Beogradska Opera, Narodno pozorište. Završni Gala koncert. Vuk Zekić, Nevena Pavlović, Aleksandra Stamenković Garsija, Ljubodrag Begović, Ivanka Raković Krstonošić, Dragoljub Bajić, Dušan Plazinić, Dragutin Matić, Ljubica Vraneš, Dragana Tomić Roksandić, Olivera Merkurio, Đampjero Sobrino, Vladimir Andrić, Nataša Jović Trivić, (bezimeni), Dejan Maksimović, Ana Rupčić, Aleksandra Angelov, Miodrag D. Jovanović, Janko Sinadinović, Jadranka Jovanović , mezzosoparan, Zorica Mitev Vojnović.

Svaki lonac nađe poklopac…

Veži konja gde ti gazda kaže…

Sa Salom, Vofangom i Malim Radojicom.

U dekolteu glavni aduti!

Koja sreća je zadesila srpski populus. Živi se u vreme Svadbi Veka i Gala Koncerata. Malo, malo, eto Svadbe Veka, pa Balkanska sirotinja koja preživljava sa (u proseku) manje od 400 evra mesečno, ima sa čim da zadovolji dušu, čitajući kako se u danu skrkalo od pola do par  miliončića evra. A uz sve, udaju se i žene  (na određeno vreme) sve bitne ličnosti “umetnosti  i kulture”… Pa zar neko osim njih, ima da u danu potroši tih pola, milion, ili dva… ? A postoje i one druge IN zabave, na koje možete besplatno, ili za sitne pare da se se osetite Gala. Ponekad i Gili-Gili, ali smeh je i onako najzdravije osećanje koje nam je Bog podario.

Evo nam i operskog Gala Koncerta, pre neki dan je bio Filharmonijski. Predhodni nisam propustio, ali sam se poštedeo mnogih humanitarnih, studentskih, polazničkih,…

Vlada mišljenje: Onaj ko nije učestvovao na Gala, nije umetnik… Nije pravi, nije u trendu, nije u vrhu…

Nije na tim Gala sve tako kako se predstavlja, piše, priča… Zar ta reč ne podrazumeva savršenstvo, posebnost, ekskluzivu i neponovljivost…  Zaboga, pa iza većine Umetničkih Gala stoji država. Novcem, ne prisustvom… Pa i večeras onih 5 sedišta na prvoj galeriji (sred sredine) ostadoše prazna… A i da je bio neko, taj ne bi izdržao do kraja, kao što prošlog puta nisu ministri izdržali… Otrčaše u pola predstave, da otvore po deseti put neku deonicu auto-puta…

Znam, počeo sam o hvaljenju… Verujte, nikada se ne gubium slučajno u pričanju i pisanju, samo sačekam pravi trenutak i ubacim ono sporedno, a glavno…

Vraćam se!

Shvatam, nije red da oni koji su na budžetu ova naše   države  kritikuju rad institucija iz oblasti kulture, zato  to neprestano hvaljenje i samohvaljenje  zdušno i mediji slede, jer i oni čekaju mrvicu onog ne malog kolača “Konkursa za izveštavanje o radu Državnih organa i institucija…”

Da, Plazinić je izneđanje, Rupčićka je bila u svemu naj, Dejan Maksimović elegantan, ali redom…

Elem, pre nego pređen na svoj utisak o večerašnjem koncertu da malo demagogišem:

Da li je nivo pismenosti u recipročnoj srazmeri sa mogućnošću upotrebe interneta i dobijanja u državnim institucijama radnog mesta sa koga se određuje šta se gde sme i može na istim prostorima?

Demagoško pitanje! (nekarakteristično za mene)

Da pojednostavim!

 Da li su najpismeniji stranački kadrovi zauzeli radna mesta gde je potreban osnovni nivo poznavanja srpskog jezika i gramatike?

Veoma sam srećan i ponosan što sam u osnovnoj školi išao na dopunsku nastavu iz gramatike. Profesorka srpskohrvatskog jezika mi je neprestano zaverenički ponavljala: “Neko ko ima peticu iz maternjeg jezika i ko će sutra, garantovano, da bude pisac, mora da zna bolje gramatiku.” Hvala joj na tome, iako je malo pogrešila. Ipak sam samo humorista, dok se drugo ne dokaže…

Možda zbog toga danas reagujem na svaki vid NEPISMENOSTI.

Zadnji primer…  Ma imam ja i zadnjih i prednjih i predzadnjih primera…… Imam bezboj primera, ali poslednji se (z)godio juče.. juče prekjuče...

Ipak da završim prvo sa Filharmonijom pa prelazim na nastup večerašnjeg hora, koji je u izvođenju bio veoma korektan, pa da kažem odličan, a u pauzama i previše pričljiv.  Bezobrazno pričljiv. Zanesu se, zaborave na muziku i hop… Oni galame, a neki solista peva…

Ali da završim sa Fiharmonijom.

Postoji individua koja uređuje “Beogradsku Filharmoniju” na svima znanom Facebooku.. (zar svima nama to nije bitan deo života) ....  Inače ta individua je i ranije pokazala netrpeljivost prema onima koji drugačije misle, a pogotovo prema onima koji se drznu i isprave ponešto od propusta, pa do lošeg izvođenja i primitivizma u okviru institucije koju predstavlja u virtuelnom svetu.

Povod!

Izvesna gospođa se upitala zašto nema snimka Gala koncerta sa Ušća i  zašto je ostatku od 6, 7 miliona Srba uskraćeno zadovoljstvo.

Ma naravno, neće biti snimka ni večerašnjeg događanja… (operskog)  iako je sala rasprodata!!!!

Gospođa ne zna kako se, apriori, ne snimaju koncerti Filharmonije, kako se ne snimaju operske predstave, baletske, pozorišne… ne snimaju se događaji za koje je Republika Srbija izdvojila ponekad desetak, a ponekad stotinak hiljada evra. Našeg novca, ne državnog… Onog našeg novca od doprinosa, poreza… Ta “vrhunska” kultura  je dostupna samo Beogradu. Zar bi smetalo da TV stanica u Nišu, ili Subotici, ili Vranju emituje, taj koncert (filharmonijski, operski), ili neki drugi, treći…

Svima bi bilo u interesu… Čuli bi građani van Beograda za umetnike, poput Matića, Rupčićke,… poželeli bi ih u svojoj sredini… Čuli bi nešto lepo.. Uživali bi…

Napisao sam kako se to NAMERNO NE RADI,…   Napisao sam da je nekima u interesu da ne ostane trajni zapis onoga što se desilo. Napisao sam kako “režimski mediji” veoma često dižu u nebesa ono što  ne zaslužuje….  A trajni zapis bi bio, veoma često… tačno, vema često…  demanti svega toga.

