ČAROBNI BREG
Čarolija
kod 3 kralja
Večeras
smo imali izuzetnu baletsku predstavu. Mesto dešavanje je bilo u Centru za
kulturu “Vuk Karadžić”, a početni impuls je pronađen, što i sam naziv kaže, u
romanu “Čarobni breg” Tomasa Mana.
Umetnički
dvojac: Aleksandar Ilić koreograf i Aleksandar Nikolić, reditelj je bila dovoljna garancija da se sprema nešto
posebno. Njima se priključio i modni kretaror Igor Jagić, večeras u svojstvu
kostimografa, koji je u jednom od svojih zadnjih intervjua zaintrigirao javnost iznošenjem svog
estetskog viđenja, kako modnog trenutka, tako i objašnjenjem svojih vizija čiju
ćemo realizaciju uskoro imati prilike da vidimo.
Uz
muziku Stefana Petrovića u scenografiji po zamislima Mete Drčar, deset
baletskih umetnika nas je odvelo evropskim putevima Ilića i Nikolića. Pre samo
mesec dana njih dvojica su beograđanima prezentirali Monteverdijevu operu
“Krunisanje Popeje”. Večerašnji događaj će utišati i one retke skeptike, koji
su tvrdili da je njihov grandiozan uspeh sa operom bila slučajnost.
Ponovo
se u Beogradu desilo nešto novo i drugačije, a što potpisuju Ilić i Nikolić, s
tim što im se ovog puta pridružuje i Igor Jagić. Tako se večeras uživalo “Kod 3
kralja”. Ako neko misli da ovde ima pretencioznosti, neka dođe na sledeću
predstavu. Do večeras su postojali oni koji su tvrdili da je bilo sa moje
strane i suviše superlativa u vezi “Krunisanja Popeje”… Za sutra, ne znam.
Volim
umetnička dešavanja koja mogu u jednoj reči da okarakterišem. Za večerešanju
prestavu je reč: Maramice.
Hiljade,
hiljade i hiljade, belih maramica. Za tuberkulozne bolesnike, kako u “Čarobnom
bregu,” tako i u svim drugim sanatorijumima širom sveta (misli se na period
kada je pisan roman, pre II svetskog rata), u maramici se vidi trenutno stanje,
kao i koliko je još ostalo života.
Od
melanholije, koja pada u patetiku i morbidnost, do najerotskijih uzleta, tih
mladih ljudi, koji grabeći od života poslednje kapljice životnih slasti, glume
kako ih ne napušta nada, ali istovremeno broje svoje poslednje dane. Igrači su predvođeni gošćom iz Slovenije, Mojcom Majcen, koja je izuzetnim,
najprofesionalnijim plesom dočarala svu silovitost mlade dame, koja je svesna
svog brzog kraja, a svu energiju koristi za trčanje ka zadovoljstvima.
Priznaću,
nemam iskristalisani stav o muzici koju potpisuje Stefan Petrović. Zapravo o
njegovom odabiru muzike. Predstava počinje jednoličnim tonovima, pećinskih
zvuka kapljica, sa različitim stalaktitsko stalagmitskim rasponima. Može se
predpostaviti kako je kompozitor svoj odabir melodija stavio na raspolaganje
koreografu za osmišljavanje dužine scena. Drago bi mi bilo da na nekoj sledećoj
predstavi uđem u diskusiju sa glavnim akterima o dužini trajanja uvodnog dela,
koji je publiku poprilično umrtvio, ali ono što je došlo nakon toga, ne samo da
je gledalište, kao na nekom čarobnom ćilimu ponelo u svet najmaštovitijeg
događanja, već je pažnja na ono što se dešava na sceni bila maksimalna.
Zapravo, nije bilo načina da gledalac ne učestvuje sa svojim osećanjima u
zajedničkoj čaroliji.
Hvala
još jednom svim akterima, posebno igračima, koji su sve vreme trajanja
predstave bili na sceni, u pokretu. Hvala za originalni program (autor se nije
porpisao). Hvala produkciji. Predpostavljam kako je to Institut za umetničku
igru. Očigledno je to mesto gde se stvara umetnost sa kojom Beograd može da
izađe u svet.
O istoj termi, ali iz drugog ugla:
