Johan Štraus, Slepi miš, Beogradska opera, Aleksandar Dojković, Evgenija Jeremić, Miroslav Markovski, Ljubica Vraneš, Ljubomir Popović, Marko Pantelić, bariton, Stevan Karanac, tenor, Vesna Marković, Mina Kovač Marković, Andreja Maričić, Stefan Zekić,...

UKRAS ZA NOVOGODIŠNJU

OPERSKU JELKU

Slepi miš, Johan Štraus. Zadnja preddstava u poodmakloj 2017.  Sa istom operetom je ispraćena i ona 2016. i bilo je lepo (pisano sa moje strane), onda se i na večerašnju predstavu došlo sa predubeđenjem da će biti lepo doživljeno. I bi tako.

Aleksandru Dojkoviću očigledno odgovara lik Fon Ajzenštajna. Odličan pre godinu dana, odličan i sada.Rozalinda, Evgenija Jeremić, Frank, upravnik zatvora, Miroslav Markovski, princ Orlovski Ljubica Vraneš… Sjajni… Rola Alfreda kao skrojena za  Ljubomira Popovića. Ako se želi postići pravi efekat kod publike sa nekom komičnom operom, onda je potrebno u postavu ubaciti Popovića. Zapravo svi u u predstavi bili dobri, a tamničar Froš, Andreja Maričić sugestivan do maksimuma.

I da konstatujem, najveći aplauz na otvorenoj sceni je dobila  Vesna Marković, kao Adela, Rozalindina sobarica. Da ne podsećam čitaoca na svoja “predviđanja i prognoze,” ona je neko koga će publika i u buduće da nagrašuje aplauzima. Samo ako joj se pruži nova i nova šansa.

Kao što rekoh, sve je bilo lepo… Lepo je i dirignet  Stefan Zekić izbegavao da se ne sunovrati… Ko od pevača uživa  da se šeta po ivici ambisa neka se drži Zekića… takvome adrenalin neće izostati…

Ne kvarimo sitnicama ukupan doživljaj… Ovako i treba da se završi operska, kalendarska godina.

Da, publici se obratio i Deda Mraz… Prigodne reči, želje… Ukomponovano u radnju predstave… Lepo i hvala… Ostali smo uskraćeni za ime deda Mraza, a ja mislim kako se iza brade, kape, odela krio Dejan Savić…

Kada je predstava poput Slepog miša u pitanju onda su i ona trapava dešavanja simpatična. Ako ste ovde pomislili na baletske igrače, misli vam idu pravim putem… Cupkali su veoma simpatično, otresajući nogama svakih desetak sekundi, kao mačići posle male nužde. Naravno i među trapavim mačićima ima ono koje je naj-naj trapavije. Igrač u košulji boje breskve… taj se sve vreme trudio da sustigne one visprenije…  Bio je ukras na šišmišovskoj poslastici, uz orkestar koji nije zvučao ni bečki, ni štrausovski… ali sve je prijalo u događanju gde su hor i solisti bili ispunjeni nekim unutrašnjim pozitivnim nabojem, koji uvek daje dobar rezultata.

Izostalo je 100 kineskih balona… Izostala su i deca u predstavi, ali ne mari… Opera je naša i mi smo valjda njeni. Iskreno  da li ova i  ovakva publika   zalužuje ovo što joj se nudi i prikazuje. Čovek treba da bude realan. Svi su skloni da kritizerski gledaju i slušaju šta dolazi sa druge strane rampe,… a šta je sa ove???

Sa ove je bila i jelka… Valjda publici na dar… A na jelki ukrasi u vidu magnetnih pločica za frižider.  Svaki trend vremenom pređe u kič… Gle čuda, u želji da vidim kako sve to stoji, uhvatim se za pločicu na kojoj piše “Leteći holanđanin.”  Kako baš za tu predstavu sa koje sam izašao u prvoj pauzi… Srećom, ne izvodi se godinama… Da imali smo jelku od pleha… Istu, prošlogodišnju…  Boja staro zlato… Napisao sam tačno pre godinu dana: Zašto ne pozovete neke od hiljade beogradskih likovnih umetnika… neka osmisle jednu, dve, tri… jelke. Napravite izložbu jelki… Videće ih desetine hiljada ljudi… Eto promocije za naše likovne umetniče, čije izložbe poseti u proseku, par stotina osoba…

Ovako ničeg drugog od ukrasa, na zgradi u zgradi… Da nije neko u žalosti?  Prošle godine sam napisao: Ne pravite se veći bednici nego što jeste… Ove godine moja poruka zaduženima za menadžment glasi: Prevazišli ste sami sebe!

Ipak neko se u ovoj kući trudi… I predstave budu dobre, kao ova večerašnja… Ona je ukras za opersku novogodišnju jelku.

E, u iščekivanju takvog doživljaja ljudi redovno dolaze u operu.

                                            David Naum

Put ka belkantu, Profesor Nikola Kitanovski, Velikani belkanta, Koncert posvećen kompozitoru Vinčencu Beliniju, Ljubica Vraneš, Mirjana Matić, Ana Stanković, Marija Čuposka, Aleksandra Jovanović, Nevena Đoković, Martina Koljenšić, Nikola Mikić i Stefan Aleksandar Puđa, Milivoje Veljić, Nikola Ranđelović, Vladan Đurković, Miraš Vuksanović,…

OD SLIKE, DO PRILIKE

Lepo je otići u ovo hladno decembarsko veče na koncert lepe muzike, lepog pevanja. Mi, u srpskom jeziku, ograničeni smo  brojem reči kada je opisivanje kvalitetnih muzičkih i pevačkih dešavanja, ali avaj…. Kada ljudima bude bilo potrebno, stvoriće nove izraze, tako bar kažu lingvisti.

Veče posvećeno Vinčencu Beliniju… to je u pravcu onog već opisivanog sa moje strane “Putu ka belkantu,” a na kome su već godinama profesor Nikola Kitanovski i njegovi studetni i saradnici.

 Ako ste čitali moje ranije tekstove, siguran sam, primetićete moju dobronamernost i želju da dam podršku mladim ljudima na putu umetničkog ostvarenja, … namerno ne kažem pevačkog i muzičkog, jer sticajem okolnosti, pišem češće o muzici, nego o drugom stvarima, koje možda poznajem i bolje, ali vratimo se na predstavu.

Na veoma dobrom sajtu  Ars creative,  napisano je kako je početak u 20,30  na sceni “Raša Plaović”, a Narodno pozorište je objavljivalo da je to trideset minuta ranije… Eto razloga da se čeka predstava uz piće… pa to iščekivanje je jedan deo draži svake predstave… Nije mi smetao večito hladan hol “Raše Plaović”…. Nije mi smetala ni više nego hladnjikava sala… Spadam u one  koji su se naslušali i nagledali mnogih predstava kako ovovelegradskih, tako i provincijskih, amaterskih, diletantskih,… tako da nikada neću postati deo razmažene publike, ali ću uvek rečeničnim korbačem da udarim tamo gde nema profesionalizma, a gde MORA da bude.