Napisao sam još da ostajem pri tom stavu sve dok se argumentovano ne dokaže suprotno!!!

Zar je strašno to što sam to napisao….

Da li će od tog mog pisanja da fali i jedna dlaka na glavi Ivana Tasovca, ili Dejana Savića???? Prvom tu i tamo, drugom (u perspektivi) teško!!!

Ali već spominjana individua, tvrdim nepismena i ponovo tvrdim nepismena, se nalazi vema često (gotovo uvek) pozvanom da me izbriše, iako sam  i na zadnjem obraćanju pokušao da je ispravim, usmerim…

Nije stvar samo reći ne valja, treba nečim konkretnim i (bar pojedinca) naučiti… Osim te koja uređuje stranicu Filharmonije postoji i jedna druga koja uređuje stranicu Nacionalne Opere, Pozorišta, Baleta. Veoma slična.

Da se, za sada vratim na Filharmoniju, glamur, gala i… U naslovu diskusije, pod kojom se sve to dešavalo, pisalo… da ne nabrajam učesnike i puna imena i prezimena… Dakle stajalo je Aleksandar Sala… (sledi prezime)..

Toj (admin) individui sam skrenuo pažnju kako je od imena, ili nadimka Sale instrumental SALETOM,  a dativ  SALETU… Jer Alesandar Sala… upotrebljavaju samo nepismeni građani Užica i  okoline.

Ja ne znam odakle je dotična individua, ni ja nisam rođen u Beogradu, ali sam svojevremeno išao na dopunsku nastavu iz gramatike srpskog i hrvatskog jezika.  Ja ne primam platu za svoje pisanje… Nisam jurišnik  ni plaćeni zaštitnik interesa ni jedne institucije i udruženja… od Vlade, pa do kućnog saveta… A reklo bi se, živim od pisanja…

Znam… večeras su nastupali Jadranka Jovanović, Nevena Pavlović, Nenad Jakovljević… O njima ću kasnije da pišem, osim o ovom zadnjem. Svojim oblačenjem  (neprimerenim) je omalovažio svoje kolege soliste, orkestar, hor, omalovažio je publiku… Takav ne zaslužuje da ga slušam i da o njemu razmišljam u zadnjim minutima ovog poslednjeg junskog dana.

Da nastavim!

Daleko od toga da ću reći kako je neko nepismen zato što je primljen preko “stranačke veze”..  Pa u svim našim strankama imamo i pismenih i nepismenih… Dobrih i loših… pravih i lažnih…. Samo sam za to da odgovarajući dođu na svako mesto… a drugo, ako su već negde gde ne bi trebalo da budu, neka se bar malo obrazuju…

I o Operi ću, budite strpljivi…

Mislite kako su druge institucije pošteđene tih pulupismenih jurišnika… I u našoj Operi je takvih. Nadao sam  se kako na programu za završni Gala kocert neće biti gramatičkih i drugih grešaka… Zaboleće me glava od tih bezbrojnih “gala” koncerata, iako bi mnogi trebali da nose naziv (već spomenuti): Gili, gili…

Da li Godpodin Savić u administraciji, kao Upravnik Nacionalne kuće, plaća kadrove a la Palma – Jagodina, kada ne znaju kako se Mocart zove?

Pa još mi je u sećanju Program sa Novogodišnjeg Operskog Gala Koncerta. Pisao sam o tome…

Upozorenje!

Ne peporučujem da na bilo koji način negirate, ili omalovažite ono što ovde piše, jer posedujem dovoljan broj dokaza nepismenosti onih o kojima govorim, što je dovoljno džebane (stari narodni izraz) za “humoristički rat” (čitajte ismejavanje) u narednih sto godina.

Sve pišem, jer se nadam da Operski “sastavljači” sledećeg programa Gala koncerta, neće pokušati da zasmeju humoristu u meni.

(Ovde će da sledi fotografija.)

Upozorenje.

Novogdišnji gala koncert je upriličen za zvanice i uzvanice… Ja sam se andergraundovski uvukao na spektakl… (pisao sam i to)  A zvanice i uzvanice nisu neki vajni poznavaoci klasike i pseudoklasike, pa nisu ni primetile grešku. Završni koncert je za populus… Populus malo više zna, čuvajte se grešaka!

I za “pred kraj”!

Već sam bezbroj puta podvukao, humoristi se, na žalost retko, gotovo nikada, ne smeju… priroda je tako uredila… A Opera me stvarno ponekad nasmeje.

Na kraju Da li Gospoda Savić i Tasovac znaju kako njihovi uređivači internet stranica brišu sve koji pokušaju da iznesu misljenje koje se razlikuje od “jednoumnog - oficijelnog”…? Čak i kada im skrenu pažnju samo na gramatičke greške koje su nedopustive za one koji su završili osnovnu školu.. Da li znaju da ti drznici banuju sve koji ne misle kao oni..  Ili  su se ti čuvari časti i ugleda državnih institucija  kabadahijski osilili, bez ikakvog pokrića.   Ti “stručnjaci” ne prihvataju čak ni argumenotavne kritike, čak i najdobronamernije skretanje pažnje da je nešto smešno, glupo i nedostojno institucije koju predstavljaju..

Da li su gospodin Savić  i Tasovac ovlastili da “ti” to rade, ili “ti” to rade na svoju ruku?

Ne znam koji bi odgovor, a odgovor je samo jedan, mogao da bude GORI, tužniji, bezobrazniji, nekulturniji.

Dakle?????

A do daljeg, njima njihovo, meni moje…

Ja ću da se smejem njihovoj (mislim na njihove administrativne radnike) nepimenosti, trapavosti, neukosti…

A oni će, ZNAJTE, da se smeju svima nama…

Jer sebe ne čuju, ne vide, ne umeju da pročitaju…

I da li misle da smo svi bez sluha, bez kulture, bez ponosa,…..

Hvala na zadovoljstvu, prvenstveno,  mojoj Profesorki,…. da, bila je profesorka (po kazni… u to vreme)  u Osnovnoj školi.

Da ne bi nje, ovi bi i dalje “Vofangovali Sala”!

“Vofangovali Sala”!

