “Ne znam zašto mi se ovi mlađi ne obraćaju. Imam
toliko operskog iskustva, a niko ne
traži pomoć… Niko me ne pita za savet.”… A
ti mladi bezobrazni, konstatovaće to (siguran sam) i buduća istorija, prepoznaju šta je loše,
falš,…i… Beže u svet… Sve do Metropolitena i Sidneja.
Ako sam malo uneo raspoloženja u vas svojim pisanjem,
drago mi je… Pa, Nova godina je… maksr bila od većine ljudi nepriznata.
Naravno, za kraj je bila predviđena “Vinska pesma”… Možda
će neko, nekada da se seti nečeg što neće biti stereotip, ali… Do tada
stereotip… “Vinska pesma”..
I nakon toga, ostaju učesnici na sceni, ostaje i isti
dirigent Đorđe Stanković… Đorđe Stanković koji je kao pojas ispod fraka koristio
prteni, šareni pojas iz srpske nošnje…
Da to su oni lepi, na razboju tkani pojasevi… U koje su
upletene sve boje proleća leta i jeseni… Koji miriše na sokove prvih trešanja i
u kome je zlato zrelih julskih žitnih snopova… Pojas radosti, sa prepletenim
nitima devojačke čežnje i brige da se iz vojske vrati onaj o kome se sanja….
Pojas za najsvečanije prilike… Pojas koji traže mnogi da im se obmota oko tela
i kada se upute na drugi svet.
A danas… Nekom na ponos, nekom na bruku. Oni koji se
laćaju nacionalnih simbola, ečeći se i bečeći, ispričam uvek jednu priču… Jer većina
i ne zna šta nosi i čemu služi to što su stavili na sebe… Prvi srbin koji je
odneo sa ponosom odelo, anteriju, pojas i opanke sa sobom u Evropu dvadesetog
veka je bio Radomir Lukić. Pre drugog svetskog rata je tako obučen na
francuskom jeziku odbranio doktorsku disertaciju na Sorboni… Mnogi posle njega
su bili samo obične karikature profesora Lukića..
Gospodin Đorđe Stanković, poznat publici, čak i onoj
koja samo dolazi na Gala koncerte, ima animatorske porive, ali sličniji su (ti
porivi) BiglaLetovskim, nego DejvidKoperfildskim..
Ipak, prvi je samo sakrivao jaja, i izvlačio iz špila karata kečeve, a drugi
sakrivao Kip Slobode i prolazio kroz Kineski zid.
Zašto ne bih napisao svoj utisak. Pa meni se gadi na
svakom kraju Gala Koncerta da slušam “Marš na Drinu”… Gadi mi se… Gadi mi se iz
jednog razloga… Tu nije mesto ni za kvalitet te numere, niti mesto za
podgrevanje nacionalnih poriva.
Dođosmo dotle da budem “srbomrzac” u vašim mislima… ???...
Prevari vas izgleda onaj moj zaključak o gostu iz Tirane… Možda će vam to reći
kako nisam opterećen svakodnevicom, već više onim što se zove ponos i umetnost…
Mnogo više puta sam od tih, koji me tako etiketiraju,
slušao “Marš”,… za stolom, na stolu…. Sa pićem,… u piću… Naravno da ne bih ovako pisao da sam
vreme provodio SAMO po bibliotekama i pozorištima… Ali nije sve za svako mesto…
Ne maltreirajte sa “Maršem” tamo gde mu nije mesto…
To onda dirigentu, ovog puta, kao i prošlog puta… stvori želju da počne, za mene
veoma bezobraznim i nadobudnim pokretima, da određuje kada će publika da
aplaudira, ili ne… I sve se to večeras sklopilo u jedan apsurd…
Apsurd u kome su se obreli večerašnji protagonisti…
operski pevači, od kojih neki tek tada doživljavaju
kulminaciju.. Ona već spomenuta (uvek
elegantna) Gospođa Bridžejn i takođe
spomenuta Karmen, Aleksandra Angelov pletu nogama kao da su na vašaru u
Obrenovcu… Ponela ih muzika..
Eto radosti za publiku.
Možda je ovo generalna proba za njihov nastup na TV Pinku… U tom je maniru…
I gle, primetih još nešto, nije im se u cupkanju pridružila
Jadranka Jovanović… a bila je uz njih… Mogu o Gospođi Jovanović da pišem kako
ponekad peva loše, ali je u Beogradskoj operi primer DAME. U realnosti je
primer dame. Od pojavljivanja na sceni, do poklanjanja publici, pa sve do
davanja intervjua, ona je to.
I bi Gala Koncert…
Lajkovaće učesnici jedni drugima fotografije na
Facebooku… Dizaće ih u nebesa uvek isti krug ljudi… I ogovaraće jedni druge… (jasno, u probranom krugu) pa sve je to već
viđeno, ali ovo je posebna situacija…
Ovo je gala…
Doživeh ovako… Sve iznesoh na videlo, a Opera Prežive…
Več je sledila VEOMA dobra Aida… Zabriljirale su Sanja
Radišić i Sanja Kerkez… Možda je dobro što impresiju o Gala koncertu nisam
odmah “pustio”… “Aida” daje novu nadu i
razlog da se ide u Operu…
Setih se jedne rečenice iz kultnog filma Kazablanka: “Možda ne danas, možda ne sutra, ali ubrzo i do
kraja života.”
Možemo mi
da verujemo u Operu, ili ne… Ali u umetnost mora da se veruje.
Srećna nam Nova godina.
O istoj temi, ali iz
drughog ugla;
.