Znate li sa čim se gledalac prvo susretne kada dođe na neku predstavu, a u isto vreme to je jedino što ostane kao pisani dokaz da se jedna fantazmagorija dogodila????

Program! To je program. Često veoma luksuzan, preterano lusuzan, a ponekad na ivici bede. Ali to je već izbor organizatora,  a naravno ona prokletinja, koja se zove novac, diktira sve po malo, pa i izglede tih programa.

Večeras sam imao najprljaviji program u svojim rukama. Bled do nečitljivosti, a zamrljan... Iskrivljena slika, po obodima razliven toner, linije preko papira A4 formata, presavijenog na pola.  Ima čovek osećaj kako će da isprlja ruke od toga. Nisam to nikada sreo, čak ni u vreme štampanja sa “Geštetnerom”… Sigurno čitaoče, ne znaš šta je to… Da ne objašnjavam, veoma komlikovana tehnika pre ere foto-kopir mašina i kućnih štampača.

Ovo večeras je bilo ispod svakog minimuma koji je trebao da prati krinoline, smoking, profesionalno osmišljenu scenografiju…  Na zadnjoj strain programa 11 sponzora, ili… Nevidljivo…  A vidljivo samo “Mona,” “Hyundai,” “Večernje novosti,”… Nije mi jasno… Šta je ovde zajedničko… I još nešto, skoro trećina posetilaca je ostala i bez takvih “programa.” Razvodnice su ponavljale: Podelile smo sve!

Spadam u one koji čuvaju sve programe, pa čuvam i onaj prvi  (mislim na muzičke scenske programe) koji sam “pokupiuo” u ovoj istoj kući, ali kod Velike scene. Enriko Josif “Smrt Stefana Dečanskog.” Sumnjam da iko, osim istoričara umetnosti znaju za to delo… Onih teoretičara koji sede u buđavim prostorijama i ponekad izađu do neke scene, pišući, puni “autoriteta”  kao da su u nekoj četvrtoj dimenziji, bez osećaja za sliku, boje, pokrete… a sve je to scena, uz glas, reč  i muziku koja se čuje.

Ako tražite dlaku u jajetu u mom pisanju, prebacujući mi da pišem preopširno, moram da skrenem pažnju, pa ovo nije pri put… Mislim na program. U Domu Vojske, na jednom od predhodnih koncerata, već smo sedeli u Sali, kada nam je jedan gospodin, predpostavljam zaposlen kao stolar, ili vodoinstalater, razdelio programe… Možda vas iritiraju ove dve reči: stolar i vodoinstalater… Nikada ne pišem o nečemu za šta nemam podlogu u sopstvenom znanju (tačno, skromnom) i iskustvu (tu ću biti bezobrazan, pa ću reći ne tako malom.) Proveo sam u vojsci godinu dana i veoma dobro znam kako izgledaju stolari i vodoinstalateri u Domovima Armije.

Toliko o programu.

A u tom programu,  učesnici. Nisam do sada nikada pisao o pojedinačnom doživljaju o svakom pevaču. Mladim ljudima treba dati podršku, to je moto mog pisanja. Dati im iste uslove, dati im vetar u leđa, pohvaliti ih…  Večeras su nastupali:  Ljubica Vraneš, Mirjana Matić, Ana Stanković, Marija Čuposka, Aleksandra Jovanović,  Nevena Đoković, Martina Koljenšić, Nikola Mikić i Stefan Aleksandar Puđa…

Ovo je redosled iz programa, jer sam od onih koji veoma paze šta pišu, … Svestan sam, veći je broj onih kojima se moji tekstovi ne dopadaju, ali,… Bože moj… ovako vidim, ovako doživljavam… takve samo mogu da pozovem da me javno negiraju.

Elem, jedan od razloga št ne mogu da pišem o doživljenom kvalitetu izvođenja kompozicija je i nemogućnost postavljanja linije kvaliteta.  Naravno da je jedna “nulta linija” za one koji su tek upisali fakultet, a druga za nihove kolege koji već sutra mogu da stanu na scenu operske kuće. Ovde smo imali one koji studiraju, potom one koji su završili fakultet pre četiri, pa i pre četrnaest godina…. Na drugoj strani profesionalna scena… Na njoj su…

Gospodine Kitanovski vikali ste na kraju predstave nekoliko puta: “Bravo!”… sa galerije, odmah iza mojih leđa…  Aplaudirali ste… A ovo je vaše predstavljanje… Ovo je vaša predstava… do sada sam uvek vaš rad hvalio, jer je to zasluživao… Aplauze i “Bravo” ostavite iza scene… Publiku dovoljno animira (ili ne)  ono što je na sceni…

Milivoje Veljić je bio klavirska pratnja. Gospodin Milivoje Veljić. Mogu to da napišem, jer zaslužuje. Njegove kolege korepetitori mogli bi od njega mnogo toga da nauče… Sumnjam da će ikada naučiti da kvalitetno sviraju, ali bi bar mogli da ga slede u oblačenju i ponašanju na sceni… Često odustajem od pisanja svojih doživljaja nekog koncerta mladih pevača, kada vidim korepetitore u farmerkama, patikama,… uz svu srčanost i želju mladih ljudi da se prikažu u pevačkom umeću, razmišljajući danima o garderobi, šminki, scenskim pokretima… pojave se neki tek došli iz kuhinje, sa pijace, iz teretane,..

Večerašnja predstava je bila i režijski osmišljena.  Tu se potpisao Vladan Đurković., a kao “glumac” je u programu najavljen Nikola Ranđelović. Priznaću i režiser i glumac, a pogotovo pisac teksta, su me držali u potpunom neznanju do samog kraja dešavanja. Zapravo glumac je čitao tekst iz jedne obimne knjige velikog formata. Tako se štampaju samo Biblije (pogotovo one sa ilustracijama Gistava Dorea)  i Kuvari. Gospodin Ranđelović je čitao tekst napisan u prvom licu. Predpostavljao sam kako je to napisao sam kompozitor… Čitao je veroma loše… Zamuckuje,… ne interesuje me zašto, ali zamuckuje,… i do kraja zamuckuje,… I kada se tekst čita, ne maše se rukama, ili se Gospodin Ranđelović toliko uneo u “glumu”… da bi na kraju rekao… “Umro sam…. Moji posmrtni ostaci su preneti…” Naravno da sam bio zbunjen…. Režiser i gospodin Ranđelović, koji je najavljen kao glumac,  trebalo bi da znaju kako su samo dva glumca na srpskoj pozorišnoj sceni mogli da čitaju tekst, a da to bude ono pravo… Prvi je davno počivši Ljuba Tadić, koji je pred kraj života, u nemogućnosti da zapamti Platonovu “Odbranu Sokratovu i smrt,” sedeo na sceni i čitao… I bilo je isto savršeno u sugestivnosti, kao i na prvom izvođenju,… drugi je ovovremenski  Petar Boživić u čitanju zapisa “Svetog Nikolaja Velimirovića.” Ostao sam uskraćen za ime autora teksta koji je pokušavao da tečno i sugestivno pročita Nikola Ranđelović… Teksta koji je na moment bio veoma dobar, dozirane dužine, a ponekad, u opisima radnji opera, nepotreban i dug… Ako su posao za večerašnju predstavu režiser i glumac uradili bez novčane naknade, mogu da dobiju prelaznu ocenu, bar kod mene, koji sam ljubitelj (hajde neka bude skromo samo to, ljubitelj)  mono-drama, kako onih radijskih, tako i scenskih.