Ili bi nam i dalje Sala i Vofang držali slovo.

Ubeđen sam, uređivać tekstova u Filharmoniji je individua pod imenom Sala (nepotvrđenog pola), a dok to u Operi radi muškarac. Vofang.

Nazdravlje nam svima!

Dođoh i do večerašnjeg događanja. A to se odigrava pod korektnom scenografijom, izuzimajući  podnu braon arabeska, na svetlo plavoj pozadini. To me podseća na dame sa dva puta više kilograma, koje insistiraju na dezenima haljine sa velikim ružama, karnerima, mašnama, a la Dambovo uho,....

Ako ste dovde izdržali sa čitanjem, čestitam.

Iskren sam, namerno sam vas mučio sam ovim predhodnim tekstom. Pisao sam, nisam kritičar, meni Opera služi kao inspiracija i povod da iznesem neka druga viđenja.

E sada nešto o večerašnjem  Koncertu.

Ponoviću konstataciju.

Pri nastupima više izvođača, prvo “idu” oni lošiji, pa sve bolji, dok na kraju na scenu ne izđađe onaj najbolji, kome je čast da najboljim izvođenjem ulepša i zatvori događaj…

Spominjao sam kako su nam mediji pisali o prvom izvođaču, ne spominjući ni jednog drugog… pa valjda je novinar izdržao samo prvu numeru, ili je specijalno došao samo zbog osobe N – 1, ili,... 
Vuk je po običaju bio Vuk... Mlad i glasan, preglasan... A i kako druga, a i kako drugačije među svim tim koleginicama..

Stvari ovako stoje… Večerašnji koncert tu otvorili već spomenuti Vuk Zekić i  Nevena Pavlović…

Moram da konstatujem da je gospođi Pavlović trebalo za dve godine da od prvog učesnika postane drugi… Što znači da će za nekih 40 godina da dopre do mesta pevača koji zatvara Koncert, gde je sada Gospođa Jadranka Jovanović… Sem ako Gospođa Pavlović ne ubrza svoje napredovanje. Kao poznavalac prilika i neprilika domaće umetnosti i kulture, tipujem na ovo drugo. Iskreno, željno sam iščekivao njen večerašnji stajling, jer se po medijima proslavila ekcentričnošću (političkim i diplomatskim krugovima neprimerenoj) na Inauguraciji jedinog nam Predsednika. Medij koji je to preneo, zaključio je da će ona i slične dame biti ukorene od jedinog nam Predsednika. Ja sam ubeđen da će ubrzano da napreduju. Pa kod nas je sve naopako! Videćemo ko je u pravu.

Ali posle Pavlovićke, koja se nije čula, jer je pevala šetajući se u prolazu između prvog reda i bine, pa je spuštala glavu da vidi gde ide… itd, itd… Nakon tog kiča, a la Nevena,  usledila je Aleksandra Stamenković Garsija. Ona na muškarce, poput mene, (a i na druge, ubeđen sam) ne ostavlja neki utisak. Peva, nek peva… i…

Morao sam da preživim i sledećeg učesnika, Ljubomira Begovića.  Posle ove sezone u kojima smu čuli izuzetnog grofa Lunu, latiti se te role je ravno samoubistvu, ali ... Ko želi nek bude Lunja!
Sve sam se nadao kako će Ivanka Raković Krstonošić da zablista i pevanjem i pojavom. A bila je užasna!

Treba li da ponovim, ja nisam kritičar,...  ja sam muškarac koji ide u operu. Po vokaciji humorista,… druge, pete i desete vokacije neću da otkrivam..

Veoma pažljivo pratim nastupe studenata Beogradskog FMU.  Mnogo devojke – studentkinje  “Kraljicu noći,” koju je izvodila Gospođa Raković, pevaju daleko, daljeko bolje od nje.

Kažu kako nada umire zadnja.

Nije mi umrla ni sa Dragutinom Bajićem.. Bio je večeras jedan korektan Bajić. Korektno pevao, korektno obučen.

Elem, istrčaše na scenu tenor i bariton. Dušan Plazinić i  Dragutin Matić. Ne volim da pozajmljujem tuđe izraze, ali mi je u mislima neprestano izjava jedne gospođe koja je na internetu hvalila Plazinića. Nazvala ga je Samsonom. Opet, osoba pored mene je videvši Matića skoro izviknula: Liči na meksikanskog zavodnika.

Šta da se kaže za Otela i Jaga, Plazinića i Matića… Već se o tome pisalo sa moje strane. Pitam se samo jedno: Zašto ovako Plazinić nije pevao u toku godine?

Usledile su Ljubica Vraneš i Dragana Tomić Roksandić. Gospođa Vraneš je na sceni, kao i u svim sličnim prilikama, bila previše  elegantna, ali je zato Gospođa Tomić bila u tolikom “diskoraku,” što mi je stvaralo  neprimerenu sliku, od koje nisam mogao da uživam u pevanju tog dueta.

Potom je sledila Gošća.  Olivera Merkurio?

Često pitam čemu gosti koji nam ne donesu ništa izuzetno. Čak i za mrvu više nego što možemo da čujemo od domaćih pevača. Uz sve, Gospođa Merkurio je ostala dužna ovdašnjoj publici… Mislim na korektnost izvođenja i broj tonova…

E, oda je publiku zabavljao, veoma, veoma kvalitetan klarinetista. Đampijero Sobrino. Da je izabrana numera trajala duplo kraće, da pre njegovg nastupa svi, apsolutno svi duvači nisu napustili scenu, utisak bi bio savršen, ovako…

Ovako pitam dirigenta Dejana Savića. Kako u sredini nastupa članovi orkestra izlaze?.. Mislio sam kako je to svojstveno samo Suđiću kada diriguje Orkestrom FMU, ali sam njega opravdavao, jer su drugi studenti menjali svoje kolege, u orkestru, kako bi svi dobili ocenu. Kod Opere, ovo večeras je neviđeni bezobrazluk. Zar nisu mogli da sačekaju desetominutni nastup svog kolege Sabrina, od koga svi mogu da uče i nauče?

Usledila je Pauza. I konstatacija da za Gala koncert i publika treba da bude odgovarajuća. Večeras je bila primerenije obučena nego na redovnim operskim predstavama, ali nisu izostale, kod pojedinaca, papuče i treger - mornarske majice.

Nastavak koncerta je pripao Vladimiru Andriću. Pogledam papir na kome vodim zabeleške, a pored njegovog imena samo jedna reč: Mlak.

I previše rečeno sa tom rečju.

Usledilo je nešto profesionalno. Nataša Jović Trivić sa “Habanerom.” One koje dotiče samo pevanje, rećiće da je bila više nego dobra, meni kod Karmen mnogo znači geg, sjaj u očima, ona harizmatičnost divlje ciganke. Toga večeras nije bilo na sceni, ali i pored toga utisak je veoma pozitivan.

Potom je usledio onaj Gospodin koga neću da spominjem, jer nije bio adekvatno obučen za scenu, za pojavljivanje pred publikom… itd,.. itd,…

I kao potpuna suprotnost, eto Dejana Maksimovića. Večeras je bio elegantno odeven muškarac.  A to je upotpunjavala i dirigentica  Zorica Mitev Vojnović… Energična u dirigovanju, korektna, sa opčinjavajućom pojavom, uz Maksimovića,  ostavila je najlepšu sliku večerašnjeg događaja.

Ana Rupčić sa arijom Sente, bar za mene, je večeras bila najkompletnija pevačica.  Pevanjem, glumom, stajlingom,... zaslužila je jedno iskreno: Bravo!

Dušan Plazinić je predhodio pojavljivanju Aleksandre Angelov. Očigledno je ona sa suprugom Miodragom D. Jovanović i sa Upravnikom Jankom Sinadinovićem i zadnjom učesnicom Jadrankom Jovanović jedna od najuticajnijih u kreiranju programa… Jer ako neka grupa pevača “zauzme” zadnju poziciju na koncertu, znači samo jedno, da su najbolji… A pošto to nisu i pošto je ovo Srbija, gde ne važe ni mnogo bitnija pravila od onih scenskih, eto sasvim drugog zaključka…

Aleksandra Angelov, bleda, A sa  "Granadom" se publika baca na kolena, diše se u ritmu kastanjeta. "Granada" je oružje za dobijanje ovacija... Da, kod pevačice koja može.  Jovanović neartikulisan, guta slogove, …prekidi… Sinadinović veoma korektan, ali uz njega ide pitanje: Čemu mu je večeras služila Olivera Merkurio?

Čemu takvi gosti?

Ko ima koristi od njih?

Znam kako neću dobiti odgovor ko od takvih ima koristi,.. publika ne…

Ali, vreme će da pokaže ko od njih ima koristi.

I na kraju Jadranka Jovanović.

Otpevala je u svom stilu. Podbočena levom, a  desnom rukom digunutom u vis. Pa Gospođa Jovanović je uvek Karmen. Naravno, na kraju svake, pa i ove arije, digne levu nogu, stojeći samo na desnoj.

Nadam se da će ovaj moj opis jednog dana, kada se bude pravio spomenik Jadranki Jovanović, vajar da uzme kao ideju.

Pa zar neko danas sumnja kako J.J. neće imati spomenik ispred nacionalne Opere?

Možda će neko da zameri Gospođi Jovanović na nekorektnom pevanju, ili još više da joj zameri što je treptala na sve četiri strane sveta, pružajući ruku dirigentu Saviću da je poljubi, a zaboravivši da se pozdravi sa koncert majstoricom  Edit Makedonskom.

Publika je ipak prepoznala napor Narodne poslanice Jadranke Jovanović, da uz obaveze u Parlamentu, nađe vremena da spremi ariju La Antoneli i ulepša veče beogradskoj publici.

I bi Gala koncert…

Završio se pre tačno sat i 42 minuta.

Mislite da je ovde kraj…?

Ne… ovo je 2017….  Počelo je sa Aidom, završilo se večeras…

Nije kraj!
.

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/07/gala-gala-bese-salabeogradska-opera.html

Beogradska filharmonija, Gala koncert na Ušću 25. 06. 2017. Ivan Tasovac, Gabrijel Felc. Piše David Naum.

Od duplo golo,

musica spettacolo

26. 06. 2017.

Sinoć je ograđen prostor na Ušću bio ispunjen posetiocima.  Ne smatram sebe sposobnim da procenim koliko je bilo ljudi koji su ležali sedeli, stajali… Druge procene će, ionako biti u rasponu od (više manje) desetak hiljada prisutnih. Na kraju, to je najmanje bitno.  Bio sam među onima koji  su bili zadovoljni, a zbog takvih je, valjda, sve to organizovano.

Znate li ko je sada direktor ZOO vrta?

Siguran sam, ne znate!

Reći će mnogi šta je tu zajedničko sa sinoćnim dešavanjem…  Ima mnogo zajedničkog, a bez toga ne može da se objasni sinoćni događaj. Bar ja, koji povlačim paralele, dijagonale, tražeći zlatne preseke u svemu, ne mogu i neću.

Sećate se Vuka Bojovića?... Vajara Vukosava Bojovića (niste znali kako mu je to ime?) koji je postao direktor ZOO vrta, a o životinjama je  znao veoma malo,  jer je na Akademiji izučavao anatomiju konja. Na pravim akademijama vajari izučavaju anatomiju čoveka i anatomiju konja.

Promenilo se posle njega par nebitnih i neznačajnih direktora, zato ni ja ne znam njihova imena.

Sećate se, taj Vuk  je od smrdljivog dela Kalemegdana napravio šetalište sa kafićima, pronašao donatore,… izgradio česme… uredio staze, projektovao i sazidao nova staništa za mladunce,… Postao je neimar životinjskog carstva u Beogradu.

I kasnije ću ga spominjati, da se vratim na koncert.

Koncerta ne bi bilo da nije Ivan Tasovac Direktor Beogradske Filharmonije. Možda sam jedan od najvećih kritičara lika i dela Gospodina Tasovca, ali mu na koncertu čestitam.

Nismo se samo približili Evropi, približili smo se prirodi. Beograđani su shvatili da ćebe, prostirka za sunčanje, platnena stolica, gumeni čamci… mogu da se odnesu u park i sedne na njih. Tačno, primetio sam “neke nove klince,” zadnjih par godina, kako  u Tašmajdanskom parku sede na travi, uče, razgovaraju, ljube se… Ali ovo sinoć je bilo i pravo i posebno.

Da ne kvarimo konstatacijom kako su mnogi stajali u sred ogromnih grupa ljudi koji su sedeli na travi, da ne konstatujemo kako su se drugi nepotrebno šetali, provlačeći se kroz gomilu prisutnih, da ne konstatujemo kako je organizator zaboravio da predvidi određeni prostor za sedenje i drugi za stajanje, da predvidi “putanje” kojima bi se kretali oni koji dolaze, odlaze, ili su pak željni samo čaše piva u sred koncerta. Da preksočim konstataciju da su na crnoj bini sedeli muzičari u crnom.. itd... itd...