Za svaku pohvalu je scenografija Miraša Vuksanovića. Takoreči “ni od čega” je napravio vizuelni doživljaj. Poseban utisak je projektovana slika  Belinija. “izlomljena u dve dimenzije.” Često unapred znam kako ću sliku neke scene dugo pamtiti. Ovo je baš to.

Moram još nešto da napišem, iako ne volim da iznosim svoje ideje… Ako je već režiser hteo da se čita tekst u prvom licu… Glumac, očigledno, nije imao vremena, ili snage da ga nauči napamet… mogao je istog glumca da u toku izvođenja kompozicija, (dok je u polumraku)  “zaposli” da piše, perom i mastilom,… što bi u sledećm pojavljivanju “pročitao”… Eto efekta, eto logike… ali nije sve svakom dato…

Veoma je lep gest profesora Kitanovskog da javno pokaže svoje učenike. Još je lepše sto sa njima poseti i nekoliko gradova po Srbiji i tako približi, ono gore već spomenute lepo i kvaliteno pevanje ljudima koji su uskraćeni za skupe muzičke projekte…  Uskraćeni od “moćnika”  i za TV snimke tih projekata… jer bi to bio dokaz “kvaliteta”… Naravno da pratim i ono što se događa van Beograda (iz medija,koji skoro nikada nemaju iskrenosti koju ovde čitate) … pa makar to bili i nastupi studenata….  pa zar bih smeo ovako bez zadrške, sa dozom cinizma da pišem o dešavanjima???

Možda se vidimo na nekom sledećm koncertu ovakve vrste… Uskoro, siguran sam ne….

                                                  David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/12/sunovrat-puta-u-belkanto-nikola.html

.

Novogodišnji gala koncert, Vojvođanski Simfonijski Orkestar, SNP, Milijana Nikolić, Novi Sad, 2017.

Novi Sad 24. decembra 2017. 20 časova, SNP, scena  “Jovan Đorđević,” Milijana Nikolić i Vojvođanski Simfonijski Orkestar. Dovoljan razlog da se iz Beograda krene ka tom događanju.

Već u holu, pred koncert, svečarska atmosfera. Nisu tome razlog samo predstojeći praznici. Moj zaključak, odmah na početku: Novi Sad voli Milijanu Nikolić, a ona je to opravdala, dobivši aplauze koje želi svaka operska diva.

Ako se konstatuje da je to bilo jedno divno veče svetskog  mecosoprana i mladog i veoma kvalitetnog Simfonijskog orkestra, dovoljno je rečeno. Što se tiče Milijane Nikolić, sa moje strane,   kvalitet koji se očekivao, je i dobijen. Njen glas i scenski nastup su nam,  na sreću, a i na žalost poznati preko video snimaka. Večeras je, dalo se primetiti, inspirisana i mestom i publikom. Zato je i doživljena u pravoj meri, što je i pokazano ovacijama publike. Orkestar je iznenađenje. Uz dirigentsko vođstvo Emila Tabakova, pokazali su prefinjen osećaj za Štarausove valcere i temperament u polkama. Sa svima onima sa kojima sam podelio utiske nakon predstave,  složio sam se kako je tih valcera i polki bilo previše. Čak u jednom delu koncerta nakon uvertire operete “Slepi miš", ide polka, pa valcer, pa polka, pa valcer…. !!!! Valjda onoga ko je birao večerašnji program neće zaslepiti ovacije publike da ne razmisli i u nekom sledećem sličnom dešavanju, ili predvidi pauzu, ili ceo koncert osmisli tako da da ne traje čitava dva sata. Jer moglo se očekivati da će se od Gospođe Nikolić tražiti više od jednog bisa, da će svaka njena numera biti propraćena ovacijama.

Oni koji čitaju moje impresije znaju kako reagujem i na one sporedne, a veoma bitne efekte.

Već spominjana publika, svojim svečanim odevanjem mnogo više od beogradske, ceni hram kulture u koji ulazi, ima prefinjeniji i otmeniji respect prema izvođačima. To se ogleda od odevanja, do (svuda zabranjene) upotrebe mobilnih  telefona tokom koncerta.

Na mene je poseban utisak ostavila scenografija. Dočarana je salonska prostorija, sa rustičnim zidovima oblepljenih plišanim tapetima, sa draperijama iste boje, a potpunu simetričnost  narušava samo jedan prozor. Cvetni aranžmani, bogati, a jednostavni. Simbolika u dve boje, zagasitocrvenih božićnih zvezda i belih hrizantema. Šteta, u programu nije navedeno ime scenografa, kao i režisera snimka na video bimu. I u ovom drugom slučaju je profesionalac za svaku pohvalu, neko ko, sa jedne strane, poznaje dela koja će biti na repertoaru, a sa druge, neko ko se precizno  “dogovorio” sa snimateljima i omogućio da se vidi ono što je u svakom trenutku najbitnije. Ovde je  veoma bitna još jedna konstatacija. Publika je pošteđena kranova sa kamerama, koji zaklanjaju vidik, a od nekoliko kamermana se mogao primetiti samo vrh objektiva jedne kamere, koja je bila zaklonjena dekorom.

Uz sve i veoma temperamentni dirigtent Emil Tabakov, je bio ne samo inspiracija za orkestar, već i za publiku.

A osećaj u ovih nekoliko sati nakon koncerta? Svoje impresije uvek pišem nakon događanja, bez obzira na umor i želju za snom. Osećaj…

Beograd može samo da žali što neče doživeti u prednovogodišnjim danima jedan ovakav koncert. Možda sličan, ali ne ovakav.

Milijana Nikolić će put sveta, put velikih operskih scena. Jer tamo joj je i mesto. Vojvođanskom Simfonijskom Orkestru poželimo da budu ovakvi i bolji, da se sa njima ne ponosi samo Novi Sad, već i cela Srbija. A nas,  publiku, bar ovu beogradsku, neka Bog pogleda.

                                                            David Naum

Pročitajte o istom događaju, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/12/gala-koncert-24-12-2017-novi-sad.html

Vincenzo Bellini, Norma. Beogradska opera. Sanja Kerkez, Dragana del Monako, Dejan Savić, Maja Janušić, Dejan Mitrović.

Ipak sam za Bravara (ali pravog)

Za groznicu ovosubotnje večeri smo imali “Normu”.

Kakvu “Normu”?

Podgrejanu “Normu.”

Od dosadašnjih 5 (pet) predsatva gledao sam i slušao samo četiri. Već pisano kako nisam toliko operski mazohista da u zadnjih deset dana protekle operske sezone (u vrelim danima juna) odslušam tri “Norme.”  Predpostavljam kako je Uprava Beogradske Opere stavljanjem premijere takve opera za kraj sezone imala neke “posebne  namere.” Ne sumnjajte kako uvek imaju neke “posebne namere.”

Tek večerašnja predstava je bila podgrejana, ispod sobne temperature.  Možda je to Upravnik (komplet) pozorišta Gospodin Savić pokupio pelcer  na nekom putovanju npo Istoku. Onaj ruski metod, kada ti je hladno, jedi sladoled. Bilo bi preskupo da se daje sladoled posetiocima, pa je isključeno grejanje. U holovima potpuno, na galerijama ispod pedeset procenata. Smanjeno osvetljenje u holovima na minimum. Niko ne zna šta je u pitanju. Nacionalni tetar je odavno postao kuća žalosti.

Hvala lepo za te “istočne” recepte, meni više prija nešto “afričko”.

Priznajem, nisam imao nameru da pišem o sramotno hladnoj operi,… ali i kome da pišem… Članovi Uprave navodno "ne čitaju" ovo (hvale sa tim), članovi administracije i onako ne rade svoj posao kako treba, a i za čitanje na internetu ima (za vreme radnog vremena) zanimljivijih stvari od ovog… A ansambl, muzičari, hor… Oni jedna čekaju da otaljaju “stvar” i odu kući…  Gospodo, pa to se vidi, to se čuje. Ako vam je nešto dosadno da radite, skinite sa reperotara. Već je pisano kako je ova predstava promašaj.

Večeras su svi otaljali stvar.

Nisam hteo ni o tome da pišem… Uopšte ne pišem o svim predstavama koje slušam, gledam… Već sam pisao kako je za mene Opera Hram… Ali ne baš da se u njemu krstim više puta nego kada sam na crkvenoj liturgiji.

Čak sam se spremao da pohvalim adminitraciju. Na “Nabuku,” gle čuda, koji je popunjavao groznicu subotnje večeri, pre tačno sedam dana, moje oko koje sve primećuje, vidi pomak na bolje.

Ali, avaj… Savet!  Ne hvalite ljude iz Opere, ako urade nešto dobro, to je zato što su “pogrešili,” omaklo im se.

Objasniću vam pitanjem:  Koja je razlika između Maje Janjušić  i  Dejana Mitrovića?

Ovaj drugi prevodi libreta, a Maja Janjušić titlove. Ili (umrli su garantovano, a nisu bili svesni) Tomistokle Solera je pisao libreta, a Vinčenco Belini je komponovao po titlovima.

Neko će reći sitnica… ali kada se nakupi pet sitnica, uz loše pevanje, lošu režiju, loše dirigovanje… I onda može da se desi, šta je moglo da se desi.

Uostalom da li je neko drugi pisao o novim pristupima prevoda libreta operskih dela??? Ipak sam ja onaj mali pisac i humorist, koga zanimaju sporedne stvari, drugi, pametniji, obrazovaniji i iskusniji, neka se bave “velikim i bitnim” stvarima.

Već na pomenutoj predstavi od pre sedam dana sam pomislio kako će biti upaćena po tome što je inspicijent spustio zavesu do pola, a publika je aplaudirala, akteri se poklanjali… Ostaje uporan, nije hteo da je vrati nazad… Večeras, još gore. Zavesa se spusti do pola, akteri se poklanjaju, zavesa  pokušana da se digne, ne zaustavlja se i onda se spušta takvom brzinom da je šipke koja je držala poravnjanu donju ivicu tresnula o pozornicu… Ništa osim jednog  jedog ženska  vrisak sa drge strane rampe..  Sanja Kerkez je na vreme sklonila I sebe I korpu sa cvećem… Može samo da žali sutrašnja žuta štampa za jednim senzacionalističkim naslovom.. Nije moja namera da ovde spominjem imena, upirem prstom… možda je neko mlad, neiskusan, ali…. Ali… Zar moguće kako u Operi sve škripi, ništa ne štima, sve preti… ? Možda ovo što sam primetio, niko od “moćnih” I “odgovornih” nije video, čuo,…

Uostalom operska “sigurna kuća” je večeras bila prazna. To je ona loža 1, na Prvpoj galeriji Desno. To je više nego sigurna kuća u rukovodioce I “rukovodioce”..  Tu su sigurni, ne može publika u pauzama da im priđe, da ih zamoli da sednu pored njih (mislim pored publike), pa da zajedno odlušaju i vide šta se daje kako izgleda i kako zvuči.

Upostalom, ljude za tu “sigurnu kuću” bira Vlada. Naša vlada. Biraju oni koji ne dolaze u operu. Ne znam samo ko ih “savetuje”… Da li i ti “savtnici” dolaze da slušaju operu. Ma znam, znam mnogo više nego što ovde pišem..

Rećiće neko kako imamo jednu primadonu za poslanika u parlamentu. Imamo primadonu, ali primadonu publika može samo da vidi  i čuje (više vidi, nego čuje) godišnje u nekih 4 predstave.  Ako je neko tu narodnu poslanicu video u gledalištu opera, neka me obavesti. A opera, kao i sve druge scenske umetnosti ne zvuči i ne izgleda ni približno sa jedne i sa druge strane rampe.

Elem, da se vratim na temu. Imamo VD Direktora Opere. Već više od godinu dana. Možda je nekome podneo izveštaj šta je uradio i čemu može da se podči. Publici nije podneo izveštaj. Moja malenkost je već konstatovala kako isti neguje loše tenore u beogradskoj Operi, kako bi on (VD) bio najbolji. Možda grešim. Možda samo ja smatram kako je on najbolji tenor u Beogradskoj Operi. Priznajem, previše sam subjektivan.

Znajte to je deo stare igre naše drage i premudre  Vlade.  Na funkcijama pojedinih veoma značajnih institucija, koje ponekad zapošljavaju i  stotine umetnika, godinama drže osobe koje samo “čuvaju” mesto za onog ko treba da dođe, a koji je političkom funkcijom (mnogo plaćenijom) “sprečen na određeno vreme.”

Sa druge strane te sa “titulom” VD, drže na kratkom lancu, mameći ih šargarepom na veoma dugom kanapu. Ne bude li “na liniji,” jedan mejl i taj “leti”.

Ne znam šta se čeka???