Najavljen je spektakl, spektakl se i dogodio. Možda veći u dušama pristinih, nego pred očima i u ušima, ali utisak (svih čula)  je uvek opšti.

Muziciranje veoma korektno, koliko veličina prostora,  osećaj i znanje tehničkog osoblja dozvoljava. Šef Dirigent Gabrijel Felc i previše logoreičan, ali Bože moj… da mu oprostimo tih suvišnih dvadeset, ili trideset rečenica… Bolje da se zaustavio na prvih 5, 6… Ali!

Prijatni vremenski uslovi, potpuni izostanak komaraca i eto nečega što mora da se pamti.

Skoro odlično… možda  ne suviše daleko od savršenstva, ali…

Posebno najavljivani video bim. Zapravo 7… da sedam (ne velikih), video bimova, plus dodatni prostor za web animacije i nestručnjak koji upravlja svim tim… Užasavajuće do bezobrazluka i dobro pređena ivica sramote. Čujemo violine, a u kadrovima, basovi, čela, duvačka sekcija,… ruke koje prevrću note… prsti koji kače vrhove nota sa  štipaljkama za pultove… Čuju se duvači, a u kadru sve drugo osim duvača…  I tako u nedogled… Klasična muzika zahteva da režiser veoma dobro poznaje sve kompozicije, da obeleži sekunde u kojima su bitne određene grupe instrumenata, da zna kada su solističke deonice… To je posao najsličniji inspicijentu u operi… Stručnjak za video bim je tek nakon sat ipo programa, slučajno “naleteo” na flaute kada je počinjala  Hristićeva “Grlica,” ali avaj… čekao sam da nešto kod njega prestane da deluje, ili da nešto počne da deluje i nisam dočekao… A po mukama posetilaca je išao do raznih krajnosti… od toga da u sekundi zumira povećanje, ili umenjene sa +5, ili -6, ili je prekidao “prenos” na po par sekundi… blicajući pred očima publike… Da ne pričam o animacijama koje su bile u totalnom diskoraku sa temom i ritmom kompozicija, ali… Ni  takav “stručnjak” nije mogao da uništi veče… Nisu ga uništile ni galamdžije koje su prodavale osvežavajuća pića… I pivo osvežava, zar ne?

U želji za većom zaradom onaj ko je imao monopol na prodaju pića je jedan šator stavio na samo četrdesetak metara od bine, pa je hiljade ljudi stajalo… to jest moralo da stoji iza tog šatora i samo sluša… Očigledno “gazda” nije bio na Saboru u Guči (tamo po tom pitanju više poštuju publiku), a osoblje mu je školovano po Beer-Festovima, jer je i pored molbi, upozorenja, pretnji posetilaca (tim redosledom se išlo) ostalo pri stavu da galami i besno bacaju gajbe sa ambalažom.

I pored svega toga hvala Gospodinu Tasovcu, uspeće  on u svojim namerama da se izgradi nova zgrada Filharmonije. Jer Tasovac je Tasovac. Zato je napravljen koncert., da se ima pokriće.

Odajem mu priznanje i za ovo veče i za mnoge druge poteze.

Da se vratim na problem DJ (Di Džeja). I on je stvarao probleme svojim “znanjem”. Do 19 i trideset je očigledno (tako je najavljeno) “puštana je muzika” koju mizičari slušaju kada se odmaraju, a onda je krenulo… Ludovanje od ritmova, da se kao posetičlac pitam: Šta ovome treba da sledi??? , valjda je DJ junoša (u većini slučajeva su muškarci) određen da izabere muziku, pustio izbor sebi na volju… a volja mu očigledno zaobišla i mesto i vreme i događaj… A u 19,55 muk… Onaj ko čita moje tekstove zna kako uvek primetim ono što drugima promakne… Muk do 20,01… i tada počinje koncert.

Tasovac je ostao Tasovac i na otvorenom terenu. Retki primećuju kako su pre početka njegovog upravnikovanja posetioci ulazili u salu Kolarčeve Zadužbine, to jest Salu Filharmonije, tokom prvog dela programa, kada se kome ćefne… A onda je Ivan “Grozni” rekao, zatvarajte vrata tačno u minut.

Sinoć je ispoštovan manir, princip i kultura Gospodina Tasovca.

E, ovde će oni koji me redovnije čitaju, a takvih je ne mali broj, biti u čudu… (Položaj članaka na internetu pokazuje popularnost).. Pomisliće kako sam izgubio britkost, kritičnost, humorističnost…

Gospodin Tasovac sve te pohvale zaslužuje, kao i naziv  Maksimus Serbius Demagogius. (Namerna je  gramatička netačnost, a biće ispravljena kada Filharmonija bude svirala besprekorno, do tada ovako…. )

Jer Filharmonija je postala Filharmonija kada je taj gospodin došao na njeno čelo, kao što je i već spominjani ZOO vrto postao to  dolaskom Vukosava Bojovića…. Instituciju čini čovek na njenom čelu…

Znate li ko je Upravnik Narodne biblioteke, Upravnik Narodnog muzeja…? Znate li ko je Upravnik Nacionalnoh Pozorišta…. Direktor Opere..? Direktor Baleta…?

Ovu zadnju trojicu znaju samo oni koji redovno čitaju moje impresije… Odnosno oni koji posećuju  Operu, Balet, Teatar…

Zar mislite kako te institucije imaju manje kvaliteta i sadržaja za pokazivanje od Fiharmonije????