Zna li neko, ko se čeka da dođe u “sigurno kuću” Beogradske opera. Da nije na to mesto pikirala primadona koja je dva puta (bezuspešno)  konkurisala na mesto profesora Fakulteta Muzičke Umetnosti, ili se čuva za  pevačicu koja preko noći dolazi, u toku druge noći napreduje,… u toku treće noći… ja baš ne držim sveću da znam šta se noću radi… I da je tačna tvrdnja da je…  a dao Bog ne radi se sve javno u ovom novogodišnje osvetljenom Beogradu.

Elem, ako je potreban tenor da Bude Upravnik Opere, postoji.. Postoji onaj ko dobro peva i ko zna kako treba da se peva… Nikoala Kitanovski. Mislite da lično poznajem čoveka? Ne… Ali znam šta radi i kako radi. Pratim to.

Zar će ljudi koji vole umetnost, muziku, operu… dozovliti da nam odlučuju oni koji puni snebivanja se opravdavaju: Eto nije hteo niko drugi, pa sam se prihvatio…

Može, neka se prihvati i taj i takav i neko drugi i neko  peti, ali posle šest meseci, posle godinu dana, ako nema rezultata, hvala lepo… Do viđenja, nikad više… Zbogom!

Ako nekima na odgovara tenor, ima i baritone. Opet Nikola, ali Mijailović. Pa sigurno nije prelazio grnice Srbije samo u sindikalnim posetama operke kuće, poput mnogih “operskih veličina.” Ove reči su iz vokabulara onih rukovodilaca koji lamentiraju nad sudbinom svojom i sličnih, preteći drznicima koji pišu samo svoja viđenja.

Hoćete li basa za Direktora… Ima, na desetine sposobnih, onih koji su se dokazali, kao umetnici, kao pedagozi. Onih koje ceni ovaj grad. Da vas ne zamaram na ovu temu.

Ali “sigurna kuća” će opstati… Još dugo… to je moja procena, a što se tiče procena do sada nisam grešio… Podržavaju je dva bračna para, dve ocvale primadone i dokazana sviračica na pištaljki.

A kada smo kod sindikalnih prelazaka granice Beogradskog Pašaluka, “pisac” na sajtu pozorišta se svesrdno odužio “delegaciji”.

Citat: Драмска експресија, изванредна карактеризација ликова, савршена оркестрација, богат и разноврстан језик и лепота мелодике главне су карактеристике овог ремек-дела оперске уметности чије је протагонисте публика у препуној сали наградила на крају представе вишеминутним бурним овацијама и узвицима „браво“.

Da li se ovde radi o “Otelu,” kao dramsko muzičkom delu,  koji je izveden u Osjeku, ili o izvođenju??? Da je “nakićeno”, jeste nakićeno. Ako mogu tako savršeni protagonisti, sugestivni uz “lepotu” i meledije, sposbni  da sve to prirede  i “izvuku iz sebe” u sindikalnoj poseti, što onda i nama to ovde ne priušte. Ili bar ne obaveste publiku kada su raspoloženi da budu savršeni, pa da dođemo i divimo se tom “čudu.” Ja ću sa svoje strane tri puta lepšu priču da “nakitim”.

Večerašnja “Norma” nije dostojna ni jedne Operske kuće.

Ali koga je to još briga, osim mene? Protagonisti će da uživaju u nedeljnom ručku, publika je zaboravila o onome što je bilo, mediji se neće ne osvrnuti o događanju kome je prisustvovalo petstotinak ljudi….

“Uskoro će “Slepi miš”… Za kraj godine… Biće i kineskih balona, bacanih sa treće galerije… Radujem se i jelki u holu.. Makar bila onako sramotna kao prošle godine… Posvetio sam joj i tekst i fotografiju…

Sve po starom.

Na napušta me misao… Bravar je dolazio u pozorište u operu…  Pre predstave se samo ugase svetla na minut i popuni se sredina prve galerije… Oni koji danas znaju šte je dobro, pamte ta vremena.

Ovaj današnji Bravar i da dođe ne bi znao ni gde je, ni da li je ono što vidi i čuje dobro.

Vratite nam pravog bravura, opera će nam zvučati mnogo bolje.

Na kraju, ne bude li valjao novi bravar, menjaćemo i njega... Ako su drugi našli kvalitetne bravare, što nebi i mi.

                                                                   David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla. Ne znači da ako druga osoba sedi pored prve, čuje vidi i oseća slično;

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/12/sprdnja-sa-belinijem-beogradska-opera.html

Đakomo Pučini, Toska, Ana Rupčić, sopran, Vuk Zekić, Janko Sinadinović, Dejan Savić, Beogradska opera, beogradska publika, nekulturna, neobrazovana, bez manira i poštovanja za umetnike, umetnost i institucije kulture.

OVO JE TOSKA

Noćas nisam planirao da pišem o operi.  Planirao sam da pišem “O reinkarnaciji”… Da, onoj karmičkoj… Ipak spadam u one koji veruju u čudnovate stvari, ali desilo se čudo u Operi.

Na programu”Toska.”

I?

Najavljivan je Vuk Zekić, kao Skarpia? Pohvalio sam njegovo nagrađivanje.

Tačno, samo diploma (ali koja mnogo govori), od strane Operske kuće, ali biti u društvu Nebojše Babića i Dragutina Matića nije mala stvar. Biti u društvu onih koji su (spoljni, honorarni, gosti)… a svi nagrađeni… Za redovno zaposlene nije bilo nagrada… Gle čuda…

Elem, Vuk Zekić, koga sam nekoliko puta kritikovao, iako ovo nisu kritike, nego impresije… Doživljavao sam ga u nekim predstava loše.. iako sam za njegov nastup u “Đani Skikiju” napisao samo jednu reč: Fenomenalan!

Složismo se ja - Uprava i upravini kritičari… Uvek sam tvrdio da isto mislimo, ali samo ja pišem i govorim bez cenzure. Tunjavi tunjavo.

Da se vratim na večerašnjeg Zekića. To je Skarpia. Silovit, beskrupulozan, ostrašćen… A Gospodin Zekić kultivisao glas… Zamerao sam mu preglasnost… Ravnolinijsko pevanje na 300 decibela.  Večeras iznijansiran. kao nikada do sada… Očigledno i ume i može… Ili ga je velika rola pevački i glumački izbalansirala, ili je Florija Toska bila toliko isnpirativna da pruži rolu za pamćenje.

Bravo Zekiću!

A već spomenuta Floria, Ana Rupčić je ne samo lepa žena koja lepo peva.. Ona je na sceni i dama i ljubavnica, spremna na svaku žrtvu. Ana Rupčić je svojim pevanjem večeras  natarala suze na oči osobi pored mene.

To je ona osoba što mnogim trkačima po sceni Beogradske opera nedvosmileno kaže da su drekavci, druge savetuje da se manu pevanje i late se nekog posla za koji imaju više predispozicija… To je ona osoba kojoj operski (ne)moćnici prete prijavljivanjem ministarstvcima… i.. i.. i…

Na žalost, ni publika ni operski (ne)moćnici ne znaju kako je opera mesto gde se plače, zviždi, aplaudira i gađa jajima, paradajzom i,.. i… i… Ne znaju oni to, njihovi životni pogledi su sindikalno uštrojeni, njihovo interesovanje ne prevazilazi kvadraturu TV ekrana, u političkom su katastru i moraju da budu dobri i na liniji. (ne umetničkoj naravno, jer oni koji su ih postavila ne zaviruju u zdanja gde se čuje Pičini, Vagner, mocart) Uostalom, oni uopšte nisu bitni.

Ana Rupčić, večeras nije dobila cveće.  Naravno, to je zaobišlo i Zekića. U ime publike, izvinjavam se Gospođo Rupčić. Pre godinu dana sam se isto tako izvinio vašoj koleginici Sanji Kerkez. Cveće ne donosim u operu, je od one fine gospode koja  prodaju ulaznice, pa sve do ljubaznih razvodnica i šarmantne  devojke koja prodaje piće,… svi znaju da pišem. Ne želim da neko od administrativnih u upravljačkih (ne)moćnika pomisli kako protežiram ovog, ili onog… Ne zbog sebe, već zbog vas koji vredite. Ne želim da im uz svu prljavštinu iz usta izađe vaše i moje ime. Jer i onako čak oni, okarakterisani drekavci, šire glasine o plaćanju, … o nekom plaćanju… 

Za njih postoje samo kategorije, novac, interes, veze,... 

Gospođo Rupčić, niste dobili cveće od publike koja nema ni mere, ni ukusa, ni poštovanja prema umetnosti i umetnicima.. Pogledajte samo kako izledaju. Niste dobili cveće, ali ste nekom naterali suze na oči… Nije bitrno ko je to i koliko zna o muzici, jer svaka suza izazvana ljudskim glasom, ili muzikom isto vredi.

Gospodin Zekić i Gospođa Rupčić su večeras imali problem, a problem nije bio samo operski, već i pevački. Janko Sinadinović je tumačio Maria Kavaradosia.. Priznaću, u svakoj “Toski” čujem Pavarotija. I svakog Maria ocenjujem koliko je glasovno “dobacio” do Pavarotija.

Janko Sinadinović i previše stenje, krešti, tessteriše na sceni da bih ga poredio sa Pavarotijem. I sa onih deset glumačkih gegova: zaljubljen, tužan, besan,…. Sa tih deset gegova koje poseduje je za mene je uvek žalosno predvidiv.

Očigledno može mu se. A i publici … onoj gore, (ukratko)  opisanoj,… je veoma drag. Dobio je na sceni više aplauza  i  od Zekića i od Rupčićke…

Već sam pisao kako predstava može da bude odlična, a da orkestar, ili hor, ili glavni protagonisti zataje… ovog puta je orkestar bio mlak. Naravno, dirigovao je Dejan Savić.  Mislim kako bih se u Beogradu najviše radovao kada bih čuo ovacije u publici upućene Dejanu Saviću. Sudeći po “informacijama” sa sajta Nacionalne Opere on dobija ovacije, čak i u dalekoj Koreji. Drugi izvor po tom pitanju nemam, a tom izvoru verujem je je uređivač sajta, između ostalih ove godine dobio pohvalu Uprave i Upravi drage kritike.

Večeras na program nije bilo ime osobe koja je prevela libreto. Ko je čitao moj jučerašnji osvrt zna kako sam reagovao na nepismenost… Kad večeras, … nekih 5-6 majstora navedeno, a nema Nade Carine.

Daleko od toga da su mi prevodi Nade i njenog supruga Koste prirasli za srce… Pisao sam i u vezi toga… prate me još iz dečačkog doba, kada su bili zaštitni znak špageti vesterna, ali ovo večeras…

Ipak da ne umanjujem vrednost večerašnjeg događaja.

Ima nade, ima budućnosti za Beogradsku operu. Može da se doživi nešto ne samo lepo, već izuzetno… Ima  opera i Zekića i Rupčićki… Ima u publici onih koji znaju šta je dobro, ima i onih koji znaju “malo više od muzike,” i onih koji plaču kada je nešto posebno i onih koji smeju drekavcu da kažu da je drekavac, a dami da je dama. Ima i onih koji umeju i smeju da kažu: Ja jesam u publici, ali ne pripadam njima.

Odoh da pišem o reinkarnaciji.

Ne verujem kako ću uskoro da pišem o Beogradskoj operi. Čeka me tekst o reinkarnaciji, sem ako se ne desi nešto izuzetno… Ponoviću, najviše uživam kada pohvalim nekog umetnika. To znači da me je svojim radom ispunio, oplemenio… To znači da sam mu, ili im  zahvalan… Tekst je samo malo uzdarje. Cvet od reči koje večeras pripadaju Gospođi Rupčić i Gospodinu Zekiću… Sve ostalo će i onako da se zaboravi.

To ostalo je kolateralna šteta.

Pa to i nije bitno.

Odoh da pišem o reinkarnaciji.

                                            David Naum

O istoj temi, ali od osobe koja je sedela pored. 

To ne znači da se isto čulo, videlo, osetilo:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/akomo-pucini-toska-ana-rupcic-vuk-zekic.html

Beogradska Opera, Don Đovani, Vladimir Andrić, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Ivana Raković Krstonošić, Sofija Pižurica, sopran, Dragoljub Bajić, Katarina Grčić Nikolić, Kristina Jocić, Marko Boemi, Alberto Triola,….. Piše David Naum

Don Giovanni made in Serbia.

Naslov bi mogao da bude i: Umeće pretvaranja zabavne priče u doživljaj pun dosade.

Tirsu de Molini  prvi je posvetio dramsko delo liku (izmišljenom, pod imeno Don Huan) zavodnika pod imenom  “Seviljki zavodnik i kameni gost,” objavljenoj u Španiji 1630. g.  

Najuticajnija verzija od svih je opera Don Đovani (Don Giovanni), koju je komponovao Mocart  1787. Libreto je napisao Lorenco da Ponte, uz pomoć čuvenog istorijskog zavodnika Đakoma Kazanove. 

Inspirisao je DonHuanizam i romatičara Puškina (ni malo insteresantan dramski lik ostarelog zavodnika…) hahaha… Tako je kada Rus sagledava i tumači zavodnika, i filozofa Kjerkegora (to je već filozofija koju uvek iznova čitam),  sarkastičara Bernarda Šoa (celog ga toplo preporučujem, čak i onima koji su duplo mlađi od mene), sve do  apsurda Albera Kamija, a to je već nešto što se sa svakim novim čitanjem dobija kao nova dimenzija.

Pomno pratim Don Huana kroz umetničko stvaralašto, iako, iskreno rečeno, od njega nisam ništa naučio.  Preporučujem po tom pitanju Giacomo Casanovu, jer ne samo da je životniji, već se, između ostalog, kao savetnik i umešao i u pisanje libreta za Mocartovog  Don Huana.