Vuka Bojovića je znala cela Srbija… Jovana Ćirolova je znala cela Srbija,.. milioni onih koji nisu kročili na Bitef u Jugoslovensko dramsko…

Ismejavao sam  Ćirilova, koji je “znao” čak i koja je “predratna” beogradska gospođa znala da napravi najbolje šne-nokle, a koja je imala najrascvetanije muškatle… Bio je on i dečko i devojčica za sve… Bojović je učio naciju pojmovima rakije od dunje i dunjca i sa puno autoriteta komentarisao ribu pečenu na tanjirači… I tako dalje i tako dalje… Bilo ga je svuda i na pretek…

Ali su ušli u istoriju, ušli su u legendu, iza sebe su ostavili umetničke i druge vrednosti…

Danas Direktor baleta ne priča i lepoti balerina, o naporima i mukama baletskih igrača... Nema prefinjenost Bojovića koji je bezbroj puta govorio, u svim medijima,  o umiljatosti malih zebri, o ljubavi majke srne. o... I svaki put je bio gledan, slušan… I ljudi su hrlili da vide male papagaje, kengure,…

Janko Sinadinović, ili Dejan Savić  se ne pojavljuju u medijima, ne spominju mukotrpni rad, tri puta većeg ansambla od onog Filharmonijskog, ne govore o radu i kvalitetu umetnika koji su ne samo muzičari, već i režiseri, scenografi, kostimografi... i... i........ Nema ih u TV emisijama o restoranima, o ulicama Beograda, o lepoti življenja…

Nema nove Opere, ni u priči,  nema nove Zgrade Baleta na pomolu... Ne priča se o umetnicima, ne animira se publika da dođe, ne zna se ni za želje, ni za potrebe…

Ljudi su različiti, politike su različite, demagogije su iste reći ćete... Nije tačno i demagogije su razlikuju.

Sve demagogije u umetnosti počivaju na principu: Prvo meni, a kulturi koliko ostane... Samo što je kod svakog pojedinca različito koliko sebi, a koliko drugima... Jer često onim drugima, ne pretekne... Samo sebi, drugima, ništa…

Uz sve, sinoć smo  imali smo jedan koncert klasične muzike na otvorenom, po prvi put u Beogradu, u Srbiji. Još jedan potez Gospodina Tasovca da skrene pažnju javnosti... Za razliku od druge nabrajane gospode, Tasovac ne mora da dovodi učenike na koncerte, ne razmišlja o popunjenosti sale... Ne mora da se krije u (sopstvenom) gledalištu… ne mora da zaobilazi publiku… On rasproda koncerte godinu dana unapred... Zato je on Maksimus, a posle njega je deset mesta prazno.

Tačno, onaj sarkastično humoristički deo u meni će skrenuti pažnju javnosti da smo uz Inauguraciju, dobili Fontanu na Slaviji i Koncert na Ušću… Ali je ipak neko izdejstvovao da to bude koncert Filharmonije, a ne nešto “drugo”…

Gde je Opera, gde je Balet… gde je nacionalna drama???????

Da se prisetimo, u vreme Ćirilova i Bojovića pred pozorištem su „radili“ tapkaroši, a na ulazu u ZOO vrt se stajalo u redu za ulaznicu...

Podseti me ovaj sinoćni lep događaj na neke znamenite ljude i vremena kada su Umetnici bili na čelu isntsitucija.

Ma niti je Bojović bio dobar vajar, niti je Tasovac značajan pijanista, niti... ali neko je rođen za posao kojim se bavi, a neko nije...  

Neko svojim radnicima obezbedi maksimalne uslove za rad, za stvaralaštvo, … neko ne…

Bar sam ovim rečima delimično odvojio zrnevlje od pleve.

Kada se to uradi češće i od strane više ljudi, imaćemo i više događaja koje ćemo da pamtimo.

Dotle, ja imam teme za pisanje, a vi….. ????

                                                    David Naum

Na istu temu, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/beogradska-filharmonija-gala-koncert.html

.

.

Beogradska opera, Travijata, La Traviata, Narodno pozorište, Kler Kulen (Claire Coolen) Alberto Gazale, Dejan Maksimović, Tamara Nikezić.

AKADEMIJA U TRI ČINA

Postaje mi nezgodno da pišem u vezi nekog događaja, a unapred znam kako trećih mišljenja neće biti. Drugo mišljenje je neminovno. Ono potiče od osobe koja je sedela do mene.

Zapravo ovakvo pisanje je u stilu: “Ko izlazi zadnji, neka ugasi svetlo!” Jer mediji proprate mnoge operske predstave. Najava manje, ili više “spektakularnost” i najčešće se na tome završi. Pa većina medija dobija od “države” novac za “izveštavanje u vezi rada skupštinskih organa i izvršne vlasti”.. Znajte, to su pozamašne cifre i isti ti mediji su u obavezi da “odrade” sve po “ugovoru”… Naravno da tu ne piše ništa o institucijama koje finansira Vlada preko ministarstava, ne piše, ali se podrazumeva da se o tim i takvim institucijama piše u hvalospevima.

Čak i da neko iz katvih kuća, progovori posle predstave sa svojim viđenjem, bilo bi mi dragio. Valjda i neko treći nosi u sebi utisak onoga što je okupli stotinka izvođača i pet šest puta više posetilaca.

Elem da se konkretizujem na večerašnje događanje.

Déjà vu fenomen se dogodio ove junske večeri. Propustio sam širu informaciju od one koje nudi najava Popozorišta na sajtu i preko Programa, pa su me iznenadili Malteški vitezovi.

Kasnilo se samo deset minuta, a onda je sledio desetominutni govor. Možda ću jedini da konstatujem da je govor mnogo kraći od onog prošlogodišnjeg, ali….

Nisam kupio ulaznicu da prisustvujem Akademiji, sa govorom, himnama i tako dalje i tako dalje…

Gospodin koji je govorio, pa ime u svakom pisanju o mom utisku opere mu je beznačajno i zaboravio sam ga, pozdravio je sve zvanice… I?... I nedosputivo za jednog viteza, ili ti gospodina, ili ti govonika… Nakon nabrajanja svih “zvanica” zaboravio je ono: “Dame o gposdo!... Zaboravio je da pozdravi dve trećine prisutnih…  Tačno, na kraju govora je spomenuo i one koje i pisac ovih redova spade… U zadnjoj rečenici.

Hvala mu, ali ja sam platio punu ulaznicu, platio sam i dodatnih 20% procenata za gostovanje… Intreresuje me Opera, a to što o Malteškim vitezovima mogu da uvek napišem brošuru od dvadesetak strana, to je moja želja za obrazovanjem i interesovanjem u vezi hermetičkih (tajnih) redova i sve što ide u vezi toga.

Moj iskren respekt za humani rad Malteških vitezova, ali večeras nisam došao u Operu da slušam nabrajanje onog što su oni uradili u Srbiji, interesuje me tragičnost ljubavi Violete i Alfreda Žermona.

Svakako da bi korisnije bilo da su Vitezovi podelili prisutnima neku brošuru svog istorijata (zanimljivo bi bilo većini, siguran sam), nego što su primoravali posetioce da međusobno razgovaraju, prekraćujući vreme, ali avaj…

Ne volim predstave gde veliki broj gledalaca dobije ulaznice na poklon, gde se prisustvuje pod moranjem, iz respekta, obaveze, gde se dolazi zbog “vraćanja duga”, ili “zasluživanju poena.”

Zato je u Sali bilo kako je bilo…  Sala puna, a tokom predstave nedostaje elektricitet, adrenalin, publika ne diše u ritmu predstave… A može se reći kako je za tako nešto bilo razloga.

Na sceni Violeta, Kler Kulen (Claire Coolen), Žorž Žermon Alberto Gazale, a među njima Alfred, Dejan Maksimović.

Gospođa Kulen ima mnogo manje impresivno biografiju od svog  kolege Gazalea. Pa Beogradska scena se sve češće dokazuje kao poligon za osvajanje, to jest upisivanje  “svetskih umetnika” sa novim rolama u sopstveni CV. Ne može se osporiti kvalitet pevanje Gospođe Kulen, ali ona ništa posebno nije donela u Beograd.

Na drugosj strani  Gospodin Gazale, poznat publici, isto preko Malteških vitezova, sa prošlogodišnje Akademije, koju je upriličio Rigoletom.

Taj prošlogodišnji je utisak mnogo upečatljiviji. Pojavili se i sledeće godine, moja malenkost će ga elegantno izbeći.

Imali smo jednog veoma dobrog Alfreda Žermona. Dejan Maksimović je zaokružio priču na lep način. Moj lični utisak je da stranci, bilo kao pevači, ili režiseri veoma inspirativno deluju na naše pevače.

Već nekoliko meseci konstatujem napredak Gospodina Maksimovića u kvalitetu pevanja. Večeras sam pod utiskom da se to nastavlja, a dobro je i za publiku, a još više za njega.

Tako nešto može da se kaže i za Tamaru Nikezić u ulozi Flore.

Predstava završena… Ko još  iz večerašnje publike razmišlja o Kleru Kulenu, koji će se vratiti kući sa četiri hiljadarke u džepu… preračunato u dolare to je više… Malteški vitezovi su počastili svoje prijatelje, programom i pićem, a pića je očigledno bilo u izobilju, jer se kasnilo na početke činova, jer se dobro aplaudiralo, jer… da ne ulazim u detalje karakteristične za žutu štampu…  Ostala publika nije mogla piće da kupi u foajeu?

Zar je u Pozorištu neko preči od publike?

Jeste!

U redu, znam gde živim i znam ko I kakav odlučuje o takvim i mnogo bitnijim stvarima.

Ma poštedimo Operu žutoštampačkog pisanja.

Na kraju što bih onima koji unovčavaju svaku informaciju, otkrivao nova mesta gde se one nalaze. 

                                                                                    David Naum

Na istu temu, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/vitezovi-malta-rakijatravijata.html

Đuzepe Verdi, Don Karlos, Beogradska Opera, Narodno poozorište, Ivan Tomašev, Elena Baramova, Dušan Plazinić, Višnja Popov, Dragoljub Bajić, Vladimir Andrić,…Svetozar Tomović... piše David Naum

Manje je od sat vremena od završetka  “Don Karlosa.” Glupo bi bilo da se utisci slegnu. Čemu takvo pisanje? Samo dok je još vrelina ključavosti nekog događaja u čoveku, piše se potpuno iskreno, već prolaskom vremena počinje “preračunavanje,” odmeravanje, traženje takvog stila izražavanja koji neće “ovog” da povredi, a opet “onom” da pruži podstrek. U samom ulasku u Zgradu Opere, kasnije, ima šta da se kaže. Idemo na predstavu?

Odmah pitanje: Čemu ovakve predstave?

Čemu “Don Karlos” 14. Juna, kada je napolju trideset stepeni? Kraj je sezone i ako nisu u pitanju premijere, zar nije bolje da budu popularne “lake” predstave. Mislim na  one privlačne za publiku.

Ali plata menadžeru Opere ne zavisi od broja prodatih ulaznica. Kome u Upravi zavisi plata od broja prodatih ulaznica?

Ima i ono drugo što se zove: Sramota!

Kada ste zadnji put pročitali tu reč u vezi državnih službenika. A Opera je ipak državna institucija, iako je pod svodovima zgrade koja se naziva Narodno pozorište.

Vratićemo se i na to.

Predstava.

Hajde da kažem kroz jednu reč. Odlična.

Redom. (po programu)  Ivan Tomašev, kao Filip II,  u “tomaševskom” kvalitetu.  Svakako da njegovom glasovnom volumenu i fizičkoj pojavi ne odgovara sasvim  rola razbojnika u Rigoletu, ma kako to dobro zvučalo. Za dobrog kralja, ili sveštenika, pardon prvosveštenika, eto Ivana Tomaševa.

Njegova scenska supruga, Elizabeta,  Elena Baramova. Odlična. Konačno da imamo jednu gošću koja peva više nego dobro.

Šteta (još jednom), malo publike, ali to je već u domenu one “fabričke” greške “menadžera.”

Don Karlos, Dušan Plazinić, odličan. Da, odličan. Beograd je večeras imao jednog veoma dobrog Don Karlosa.  I koliko je umeća uneo u glas, čini mi se dvostruko više je uneo u glumu. Pred očima mi je bio junak, ljubavnik i nesrećan lik.

Knjeginja Eboli, Višnja Popov. Zar smo morali da čekamo juni i zrenje višanja, da bi čuli Gospođu Popov u roli u kojoj  uživa i ona i publika?

Dragoljub Bajić, kao Veliki Inkvizitor se predstavio kao Veliki Bajić.  Iskren sam, kao i uvek, očekivao sam od njega mnogo manje…  osećam da može kvalitetnije, znam da može, svi koji ga bolje poznaju od mene isto tvrde, a on i previše dugo “standardni Bajić.” Bravo za Dragoljuba Bajića.  Ako se ovaj kvalitet ponovi, prepotentno ću misliti kako je tome, bar malo,  doprinelo i ovo moje: Bravo.

Rećiće neko,preskočio sam Rodriga. Tačno, Vladimira Andrića sam ostavio za kraj. Neko ko je Prvak opere treba da peva drugačije. Kako?... Pa neka o tome razmišlja njegov kolega  i Direktor Janko Sinadinović.