Kao što danas postoji statua (izmišljenog) Don Huana na Trgu Refinadores u Sevilji, tako će (siguran sam) Beograd jednog dana biti preplavljen statuama umišljenih operskih pevača, umišljeno-prepotentnih političara, brojnih sveznalica iz kulturnog života, koje su nas učile (čak) i koja je beogradska gospođa pre Drugog svetskog rata pravila najbolje šne-nokle, a koja je gajila najlepše muškatle (Pa zar taj sveprisutan od najcrenjeg Kongresnog komunizma, gde  je slovio za govornicom, do petookrotobarskih “promena,”… već nema spomenik???) I uvek je rukovodio i pametovao….  (u svim sistemima i pod svim režimima)… Naćiće se, siguran sam i spomenik sadašnjoj publici, jer trenutni  umetničko-istorijski apsurd bez nje nije kompletan. Jer njihovo orgazmičko aplaudiranje, svemu, bez mere i kriterijuma, je po pravilima “Seksualnog bontona”, koji trenutno pišem… Pa zar ima kriterijum neko, ili neki, ako nikada ni za šta nije rekao da je LOŠE?... Jer zaboga srpska  “elita” ne greši… Gde je ona to je i  IN  najbolje… Podignimo im spomenik što pre, neka oni koje ti I takvi hrane lažnim aplauzima, izdvoje neki dinar za donaciju… I onako svečana odela, cipele,… drže isključiveo za slavu komšijine ćerke, ili “za ne daj Bože”… Ma u Operu i na koncert može i u odelu u kome se ide na pijac…  Uostalom samo je u svetu količina garderobe u obrnutoj srazmeri sa uzbuđenjima… Ovdašnja publika, natrontana perjanim jaknama, flanelskim  pantalonama i zimskim čizmama, je dobro podložena za vruće vezuvske aplauze.

Gle čuda, večeras je i gospodin VD Direktor Opere došao u sakou, plus bela košulja, plus kravata. Takav nije viđen u direktorskoj loži.. Čak i kada je imao u poseti višeministarsku delegaciju, koja je izdržala samo prvi deo opere, nije ih udostojio večerašnjeg stajlinga.

Ma koliko neko bio ljubitelj opere, književnosti, slikarsta,…. Ti srednjovekovni zavodnici su u vremenu dvadeset prvog veka i previše smešni. U vezi Don Huana može mašta da ide u beskonačnost, ali njegov živi pandam Casanova je imao prilike da oseti čari samo kod 132 ženske osobe. Davno sam psisustvovao proslavi pevača jedne zagrebačke grupe koji je slavio svoju hiljaditu devojku, a čovek i danas peva u podomaklim godinama)

Večerašnji Doh Huan, mislim onaj scenski, sa svojim pevanjem i glumom ne bi mogao da “osvoji” ni dve žene. Vladimir Andrić, niti poseduje držanje plemića, niti ponašanje zavodnika. Kolege neka mu kažu kako je pevao, a ja ostajem pri gornjoj tvrdnji, jer mi je više ličio na nekog zbunjenog studenta iz provincije, koji se uželeo “one stvari,” nego na osvedoćenog srcolomca, prevaranta, hohštaplera,… itd., itd.,…

Za razliku od Huana, njegov sluga, Leporelo, u tumačenju Dragoljuba Bajića je bio nešto veoma dobro, između minhauzenovske prevrtljivosti, do sančopansovske odanosti. Gospodin Bajić se veoma dobro snalazi u komičnim operama i ne samo glumački, gde bukvalno briljira, … već i pevački.

Njemu se najviše približio Gavrilo Rabrenović, u liku seljaka Mazeta, da li inspirisan Bajićem, ili čarima svoje neveste Cerline koja mu je darivala "celu sebe" (Tumačila ju je Sofija Pižurica), tek umirao je i dizao se iz mrtvih.

O ostalima… o ostalima kasnije, ima još toliko stvari koje moram da smestim u noćašnje pisanje… Pa tek je minut do ponoći…

Snežana Savičić Sekulić i Ivana Raković Krstonošić se sigurno neće proslaviti večerašnjim nastupom. Reklo bi se u tri reči: sve po starom.

Zar nekoga čudi što su onda samo tri pevača pohvaljena. I da se među spektakularno najavljivanim premijerama protekle sezone izdvojo jedan “Đani Skiki.

………

Na prostorima ovdašnjim, pričati od DonŽuanizmu koliko je (uopšte) efektno… Zar nas nije legendarni Kusturica (danas samo to i ništa više), počastio scenom “ljubavnika: koji u kafani naručuje, ne pitajući žensku osobu pored sebe šta želi. Čovena rečenica: “Za mene pivu, a za pićku sok.” Govori sa sedam reči ono što ne bi holivud mogao da objasni u 7000 izgovorenih rečenica.

Ako tome dodamo i vic koji su svi čuli. On njoj kaže: “Vidiš, ono ti je mesec, a ono tamo su ti zvezde… Dosta je bilo romantike, skidaj gaće!”…. Jasno je da i večerašnji “Don Huan” dolazi kao pelcer, na tlo, gde ne buja ni romantika, ni kultura… Hoće li se šta od večerašnje predstave “primiti” u nekom muškarcu, videće se… Romantizam i ljubavna ispunjenost srpskih dama se kreće od hiperinfantilne poezije Mike Antića,  pa preko  glasnih uzdaha za rečenicima seksualnih apstinetkinja (saučešće na delu) iz Mojsilovičkine kuhinje i manipulantskog traćarenja “književnice,” koja je više knjiga napisala, nego što ih je pročitala. Mislim da joj je Bjelica zaštitni znak.

Da sve ono zakitim i jednom anegotom Kneza Miloša. Podsećam samo, njegovi sin Aleksandar je sazidao zdanje u kome se večerašnja predstava odigravala.

Spomenuti Knez Miloš (nepismen) je poznat po brojnim “propisima” koje je izrekao zapisničarima, koji su uvek bili unjegovoj blizini u trenucima kada bi uvideo šta je u interesu novostvorene države. A jedna od tih zakonskih (u to vreme skupštinska demokraija nije postojala) odluka je glasila: “Svakome ko peva, a ne ume da peva, kao i svakome ko sere na sred  puta, udariti po deset batina. (Po turu).”

Naravno da uvek reagujem na nepismenost onih koji primaju platu (državnu) radi svoje “pismenosti”… Sebi dozovljavam greške, jer nisam za ovo ovde plaćen, a u tekstovima koji su u knjigama i medijima, greške idu na dušu lektora.

I danas sam imao nešto što ne trpim….