Kao što mnogi pevači “preko noći” napreduju na lestvici operskog značaja, tako bi trebali i da skliznu sa nekog mesta, ako ne zadovoljavaju ili ne opravdavaju kvalitetom ranga koji im je dat.

Da ovde završim o pevanju. Možda je neočekivana “količina pohvala” sa moje strane… Ali, tako sam doživeo…

Uz sve dobro u vezi pevanja, ide i odlična režija i scenografija. Svakako da i to upotpunjuje pozitivnost opšte slike večerašnjeg operskog događaja… Događaja, koji sumnjam da će i jedan medij da proprati… Da je prvenstvena rukometna , ili vaterpolo utakmica na kojoj je bilo  300 ljudi, pisali bi, izveštavali… Ovako.. Odgovor je uvek isti ...Zemlja Srbija…

I ovo “zemlja Srbija” nisam napisao bez razloga. Zapravo, iako brzo pišem, pokušavam da ni jedan izraz ne upotrebim, a da nema “podebeo razlog”.

Elem, dođoh do kostima.  Da ne cepidlačim previše.  Ljiljana Dragović nam je podarila Španskog kralja bez krune, kape, kačketa…

Tu smo. Lično se zalažem da o operi ne pišu samo muzikolozi (od ugleda) kako sanjaju neki u Upravi Opere (oh pusti snovi).

Koji pak, muzikolog zna nešto o scenografiji, režiji, kostimografiji…?

Da se vratim, imali smo Kralja bez kape.

U sredini 16. veka, u javnosti, bez kape se pojavljivala samo sirotinja. Gospoda nije, takoreći, nikada skidala kapu, osim kada se klanjala pred damama.

Rećiće neko, a kad spavaju? Kada spavaju, nosili su, takozvane, noćne kape. I to svi, od jevrejina, vlasnika sitničarnice, do Španskog Kralja.

Hajde da odem malo u digresiju.

Verujte mi, digresije pišem smišljeno. Dva cilja su tu. Da bude malo interesantnije, a i da čitaoce podsetim na nešto što su propustili da pročitaju na drugom mestu, ili su zaboravili da znaju.

U Zemlji Srbiji (tu smo) desio se jedan veoma veliki incident zbog toga što “Knjaz nema kapu.”  (A samo je bio Knjaz i po rangu previše daleko od Kralja)

Nakon ubistva Knjaza Mihaila u Košutnjaku odvojen je pozmašan broj dukata da se napravi spomenik Knjazu, dostojan njegovog značaja, a na ponos sledećim generacijama. U tu svrhu je angažovan jedan od najboljih Austrijskih vajara. Čovek je završio višemesečni posao, maketa je odlivena u bronzi, spomenik je postavljen na grandiozno postolje, oko koga su reljefi najznačajnijih bitaka…. i…

Desilo se nešto slično kao u onoj priči: Kralj nema odela…

Tek tada je primećeno da je na konju Knjaz bez kape.

Neki pametnjaković iz našeg 21. veka bi tu rekao: Pa šta?

Nije bilo pa šta… Dukati su potrošeni, vajar nije mogao novac da vrati, spomenik postavljen, pukla bruka… Svet koji drži do pravila se smeje… I… Nakon par godina nesrećni vajar izvrši samoubistvo.

Nisam ovo pisao, zbog zadnje reči.  Sebe predstavljam kao humoristu. I sve vidim sa pozitivne strane.

Pa Tomašev peva i bez krune i bez kape, pred narod izlazi gole glave…  Peva dostojno Filipa II, u tom trenu vladara polovine poznatog sveta,… peva sa Elenom Baramovom,  Dušanom Plazinićem, Višnjom Popov, Dragoljubom Bajićem… Kada se dobro peva, ništa ne smeta… Smeta samo NEUKOST, BEZOBRAZLUK NEODGOVORNOST…  da skratim nabrajanje.

Odoh srećan u ovu toplu junsku noć… Volim da doživim nešto dobro.. Volim da pohvalim ljude, koje drugi, treći i peti,..  što pišu i piskaraju,..  radeći to  zbog novca, zbog plata,…  ne primećuju.

Pardon, zaboravih Ulaz. Ili sam to namerno ostavio za kraj…

Ako dolazite u Nacionalni Teatar, ili Operu, poznajete Svetislava Tomovića. Budite sigurni da ga poznajete i ako niste bili deset, dvadeset, ili čak 37 godina. (Nemojte da proveravate moje navode, čak i kada su cifre u pitanju, sem ako ne želite da traćite vreme.)

To je onaj gospodin u crnom odelu koji vam odcepi deo karte. I dalje je na tom mestu… Obiđe kolege,  gleda, podseća se starih vremena…

O njemu, Svetozaru Tomoviću  sam hteo da pišem u nekoj posebnoj inpresiji, ali me večeras “nateraše” da ga spomenem, a po drugima “udarim” kako umem.

Nahvatani su negde neki mladići u patikama, farmerkama, sa kariranim košuljama, zavrnutih rukava. Napisao sam nahvatani… jer tako obučeni ne dolaze mladići njihovih godina ni na razgovor za posao.

Takvi su se večeras motali oko vrata. Da li dvojica, ili trojica… Tomović je prvo bio ispred zgrade… Pozdravih ga po običaju… Na kraju predstave je bio naslonjen na jedan od pultova u holu…  Sa osmehom na licu, kao uvek… On je tu više iz lične potrebe, navike… A oni mladići kod vrata, kako “protokol” nalaže.

Dokle će da ide sunovraćivanje Opere? Od onih koji su nam za Novu Godinu podarili onu jelku (pisao sam o tome) ne može se očekivati kreativnost, ne može se očekivati da “cepače” karata obuku u kostime adekvatne predstavi koja se izvodi to veče…

Ali i večerašnji bezobrazluk, čak i neko poput mene, nije naslućivao kako može da se dogodi.

Možda će o Tomoviću jednog dana da se napiše drama. Kao što su napisane o garderoberima i čuvarima muzeja.. da vas ne zamaram sižeima… Ali o onima koji su sunovratili ovu  našu Operu, misleći samo o svojoj karijeri…… (da ne nabrajam šta još ide uz to… za ovo što sam napisao, ne mogu da me tuže, za nabrajanje bi mogli)… neće biti napisana ni humoreska… Da, ..ni humoreska, jer ne zaslužuju ni jednu reč ČAK NI HUMORISTE…

Ovde, bezobrazno, humoristički , prekidam…..

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/don-karlos-beogradska-opera-ivan.html