Kada smo kod zdanja, da napomenem, danas je dan Nacionalnog pozorita. Malo upoređivanje. 11 glumaca je dobilo diploma za umetničko stvaralaštvo, a samo 3 operska pevača. Čuda i parapsihološki fenomeni su moje uža specijalnost. Nagrađeni su Vuk Zekić… (za njegovo ostvarenje u nagrađenom “Đani Skikiju” sam izrekao samo jednu reč. Fenomenalno). Nagrađen je i Nebojša Babić i Dragutin Matić. Sa moje strane je o njima pisano u superlativima u više navrata…. I? I NIŠTA VIŠE!... Naravno da mi je drago da su moje procene za “Đani Skikija” (podvlačim jednočinka) i navedene pevače bile ispravne.

APSURD!

Pa apsurd je da su sva tri pevača samo GOSTI na beogradskoj operskoj sceni. Nisu stalni članovi operskog ansambla, što znači…. Što znači, da je od svih zaposlenh NIKO nije zasluzio pohvalu.

Znači li Vam to nešto?

Da li to potvrđuje moje pisanje i pisanje osobe koja je u svemu, pa i u doživljavanju opera “gora i zahtevnija” od mene????

Elem, sa večerašnjim Don Huanom niko se neće proslaviti.  Ni reditelj Alebrto Triola, ni dirigent Marko Boemi. Neće se proslaviti ni kostimograf Katarina Grčić Nikolić, toliko puta do sada hvaljena sa moje strane.

Večeras smo imali Don Huana sa plaštom i mobilnim telefonom u rukama.  Dona Ani Dona Elvira u krinolinama (scenski bez šarma, seksipila, ko bi ih takve poželeo), Cerlina u haljini, a la seoska učiteljica, sa kraja prošlog veka, dok je ispod haljine bio, valjda za Sofiju Pižuricu, iz opere u operu, obavezan, kombinezon. Leporelo je bio u čizmama, pumparicama i sa prslukom najsličniji vodiču engleskih hrtova u nekom lovu engleske gospode na konjima… Ostatak radnika, seljaka i poštene inteligencije u radničkim kostimima, ili folkdojč suknjama, sa dva diskretna slica sa strane. Šlemovi su bili trobojni. Belo, plavo, žuti. Sigurno ne znate kako su boje šlemova, kako na gradilištima, tako i u rudnicima, pokazatelj uloge, to jest, hijerarhijskog mesta. Kod naše kostimografkinje svi nose sve. Pa ne uči se na fakultetima umetnosti da su boje šlemova pokazatelj hijerarhije, to je stvar života, obrazovanosti, a za to treba čitati, učiti, informisati se i nakon visokog obrazovanja, jer i od visokog, ima više, pa i od one metuzalemske publike ima i ovakvih koji malo više vide i primete.

Kada smo već kod šliceva (zar postoji neko ko još sumnja u moju moć zapažanja) jedna od članica hora ga je produžila na par palaca do pravca međunožja. Šetajući se takva ivicom rampe, upala je svima u oči nuđenjem pogledima svog levog bataka, potom se uvijala uz Leporela, da bi potom igrala nešto najsličnije kadrilu sa drugom članicom hora, koja je bila  u uniformisanoj suknji. Doživeši štikladefekt gospođica sa šlicem na kvadrat, je sela na rampu, otkrivši mnogo više od onoga što je do tada pokazivano… Mislim kako je u međuvremenu po operskom libretu bila scena  bala… To sam propustio, ali sam doneo nedvosmisleni zaključak (proročanstvo): Ta članica hora će ili da napreduje u soliste, ili će se udati tokom naredne godine.

Da se dotaknem scene. Veoma interesantna. U krugu, ili na krugu pozornice se odigrava cela večerašnja radnja. Na kraju taj krug guta glavnog junaka. Svidela mi se metaforička poruka scenografa.

Da ne ispadne kako sam samo odmeravao dužine šliceva na ženskim suknjama… Još nešto “sitno” sam primetio.

Na preogramu je “prevod za titlove” iza koga sledi ime… Čega prevod za titlove?... Bajke, humoreske, libreta…. Šta je titlovano?... Program ima svoj obrazac i ta, ili taj koji unosi podatke menja samo imena… To nije kreativan posao. U jednoj operi se prevodi libretto u drugoj se “prevodi za titlovanje”…Takva praksa je u zadnje vreme, da vas ne zamaram detaljima… Odavno sam nagovestio kako je došlo vreme da svoj lični teret uspeha i neuspeha u Beogradskoj opera ne nose samo pevači… Brojčano je više onih koji nisu “sporedni” u predstavama, jer bez njih ne može da se uradi dobra predstava, čak ne bi mogla da se uradi predstava. Kao što čitam i ona najsitnija slova na programu, tako primetim kralja koji je izašao gologlav na scenu… Hahahaha… opravdanje je bilo: Rekviziteri izgubili krunu… I mnoštvo drugih detalja….

Pa večeras je Kristina Jocić,  kao sufler vikala, da se čulo na drugoj galeriji, dok je hor, ili statisti, ili ko zna ko treći  iza dekora pijačarski čavrljao… Pa koliko to smeta onima na sceni, kada publiku izvodi iz takta. Dokle tako???

Simpatičan mi je bio komentar jedne dobre, a očigledno i iskrene operske pevačice, koja je u loži pored moje prokomentarisala glas suflerke sa rečima: “Pa i dovde se čuje.”

Naravno da se čuje, ali to nisu čuli oni sa prve galerije desno, loža jedan…

Diretkor i Upravnik vas očigledno ne opominju za javašluk i greške.… Njihova stvar… Za svoj novac hoću profesionalizam i maksimalni kvalitet koji može da pruži BOS. (Tako zovem Beogradsku Opersku Scenu).

Ipak …

Večerašnji dirigent, koji nije dirigovao srcem i strašću kako to rade italijani, je prokomentarisao stanje i kvalitet naše opere u jednoj rečenici, koja počinje sa: Nisam sreo…..  Članovi Opere dobro znaju šta je rečeno…Ponovići ono što sam već ranije pisao, Beograd je jedno kulturno selo, a u Srbiji, u svakoj palanci se sve zna… Uostalom, ne bi mi prijalo da me sutra na sudu pojedini hvataju za reči… Najmanje mi prija hvatanje za reči. Za ostalo može…

Ma sve će sutra da se slegne. Dirigent  režiser će za provladine medije da izjavi kako mu se sviđaju ćevapčići, kako su srpkinje najlepše žene i kako bi želeli da uskoro ponovo sarađuju sa našim operskim ansamblom???

Da li je neko rekao nešto četvrto????

Oni će kući sa parama u džepu, a nama ostaviše jednu lošu predstavu. Stvarno je umeće prikazati Don Huana, a da bude neinteresantan.

                                                                                 

^{Ako dve osobe sede jedna pored druge, ne mora da znači da isto čuju i isto vide.}

^{O istoj predstavi, ali iz drugog ugla:}

^{https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/11/beogradska-opera-don-ovani-vladimir.html}